Серге́ј Фјодорович Бондарчу́к (, ; Билозерка, Херсонски срез, Херсонска губернија, Украјинска ССР, 25. септембар 1920 — Москва, Русија, 20. октобар 1994) био је совјетски и руски глумац позоришта, филма, гласовни глумац и глумац синхронизације, филмски режисер, сценариста и педагог. Био је Херој социјалистичког рада (1980), Народни уметник СССР (1952), лауреат Стаљинове награде I степена (1952), Лењинове награде (1960), Државне награде РСФСР браће Васиљев (1977), Државне награде СССР (1984) и Државне награде Украјинске ССР „Т. Г. Шевченко” (1982). Године 1969. освојио је филмску награду Оскар за филм Рат и мир. Био је учесник Великог отаџбинског рата.
Биографија
Ране године Сергеј Бондарчук је рођен у селу Билозерка 25. септембра 1920. године у породици сељака Фјодора Петровича Бондарчука (неко време био председник колхоза) и Татјане Васиљевне Бондарчук (девојачко Токаренко). Деда по оцу био је Бугарин Петар Константинович Бондарчук, а баба Српкиња Матрјона Фјодоровна Сирвуља. У време порођаја, отац је служио у Радничко-сељачкој Црвеној армији, а мајка, дубоко религиозна, назвала је сина по Сергију Радоњешком и крстила га у Благовештенском манастиру код Херсона. Детињство је провео у Таганрогу и Јејску. Похађајући таганрошку школу бр. 4, почео је да похађа позоришни кружок.Пилипенко Г. Бондарчук вернётся в Таганрог // www.rostovnews.net. — 13. октобар 2009. Године 1937. први пут је изашао на сцену Таганрошког драмског театра.
Исте године породица се преселила у Јејск, где је Бондарчук завршио средњу школу бр. 2. Од 1937. до 1938. године наступао је и у Јејском драмском театру.
Од 1938. до 1941. године учио је на Ростовском позоришном училишту, а затим је до 1942. године служио као глумац у Театру Црвене армије у Грозном.
Био је учесник Великог отаџбинског рата, служио је у Црвеној армији од 1942. до 1946. године.
Бондарчук је учествовао у почетној фази битке за Кавказ (25. јун — 1. август 1942), затим је био преформиран у састав Донског фронта. Од 19. октобра до 8. децембра 1942. године у малом луку Дона борио се за Стаљинград и учествовао у операцији „Уран”.
Каријера Године 1948. Бондарчук је дипломирао на глумачком факултету ВГИК-а у Москви, у класи Сергеја Герасимова и Тамаре Макарове. Исте године, међу осталим ученицима Герасимова, дебитовао је у филму Млада гарда, играјући улогу комунисте-илегалца Ваљка. Током снимања оженио се извођачицом једне од главних улога, Ином Макаровом. Од 1948. године радио је у Театру-студији филмских глумаца.
Велики успех глумцу је донела главна улога у филму Тарас Шевченко (1951). Филм се веома допао Јосифу Стаљину, и у мају 1952. године, у 31. години, Бондарчук је постао народни уметник СССР, прескочивши почасно звање народног уметника РСФСР.
Године 1955. заједно са Ирином Скобцевом глумио је у главним улогама у филму Отело. Венчали су се 1959. године. Супружници су живели заједно 35 година, често глумећи заједно.
Године 1959. Бондарчук је дебитовао као филмски режисер филмом Судбина човека по приповеци Михаила Шолохова, где је такође играо главну улогу Андреја Соколова. Касније се још два пута окренуо Шолохову, режирајући Они су се борили за домовину (1975) и Тихи Дон (снимљен 1992, приказан 2006). У периоду 1965—1967. године екранизовао је Рат и мир. Филм се одликовао грандиозним сценама битака са вишехиљадном масовком, са успехом је приказиван у многим биоскопима широм света и 1969. године постао лауреат награде Оскар у категорији „Најбољи филм на страном језику”.
thumb|250px|Сергеј Бондарчук (лево) и Орсон Велс (десно) на премијери филма „Битка на Неретви” у Сарајеву, новембар 1969. године Бондарчук је био један од ретких режисера којима је било дозвољено да снимају и глуме у иностранству. Тако је глумио у филмовима Била је ноћ у Риму (1960) Роберта Роселинија и Битка на Неретви (1969) Вељка Булајића. Након успеха Рата и мира, италијански продуцент Дино де Лаурентис позвао је Бондарчука да учествује као режисер у другој историјској поставци по мотивима наполеонских ратова — Ватерло (1970), коју су такође одликовали обим и епске сцене.
