Милано—Санремо 2024. било је 115. издање једнодневне бициклистичке трке, једне од монументалних класика — Милано—Санрема. Одржана је 16. марта 2024. године, у Италији, као осма трка у -{UCI}- ворлд туру 2024.
Укупна дужине износила је 288 -{km}-. Старт је био у Павији, вожено је углавном по равном терену са неколико успона, док су у финишу вожени успони Чипреса и Пођо ди Санремо, чији врх је био на 5,6 -{km}- до циља, одакле је вожено на спусту и по равном до циља.
Бранилац титуле је био Матје ван дер Пул, док су највећи фаворити поред Ван дер Пула били Тадеј Погачар, Мадс Педерсен и Филипо Гана, а Ваут ван Арт није возио.
Погачар је напао при врху успона Пођо ди Санремо, што је у почетку пратио само Ван дер Пул, али их је достигла група од десет возача и у спринту је побиједио Јаспер Филипсен испред Мајкла Метјуза и Погачара. Издање је било најбрже у историји трке, са просјечном брзином од 46,11 -{km/h}-.
Рута
Због руте су многи возачи трку назвали „најлакшом за завршити, али најтежом за побиједити“, а Ван дер Пул је 2021. изјавио да је због тога што се првих 200 -{km}- вози углавном по равном, прилично досадно и да возачи треба да се труде да не заспу.
Старт трке је био у Павији, 40 -{km}- јужно од Милана, што је било први пут од 1965. да трка стартује у том граду. Вожено је 44 -{km}- по равном поред ријеке Тичино, након чега се ишло на уобичајену руту у Кастеђо, преко успона Пасо дел Турчино, а затим на спуст до Лигуријске обале. Након спуста ишло се у Ђенову па на запад, поред мора, пратећи аутопут виа Аурелија кроз Вараце, Савону, Албенгу и Империју, не идећи преко успона Мание који је вожен у периоду од 2008. до 2013, са циљем да се подстакне агресивнија вожња.
мини|лево|Успон Пођо ди Санремо, који се возио у финишу трке.
Након првих 230 -{km}- током којих је вожен само један успон, ишло се у Сан Лоренцо ал Маре гдје су у последњих 50 -{km}- вожена три кратка успона: Капо Мере, Капо Черва и Капо Берта, који су се завршили на 39 -{km}- до циља. На 28 -{km}- до циља вожен је успон Чипреса дуг 5,6 -{km}-, са просјечним нагибом од 4% и максималним нагибом од 7%. На 9 -{km}- до циља вожен је успон Пођо ди Санремо укупне дужине 3,7 -{km}-, са просјечним нагибом од 4% и са максималним нагибом од 8% на километар до врха. На Пођо ди Санрему обично бројни возачи нападају са циљем да се одвоје од класичних спринтера и остваре побједу соло или у спринту мале групе. Врх успона је био на 5,5 -{km}- до циља, након чега је вожено 3,3 -{km}- спуста, а затим 2,2 -{km}- по равном до улице Виа Рома у центру Санрема, гдје је био циљ.
Иако је историјски био познат као спринтерски класик, од 2016. године, када је Арно Демар побиједио у групном спринту, сваке године је побједник остварио побједу соло, обично након напада на Пођо ди Санрему.
Тимови
На трци је учествовало 25 тимова, са по седам возача; 18 ворлд тур тимова је имало аутоматску позивницу, два најбоља про тур тима на крају претходне сезоне такође су имала аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, трећепласирани из про тура имао је аутоматску позивницу за све једнодневне ворлд тур трке, док је организатор трке — -{RCS Sport}- додјељивао четири специјалне позивнице. Према правилу, два најбоља про тур тима у рангирању на крају претходне сезоне имали су загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне, док је трећепласирани тим у рангирању имао загарантовано учешће на свакој једнодневној трци. Два најбоља про тур тима на крају 2023. сезоне били су Израел—премијер тех и Лото—дестини, док је трећепласирани био Уно—Х мобилити.
Четири специјалне позивнице добили су Коратек—вини фантини, ВФ груп—Бардијани—ЦСФ—фаизане, Полти—комета и Тудор про сајклинг.
-{UCI}- ворлд тур тимови:
Алпесин—декунинк Аркеа—бб хотелс Астана Казахстан Бахреин—викторијус Бора–ханзгро Визма—лејз а бајк Групама—ФДЈ Декатлон АГ2Р ла мондијал ДСМ—фирмениш постнл ЕФ едукејшон—изипост Инеос гренадирс Интермарше—ванти Кофидис Лидл—трек Мовистар Судал—Квик-степ УАЕ тим Емирејтс Џејко—алула
-{UCI}- про тур тимови:
ВФ груп—Бардијани—ЦСФ—фаизане Израел—премијер тех Коратек—вини фантини Лото—дестини Полти—комета Тудор про сајклинг Уно—Х мобилити
Фаворити
мини|десно|Матје ван дер Пул, побједник трке 2023. и један од највећих фаворита за побједу.
