мини|ГАЗел, на бази аутомобила, хитне помоћи је најчешћи тип возила хитне помоћи у Русији Здравствену заштиту у Русији обезбеђује држава преко Савезног фонда обавезног медицинског осигурања, а регулише Министарство здравља. Устав Руске Федерације дао је свим грађанима право на бесплатну здравствену заштиту од 1993. године. У руском здравству је 2008. године било запослено 621.000 лекара и 1,3 милиона медицинских сестара. Број лекара на 10.000 становника био је 43,8, ау сеоским срединама свега 12,1. Удео лекара опште праксе у укупном броју лекара износио је 1,26 одсто. Има око 9,3 кревета на хиљаду становника – скоро дупло више од просека OECD-а.
Расходи за здравствену заштиту износили су 6,5% бруто домаћег производа, 957 долара по особи у 2013. Око 48% долази из владиних извора који првенствено потичу од одбитака здравственог осигурања од плата. Око 5% становништва, углавном у већим градовима, има добровољно здравствено осигурање.
Укупан број становника Русије у 2016. години износио је 146,8 милиона. Међу овом популацијом, број запослених лица достигао је 72,3 милиона, укључених у 99 главних врста производних и непроизводних активности. У савременим условима, светски стручњаци процењују да је укупно здравље руске радне популације (мушкарци 18–60 година, жене 18–55 година) прилично ниско због високе стопе морталитета, знатно већег морталитета мушкараца и високе преваленције главних незаразних болести, посебно оних циркулаторног, респираторног и дигестивног система. Према званичној владиној статистици, сваки трећи радник у Русији је изложен штетним радним условима у којима нивои изложености на радном месту премашују националне хигијенске стандарде. Међутим, ниво професионалног морбидитета у Русији је и даље изузетно низак. У 2014. години пријављено је само 8175 случајева професионалних болести, што представља 5,5 случајева на 100.000 у општој популацији, што је много мања стопа него у многим европским земљама.
Након распада Совјетског Савеза, руско здравство постало је састављено од државних и приватних система. Драстични резови у финансирању државног здравственог система довели су до пада квалитета здравствене заштите коју је пружао. Ово је учинило да скупљи приватни објекти буду конкурентни тако што се пласирају као пружаоци здравствене заштите бољег квалитета. Након што је Борис Јељцин дао оставку, приватизација више није била приоритет, а Владимир Путин је вратио већа средства у државни здравствени систем. Државни здравствени систем се значајно побољшао током 2000-их, са здравственим издацима по особи са 96 долара у 2000. на 957 долара у 2013. години.
Због руске финансијске кризе од 2014. године, велики резови здравствене потрошње довели су до пада квалитета услуга државног здравственог система. Око 40% основних здравствених установа има мање особља него што би требало да имају, док су остале затворене. Периоди чекања на лечење су повећани, а пацијенти су приморани да плаћају више услуга које су раније биле бесплатне.
Историја
Царско доба Савез медицинских санитарних радника основан је 1820. године. Вакцинација против малих богиња била је обавезна за децу од 1885.Introduced in the 1810s. Kan, Sergei: Memory Eternal, p. 95 Руско апотекарско друштво за узајамну помоћ основано је 1895. године.
Неки аспекти здравствених услова у царској Русији сматрани су „ужасним“. Међуресорна комисија је 1912. године закључила да „велики део Русије још увек нема апсолутно никакве услове за медицинску помоћ“. Сверуска лига за борбу против венеричних болести проценила је да је 1914. године било 1,5 милиона оболелих 10% регрутованих у војску имало је туберкулозу. Расходи за здравствену заштиту у то време износили су 91 копејку по глави становништва. У Москви је 1903. било десет фабрика са својом малом болницом, а 274 је имало медицинско особље на свом месту. Од 1912. законодавство је подстицало успостављање болничких шема са доприносом. Пре 1914. већина медицинских потрепштина, завоја, лекова, опреме и инструмената увезена је из Немачке. Током рата смртност повређених је била веома висока. Већина је умрла од сепсе, али више од 16% од тифуса.Schaeffer Conroy, Mary: The Soviet Pharmaceutical Business During the First Two Decades (1917–1937), p. 32 Чак 10.000 лекара регрутованих у војску умрло је између 1914. и 1920. године.
Међутим, у области школске хигијене, царска Русија је надмашила своје западне суседе у развоју и примени мера школске хигијене за заштиту здравља деце у школама нације. До 1900. Русија је школским лекарима дала више овлашћења над школским зградама и дечјим телима него у Француској, Немачкој, Уједињеном Краљевству и Сједињеним Државама.
Рани совјетски период Бољшевици су 1917. објавили захтеве за „свеобухватно санитарно законодавство“, снабдевање чистом водом, националну канализацију и санитарни надзор над комерцијалним и индустријским предузећима и стамбеним зградама.Compare: Сверуски конгрес синдиката медицинских сестара, основан 1917, 1918. имао је 18.000 чланова у 56 огранака. Народни комесаријат рада је у октобру 1917. објавио широку и свеобухватну листу бенефиција које треба да покрију фондови социјалног осигурања, укључујући случајеве несреће и болести, здравствену заштиту и породиљско одсуство, али нису била доступна средства намењена од послодаваца. До децембра 1917. бенефиције су биле ограничене на надничаре. Социјално осигурање је реорганизовано као петостепена шема за боловање и несрећу која је у принципу укључивала здравствену заштиту и лечење до октобра 1918. Стални проблеми у прикупљању доприноса од послодаваца наставили су се најмање до 1924. године.