Помагао је Ани Тимирјовој — бившој политичкој затвореници и љубавници адмирала Колчака, и успео је да добије дозволу за њено учешће у снимању неколико филмова, укључујући серијал Рат и мир из 1966. године.
Од 1970. године водио је курс на ВГИК-у заједно са Ирином Скобцевом. Од 1970. до 1988. био је шеф катедре за глумачко мајсторство, а од 1974. године — професор и руководилац режисерских и глумачких радионица.
Од 1972. до 1994. године био је уметнички руководилац студија „Време”.
Године 1986. у Бољшој театру поставио је оперу Мазепа.
Био је члан КПСС од 1970. године. Био је депутат Врховног совјета РСФСР (1963—1990). Године 1971. изабран је за секретара управе Савеза кинематографа СССР. Године 1986, током скандалозног Петог конгреса кинематографа СССР, био је надгласан на изборима за секретаријат и напустио је руководство Савеза заједно са другим великим фигурама совјетске кинематографије. Од тог тренутка почео је да губи ауторитет и утицај, суочавајући се са сталним нападима због официјелног приступа и кумовства.Эпопея с «Тихим Доном» Коммерсант, № 203(3534), 28. 10. 2006.Виктор Матизен Переворот. V съезд кинематографистов СССР .
Бондарчук је још од 1960-их година разматрао идеју екранизације Тихог Дона, али је одлучио да се упусти у пројекат тек крајем 1980-их, када његово име више није било довољно за покретање пројекта. Године 1990. ипак је потписао уговор за снимање заједничког совјетско-енглеског филма уз учешће италијанских продуцената. Рад на Тихом Дону настављен је и након распада Совјетског Савеза, али се завршио скандалом. Италијанска страна је саопштила да је буџет филма исцрпљен и да коначна монтажа филма није могла бити реализована. Прича о пројекту завршена је тек 2006. године, много година након режисерове смрти, када је монтажу филма завршио његов син Фјодор Бондарчук.
Болест и смрт 250px|thumb|Гроб Сергеја Бондарчука и глумице Аљоне Бондарчук на Новодевичјем гробљу у Москви У последњим годинама живота боловао је од рака плућа. Преминуо је 20. октобра 1994. године у 74. години у Москви од инфаркта миокарда. Сахрањен је на Новодевичјем гробљу.
Породица Прва жена — Евгенија Семјоновна Белоусова, радила у Дому културе фабрике хеликоптера у Ростову на Дону. Син — Алексеј Сергејевич Бондарчук (1947—2021), математичар. Друга жена (у браку од 1947 до 1958. године) — Ина Макарова (1926—2020), филмска глумица, Народна артисткиња СССР (1985). Кћерка — Наталија Бондарчук (рођ. 1950), глумица и филмска режисерка. Заслужна артисткиња РСФСР (1977), Заслужни уметник Руске Федерације (2009). Унук — Иван Бурљајев (рођ. 1976), композитор, глумац. Унука — Марија Бурљајева (рођ. 1987), глумица. Трећа жена (од 1959) — Ирина Скобцева (1927—2020), филмска глумица. Народна артисткиња РСФСР (1974). Кћерка — Аљона Бондарчук (1962—2009), глумица. Унук — Константин Крјуков (рођ. 1985), глумац. Син — Фјодор Бондарчук (рођ. 1967), глумац, филмски режисер, продуцент.
У филму Борис Годунов породица Сергеја Бондарчука (трећи брак) наступила је у пуном саставу: Сергеј Бондарчук (Годунов), Ирина Скобцева (газдарица крчме), Фјодор Бондарчук (царевић Фјодор Годунов), Аљона Бондарчук (царевна Ксенија).