Највећи фаворити су били Матје ван дер Пул и Тадеј Погачар, док су остали фаворити били Мадс Педерсен, Филипо Гана, Том Пидкок, Јаспер Филипсен, Матеј Мохорич и Кристоф Лапорт. Ван дер Пул је био актуелни побједник Милано—Санрема, освојивши трку 2023. када је освојио још Париз—Рубе и Друмску трку на Свјетском првенству, а 2024. није возио ниједну друмску трку прије Милано—Санрема, већ се такмичио у циклокросу, побиједивши на 13 од 14 трка. Поред њега, за Алпесин—декунинк је возио и Филипсен, који је 2023. завршио Париз—Рубе на другом мјесту и остварио четири етапне побједе на Тур де Франсу. Погачар је 2023. освојио Ронде ван Фландерен и Ђиро ди Ломбардију, а Тур де Франс је завршио на другом мјесту, док је прије трке 2024. освојио Страде Бјанке након соло напада на 81 -{km}- до циља. Педерсен је Милано—Санремо завршио на шестом мјесту 2022. и 2023. а пред почетак трке изјавио је да се осјећа боље него икада и да је спреман да освоји први монументални класик. Осим Педерсена, за Лидл—трек су возили још Џонатан Милан и Јаспер Стојвен, побједник трке 2021.
Визма—лејз а бајк су предводили Лапорт и Олав Кој, док је Ван Арт одлучио да прескочи трку како би се боље припремио за калдрмисане класике и Ђиро д’Италију. Аркеу—бб хотелс је предводио Арно Демар, побједник трке 2016. док су Астану предводили Сес Бол и Алексеј Луценко, а Марк Кевендиш је одлучио да прескочи трку у својој последњој сезони у каријери. Бахреин—викторијус је предводио Мохорич, побједник трке 2022. док су Бору–ханзгро предводили Дени ван Попел и Нико Денц, који је на Ђиро д’Италији 2023. остварио двије етапне побједе. Инеос гренадирс су предводили Том Пидкок и Филипо Гана, који је завршио трку на другом мјесту 2023. а за тим је возио и Михал Квјатковски, побједник из 2017. Декатлон АГ2Р ла мондијал су предводили Едвалд Босон Хаген, Беноа Коснефроа и Оливер Насен, који је завршио на другом мјесту 2019.
ЕФ едукејшон—изипост предводио је Алберто Бетиол, Интермарше—ванти Бинијам Грмај, а Групаму—ФДЈ Стефан Кинг и дебитант Лоренс Пичи, који је почетком сезоне освојио Кадел Еванс грејт океан роад рејс класик. Џејко—алулу је предводио Мајкл Метјуз, који је трку два пута завршавао на трећем мјесту, док Кејлеб Јуан, који је завршио на другом мјесту 2021. није возио због болести. Тудор про сајклинг је предводио Матео Трентин, док је Уно—Х мобилити предводио Александар Кристоф, побједник трке 2014. За Судал—Квик-степ возили су Жилијен Алафилип, побједник трке 2019. и Каспер Асгрен, побједник Ронде ван Фландерена 2021. док су возили још Ђани Москон и Каспер Педерсен.
Новчане награде и бодови Новчане награде
Укупан новчани фонд је износио 50.000 евра и додјељивао се за првих 20 возача. Побједник је добио 20.000 евра, другопласирани 10.000, а трећепласирани 5.000 евра.
1. 2. 3. 4. 5 6—7. 8—9. Износ 20.000 10.000 5.000 2.500 2.000 1.500 1.000 500
Бодови
Бодове у -{UCI}- свјетском рангирању добили су првих 60 возача. Побједник трке је добио 800, другопласирани 640, трећепласирани 520, четвртопласирани 440, а петопласирани 360.