Године 1918. основан је Комесаријат народног здравља. У Петрограду је основан Савет медицинских одељења. Николај Семашко је именован за народног комесара јавног здравља Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР) и на тој функцији је био од 11. јула 1918. до 25. јануара 1930. године. То требало је да буде „одговоран за сва питања која се тичу здравља људи и за доношење свих прописа (који се односе на то) у циљу побољшања здравственог стандарда нације и укидања свих услова штетних по здравље“ према Веће народних комесара 1921. Основао је нове организације, понекад замењујући старе: Сверуски савезни синдикат медицинских радника, Војно-санитарни одбор, Државни институт за социјалну хигијену, Хитну помоћ Петроград Скораја и Комисију за психијатрију.
Године 1920. подигнут је први светски државни дом за раднике, а 1925. године прво у свету лечилиште за пољопривредне раднике на Јалти.
Већина апотека и фармацеутских фабрика је национализована 1917. године, али то није био једнообразан процес. Године 1923. 25% апотека је још увек било у приватном власништву. Постојало је велико ослањање на увозне лекове и састојке. 70% свих фармацеутских производа и 88% лекова произведено је локално до 1928. Локалне апотекарске школе основане су у многим градовима.Compare:
Године 1923. у Москви је било 5440 лекара. 4190 је било плаћених државних лекара. На евиденцији незапослених било је 956. Ниске плате су често биле допуњене приватном праксом. Године 1930. 17,5% московских лекара је било у приватној пракси. Број студената медицине порастао је са 19.785 у 1913. на 63.162 у 1928. и на 76.027 до 1932. године. Када је Михаил Владимирски преузео Комесаријат за јавно здравље 1930. године, 90% лекара у Русији радило је за државу.
Постојало је 12 бактериолошких института 1914. године. Још 25 отворених у годинама до 1937. године, неки у околним регионима, као што је Регионални институт за микробиологију и епидемиологију у југоисточној Русији са седиштем у Саратову. Хитна помоћ, Скораиа Медицал Царе, поново је оживела после 1917. године. До 1927. постојало је 50 станица које су нудиле основну медицинску помоћ жртвама саобраћајних несрећа и несрећа на јавним местима и одговарале на хитне медицинске случајеве. Научно-практични институт за негу Скораиа отворен је 1932. године у Лењинграду и водио је курсеве за лекаре. 15% хитног рада било је са децом млађом од 14 година.
Потрошња на медицинске услуге порасла је са 140,2 милиона рубаља годишње на 384,9 милиона рубаља између 1923. и 1927. године, али је финансирање од тог тренутка једва пратило пораст становништва. До 1928. било је 158.514 болничких кревета у урбаним срединама, 59.230 у руралним областима, 5.673 кревета у медицинским центрима у градским срединама и 7.531 у руралним областима, 18.241 породиљски кревет у урбаним срединама и 9.097 у руралним подручјима. 2000 нових болница изграђено је између 1928. и 1932. године. Године 1929. Госплан је предвидео да здравствена потрошња буде 16% укупног државног буџета.
Семашков систем мини|Марка из 1956. са логотипом Црвеног крста и Црвеног полумесеца. Текст гласи: "Чувајте здравље радника!" Као самодефинисано социјалистичко друштво, Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР, основан 1922.) развио је потпуно државни модел здравствене заштите — Семашков систем — централизован, интегрисан и хијерархијски организован са владом која обезбеђује државно финансирање. здравствене заштите свим грађанима. Сви здравствени радници били су државни службеници. Контрола заразних болести имала је приоритет у односу на незаразне. У целини, совјетски систем је тежио да даје приоритет примарној заштити и стављао је велики нагласак на специјалистичку и болничку негу. П. Михали, писајући 2000. године, окарактерисао је оригинални Семашкови модел као „кохерентан, исплатив систем за суочавање са медицинским потребама свог времена“.Quoted in:
Интегрисани модел је постигао значајан успех у суочавању са заразним болестима као што су туберкулоза, тифусна грозница и тифус. Совјетски здравствени систем пружао је совјетским грађанима компетентну, бесплатну медицинску негу и допринео побољшању здравља у СССР-у.Leichter, Howard M.: A Comparative Approach to Policy Analysis: Health Care Policy in Four Nations, p. 226 До 1960-их, очекивани животни и здравствени век у Совјетском Савезу био је приближан онима у САД и несовјетској Европи.
Седамдесетих година 20. века направљен је прелазак са Семашког модела на модел који наглашава специјализацију у амбулантној нези.
Ефикасност новог модела је опала због недовољног улагања, а квалитет неге је почео да опада почетком 1980-их, иако је 1985. године Совјетски Савез имао четири пута већи број лекара и болничких кревета по глави становника у поређењу са САД. Квалитет совјетске медицинске неге постао је низак према стандардима развијеног света. Многи медицински третмани и дијагнозе били су несофистицирани и подстандардни (с обзиром да су лекари често постављали дијагнозе интервјуисањем пацијената без спровођења икаквих медицинских тестова), стандард неге коју су пружали здравствени радници је био лош, а постојао је и висок ризик од инфекције услед операције. Совјетски здравствени систем је био оптерећен недостатком медицинске опреме, лекова и дијагностичких хемикалија и недостајало му је много лекова и медицинских технологија доступних у западном свету. Његови објекти су имали ниске техничке стандарде, а медицинско особље је прошло осредњу обуку. Совјетске болнице су такође нудиле лоше хотелске погодности као што су храна и постељина. За номенклатуру су постојале специјалне болнице и клинике које су нудиле виши стандард неге, али и даље често испод западних стандарда.