мини| Марка из 1954. са приказом садње кромпира Пољопривреда у Совјетском Савезу је била углавном колективизована, са ограниченом обрадом приватних парцела. Често се сматра једним од неефикаснијих сектора привреде Совјетског Савеза. Бројне таксе на храну (продразверстка, продналог и др.) уведени су у раном совјетском периоду упркос Декрету о земљишту који је одмах уследио после Октобарске револуције. Присилна колективизација и класни рат против (нејасно дефинисаних) „кулака“ под стаљинизмом увелико су пореметили пољопривредну производњу 1920-их и 1930-их, доприносећи совјетској глади 1932-33 (нарочито Холодомору у Украјини). Систем државних и колективних фарми, познатих као совхози, односно колхози, ставио је сеоско становништво у систем који је требало да буде невиђено продуктиван и правичан, али који се показао хронично неефикасним и недостатком правичности. Под администрацијама Никите Хрушчова, Леонида Брежњева и Михаила Горбачова, многе реформе (као што је Хрушчовљева кампања за Девичанство) су спроведене као покушаји да се отклони неефикасност стаљинистичког пољопривредног система. Међутим, марксистичко-лењинистичка идеологија није дозвољавала коегзистирање било каквог значајног тржишног механизма уз централно планирање, тако да је део приватне парцеле совјетске пољопривреде, који је био њен најпродуктивнији, остао ограничен на ограничену улогу. Током својих каснијих деценија, Совјетски Савез никада није престао да користи значајне делове племенитих метала који су сваке године ископани у Сибиру за плаћање увоза житарица, што су различити аутори узимали као економски показатељ који показује да пољопривреда земље никада није била тако успешна колико би требало да су. Прави бројеви су, међутим, у то време третирани као државна тајна, тако да је прецизна анализа учинка сектора била ограничена изван СССР-а и скоро немогуће да се састави унутар његових граница. Међутим, совјетски грађани као потрошачи били су упознати са чињеницом да су намирнице, посебно месо, често биле приметно оскудне, до те мере да је ограничавајући фактор њиховог животног стандарда не толико недостатак новца колико недостатак ствари за куповину.
Упркос огромним земљишним ресурсима, екстензивној пољопривредној машини и агрохемијској индустрији, и великој сеоској радној снази, совјетска пољопривреда је била релативно непродуктивна. Производњу су у многим областима ометала клима и ниска продуктивност радника. Међутим, учинак совјетске фарме није био једнако лош. Широко организована и релативно високо механизована, њена државна и колективна пољопривреда учинила је Совјетски Савез једним од водећих светских произвођача житарица, иако су лоше жетве (као 1972. и 1975. године) захтевале увоз и успоравале привреду. Петогодишњи план 1976–1980 пребацио је ресурсе на пољопривреду, а 1978. је забележила рекордну жетву. Услови су били најбољи у умереном појасу чернозема (црне земље) који се протезао од Украјине преко јужне Русије на исток, обухватајући крајње јужне делове Сибира. Поред житарица, памук, шећерна репа, кромпир и лан такође су били главни усеви. Овакав учинак показао је да основни потенцијал није недостајао, што није било изненађујуће с обзиром на то да је пољопривреда у Руској империји традиционално била међу најпродуктивнијим у свету, иако се друштвени услови на селу од Октобарске револуције једва да су побољшани. Житарице су углавном производили совхози и колхози, али поврће и зачинско биље често су долазили са приватних парцела.
Историја
Лав Троцки и опозициони блок заговарали су програм индустријализације који је такође предлагао пољопривредне задруге и формирање колективних фарми на добровољној основи. Према Фицпатрику, научни консензус је био да је Стаљин присвојио позицију леве опозиције по питањима као што су индустријализација и колективизација. Други научници су тврдили да се економски програм Троцког разликовао од присилне политике колективизације коју је спровео Стаљин после 1928. због нивоа бруталности повезаних са његовом применом.
Током грађанског рата у Русији, искуство Јосифа Стаљина као политичког шефа разних региона, који је спроводио диктате ратног комунизма, укључивало је вађење жита од сељака, укључујући вађење на нишану од оних који нису подржавали бољшевичку (црвену) страну рата (као што су Бели и Зелени). Након житне кризе током 1928. године, Стаљин је успоставио систем државних и колективних фарми у СССР-у када је заменио Нову економску политику (НЕП) колективном земљорадњом, која је груписала сељаке у колективне фарме (колхози) и државне фарме (совхози). Ови колективни фарми су омогућили бржу механизацију, и заиста, у овом периоду је по први пут у многим деловима СССР-а дошло до широко распрострањене пољопривредне машинерије и брзог опоравка пољопривредних производа, који су били оштећени у Руском грађанском рату. И производња житарица и број домаћих животиња порасли су изнад нивоа пре грађанског рата до почетка 1931. године, пре него што је велика глад поткопала ове првобитно добре резултате.
У исто време, индивидуална пољопривреда и хутири су ликвидирани класном дискриминацијом идентификовањем таквих елемената као што су кулаци. У совјетској пропаганди кулаци су приказивани као контрареволуционари и организатори антисовјетских протеста и терористичких аката. У Украјини је усвојен турски назив "коркулу", што је значило "опасан". Сама реч је за Украјину страна. Према Украјинској совјетској енциклопедији, борба са кулацима у Украјини се одвијала интензивније него било где другде у Совјетском Савезу.Korkulism at the Ukrainian Soviet Encyclopedia.