1. 2. 3. 4. 5 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.-20. 21.-30. 31.-50. 51.-55. 56.-60. 800 640 520 440 360 280 240 200 160 135 110 95 85 65 55 50 30 15 10 5
Преглед трке
Трка је почела у 9.50 по сунчаном времену у Павији, стартовало је 175 возача из 25 тимова, а прво је вожено 5,7 -{km}- у неутралној зони док се дошло до старта. Званични старт био је у 10.18 када је директор трке — Мауро Вењи, махнуо заставицом из аутомобила. Одмах су почели да нападају возачи из про тур тимова, Коратека, Бардијанија и Полти—Комете. Послије више напада одвојио се бијег од 11 возача на 270 -{km}- до циља, у којем су били Давиде Баис, Мирко Маестри, Андреа Пјетробон, Алесандро Тонели, Самуеле Зокарато, Валерио Конти, Давиде Балдачини, Кирило Царенко, Лоренцо Германи, Ромен Комбод и Серхио Самитијер. Тонели је био у бијегу на трци шесту годину заредом, Маестри је био у бијегу три године — 2017, 2018. и 2023. док је Зокарато био у бијегу на трци 2023. Лидл—трек, Интермарше и Алпесин су радили на челу главне групе и смањили су предност бјегунаца на минут и 35 секунди на 259 -{km}- до циља. На 249 -{km}- до циља, Германи је отпао из бијега и достигла га је главна група, док је предност осталих бјегунаца порасла на два минута. Ван дер Пул је два пута мијењао бицикл, а предност бјегунаца је варирала између минут и по и два минута, док су на челу радили Алпесин и Лидл—трек. На 200 -{km}- до циља предност је порасла на два минута и 50 секунди, а на 180 -{km}- до циља у главној групи су пали Карлос Канал и Јухи Тодоме.
мини|лево|Јаспер Филипсен, побједник трке.
На почетку успона Пасо дел Турчино предност бјегунаца је била минут и 55 секунди, Патрик Бевин је напустио трку на 144 -{km}- до циља, што је било прво одустајање. На почетку успона Капо Меле, возачи из Инеос гренадирса, Боре—ханзгро, Џејко—алуле и Лото—дестинија дошли су близу чела главне групе, а на спусту и почетку успона Капо Черва, УАЕ тим емирејтс је изашао на чело и предност бјегунаца је пала на минут и по. Том Пако је пао у главној групи на 40 -{km}- до циља, прије почетка успона Капо Берта, након чега су пали Тим ван Дајке и Седрик Белен. Балдачини је отпао из бијега на почетку успона, а из главне групе су отпали Кристоф Лапорт и Александар Кристоф док је УАЕ тим емирејтс радио на челу групе.
На почетку успона Чипреса, на 27 -{km}- до циља, предност бјегунаца је пала на 43 секунде, а на чело главне групе су изашли возачи из Инеос гренадирса и ЕФ едукејшон—изипоста. Царенко је отпао из бијега, док је Алесандро Кови изашао на чело главне групе за УАЕ тим емирејтс. Након Ковија на чело главне групе је изашао Исак дел Торо и предност бјегунаца је пала на 25 секунди. На 2 -{km}- до врха успона Дел Торо се склонио са чела, након чега је изашао Тим Веленс и у главној групи је остало око 40 возача, док је предност бјегунаца пала на 12 секунди. Главна група је успон завршила за 9 минута и 35 секунди, а на спусту је пао Самитијер који је био у бијегу, а Маестри није могао да га избјегне и такође је пао. На 16 -{km}- до циља достигнути су сви бјегунци осим Баиса, који је задржао 10 секунди предности. На спусту са Чипресе већа група возача је достигла главну групу, у којој је Лидл—трек радио на челу. Пред почетак успона Пођо ди Санремо Баис је достигнут, возачи из Тудор про сајклинга су изашли на чело групе, али је брзо изашао Веленс да ради за Погачара. На 1,2 -{km}- до врха успона и 6,5 -{km}- до циља Погачар је напао, што је одмах пратио Ван дер Пул, а затим Бетиол и Гана, док је Педерсен заостајао. Педерсен, Метјуз и Пидкок су достигли водећу групу, након чега је Погачар поново напао на 200 метара до врха успона. Ван дер Пул је успио да га достигне и стекли су неколико секунди предности на спусту, након чега су их достигли Гана, Пидкок, Мохорич, Педерсен, Стојвен, Бетиол, Матео Собреро, Филипсен, Алафилип и Ван Гилс. На 2,5 -{km}- до циља Мохорич је напао, али је достигнут на 1,5 -{km}- до циља. Након што је Мохорич достигнут напао је Собреро, што је пратио Пидкок и отишао од њега. Достигнут је у последњих 500 метара, када је Стојвен предводио групу за Педерсена. Педерсен је почео први да спринта, али су га престигли и у спринту је побиједио Филипсен испред Метјуза, док је Погачар завршио на трећем мјесту.
Просјечна брзина је била 46,113 -{km/h}-, што је била највећа просјечна брзина у историји трке, надмашивши брзину од 45,806 -{km/h}- која је остварена 1990.
Након трке
мини|десно|Мајкл Метјуз, завршио на другом мјесту.