Случајно са почетком Прве „пјатилетке“ (петогодишњи план), створен је нови комесаријат Совјетског Савеза, познатији као Наркомзем (Народни комесаријат за обраду земље) на челу са Јаковом Јаковљевом. После говора о колективизацији који је Стаљин одржао у Комунистичкој академији, није било конкретних упутстава како је тачно требало да се спроведе, осим ликвидације кулака као класе.Fitzpatrick, Sh. Everyday Stalinism. "Oxford Press". 1999. pp. 6. Стаљинова револуција је била један од фактора који су довели до тешке совјетске глади 1932-33, познатије у Украјини као Холодомор. Званични совјетски извори окривљују за глад контрареволуционарне напоре кулака, иако за ову тврдњу има мало доказа.According to Alan Bullock, "the total Soviet grain crop was no worse than that of ... it was not a crop failure but the excessive demands of the state, ruthlessly enforced, that cost the lives of as many as five million Ukrainian peasants." Stalin refused to release large grain reserves that could have alleviated the famine, while continuing to export grain; he was convinced that the Ukrainian peasants had hidden grain away and strictly enforced draconian new collective-farm theft laws in response. Bullock, Alan (1962). Још један фактор који је допринео глади који сугеришу неки историчари били су лоши временски услови и лоша жетва."[T]he drought of 1931 was particularly severe, and drought conditions continued in 1932. This certainly helped to worsen the conditions for obtaining the harvest in 1932.">Tauger, Mark B. (2001). . "This famine therefore resembled the Irish famine of 1845–1848, but resulted from a litany of natural disasters that combined to the same effect as the potato blight had ninety years before, and in a similar context of substantial food exports." Глад је почела у Украјини у зиму 1931. године и упркос недостатку било каквих званичних извештаја, вести су се брзо шириле од уста до уста. За то време власти су поставиле ограничења за путовање железницом. Тек следеће године, 1932-33, глад се проширила ван Украјине на пољопривредне регионе Русије и Казахстана, док се „замрачење вести наставило“. Глад је довела до увођења интерног пасошког система, због неуправљивог прилива миграната у градове. Глад је коначно окончана 1933. године, након успешне жетве. Колективизација је настављена. Током другог петогодишњег плана, Стаљин је 1935. смислио још један чувени слоган: „Живот је постао бољи, живот је постао веселији“. Рационирање је укинуто. Године 1936, због лоше жетве, страх од још једне глади довео је до чувено дугих редова за хлеб. Међутим, до такве глади није дошло, а ови страхови су се показали углавном неоснованим.
Током другог петогодишњег плана, у оквиру политике „културне револуције“, совјетске власти су установиле новчане казне које су наплаћиване од пољопривредника. Цитирајући Сигелбаумов стахановизам у својој књизи Свакодневни стаљинизам, Фицпатрик је написала: „... у округу у Вороњешкој области, један председник сеоског совјета изрекао је новчане казне члановима колхоза у укупном износу од 60.000 рубаља 1935. и 1936. године: „Он је казнио све изговор и по сопственом нахођењу – што се не јавља на посао, што не похађа часове описмењавања, што 'непристојан језик', што псе не везује... Колхозник МА Горшков је кажњен са 25 рубаља због чињенице да „у његовој колиби подови нису били опрани“.
Хрушчовљева ера 1955-1963 Никита Хрушчов је био врхунски стручњак за пољопривредну политику и посебно се осврнуо на колективизам, државне фарме, ликвидацију машинско-тракторских станица, децентрализацију планирања, економске подстицаје, повећање улагања у рад и капитал, нове усеве и нове производне програме. Хенри Форд је био у центру америчког трансфера технологије у Совјетски Савез 1930-их; послао је фабричке дизајне, инжењере и веште занатлије, као и десетине хиљада Форд трактора. До 1940-их Хрушчов је био веома заинтересован за америчке пољопривредне иновације, посебно на великим породичним фармама на Средњем западу. Педесетих година 20. века послао је неколико делегација да посете фарме и колеџе за доделу земљишта, посматрајући успешне фарме које су користиле сорте семена високог приноса, веома велике и моћне тракторе и друге машине, све вођене савременим техникама управљања.. Нарочито након своје посете Сједињеним Државама 1959. године, био је веома свестан потребе да се угледа, па чак и да парира америчкој супериорности и пољопривредној технологији.
Хрушчов је постао хипер-ентузијастичан крсташ да узгаја кукуруз (кукуруз).Aaron Hale-Dorrell, Corn Crusade: Khrushchev's Farming Revolution in the Post-Stalin Soviet Union (2019) PhD dissertation version. Основао је институт за кукуруз у Украјини и наредио да се хиљаде хектара засаде кукурузом у Девичанским земљама. Више од 1,5 милиона људи отишло је у Казахстан, област Волге, Сибир и планине Урал. Године 1955. Хрушчов је заговарао кукурузни појас у стилу Ајове у Совјетском Савезу, а совјетска делегација је тог лета посетила америчку државу. Шефу делегације је пришао фармер и продавац семена кукуруза Розвел Гарст, који га је наговорио да посети Гарстову велику фарму. Ајован је посетио Совјетски Савез, где се спријатељио са Хрушчовом, а Гарст је продао СССР- семенског кукуруза. Гарст је упозорио Совјете да узгајају кукуруз у јужном делу земље и да обезбеде довољне залихе ђубрива, инсектицида и хербицида. То, међутим, није учињено, јер је Хрушчов настојао да сади кукуруз чак и у Сибиру, и то без неопходних хемикалија. Експеримент са кукурузом није био велики успех, а он се касније жалио да су претерано одушевљени званичници, у жељи да му удовоље, пресадили без постављања одговарајућег темеља, и „као резултат тога, кукуруз је дискредитован као силажна култура — као и ја“.