Филмографија
Глумачке улоге + Година Наслов на српском Оригинални наслов Улога Напомене 1948. Млада гарда Молодая гвардия Андреј Андрејевич Ваљко 1948. Мичурин Мичурин Уралец, селекционар у шпици није наведен 1948. Пут славе Путь славы секретар горкома 1950. Кавалир Златне звезде Кавалер Золотой Звезды Сергеј Тимофејевич Тутаринов 1951. Тарас Шевченко Тарас Шевченко Тарас Шевченко 1953. Адмирал Ушаков Адмирал Ушаков Тихон Прокофјев 1953. Бродови јуришају на бастионе Корабли штурмуют бастионы Тихон Прокофјев 1954. Ово се не сме заборавити Об этом забывать нельзя писац Александар Јаковљевич Гармаш (прототип — Јарослав Галан) 1955. Недовршена прича Неоконченная повесть Јуриј Сергејевич Ершов, главни конструктор Балтичког завода 1955. Отело Отелло Отело 1955. Скакавац Попрыгунья др Осип Степанович Димов 1956. Иван Франко Иван Франко Иван Франко 1957. Двоје из једног кварта Двое из одного квартала Азис 1957. Странице приче Страницы рассказа Андреј Соколов краткометражни 1958. Ишли су војници Шли солдаты Матвеј Крилов 1959. Човекова судбина Судьба человека Андреј Соколов такође режисер 1960. Серјожа Серёжа директор совхоза „Јасни берег” Дмитриј Коростељов, очух Серјоже 1960. Била је ноћ у Риму Era Notte A Roma Фјодор Александрович Назуков, совјетски наредник италијански филм 1960. Узорана ледина Поднятая целина филм-спектакл 1967. Рат и мир Война и мир Пјер Безухов такође режисер 1969. Битка на Неретви La Battaglia della Neretva Мартин југословенски, италијански, немачки филм 1970. Ујка Вања Дядя Ваня Михаил Љвович Астров, доктор 1973. Ћутање доктора Ивенса Молчание доктора Ивенса Мартин Ивенс 1974. Тако високе планине Такие высокие горы Иван Николајевич Степанов, школски учитељ 1974. Избор циља Выбор цели Игор Курчатов 1975. Они су се борили за домовину Они сражались за Родину редов Иван Звјагинцев, бивши комбајнер такође режисер 1976. Врхови Зеленгоре Vrhovi Zelengore професор југословенски филм 1977. Ернст Шнелер Ernst Schneller генерал источнонемачки филм 1977. Степа Степь Јемељан такође режисер 1978. Баршунаста сезона Бархатный сезон мистер Ричард Бредвери 1978. Отац Сергије Отец Сергий Степан Касатки / отац Сергије 1980. Овод Овод кардинал Лоренцо Монтанели, прави отац Артура 1983. Карастојанови Семейство Карастоянови СССР / Бугарска 1986. Борис Годунов Борис Годунов Борис Годунов такође режисер 1987. Случај на аеродрому Случай в аэропорту Токаренко, генерал-мајор милиције 1990. Битка три краља Битва трёх королей Селим II, султан Турске 1992. Грмљавина над Русијом Гроза над Русью бојар Дружина Морозов 2006. Тихи Дон Тихий Дон Краснов, војни атаман Велика Британија, Италија, Русија; снимљено 1992, објављено постхумно
Режисерски радови 1959 — Судбина човека 1965—1967 — Рат и мир 1970 — Ватерло (Италија, СССР) 1975 — Они су се борили за домовину 1977 — Степа 1981 — Црвена звона. Филм 1. Мексико у пламену (СССР, Италија, Мексико) 1982 — Црвена звона. Филм 2. Видео сам рођење новог света (СССР, Италија, Мексико) 1986 — Борис Годунов (СССР, Чехословачка, СР Немачка, Пољска) 1992 — Тихи Дон (Велика Британија, Италија, Русија)
Сценарији 1965—1967 — Рат и мир (коаутор са В. И. Соловјовом) 1970 — Ватерло (коаутор са В. Боничелијем) 1973 — Сутјеска (Југославија) (коаутор са Б. Шћепановићем) 1975 — Они су се борили за домовину 1977 — Степа 1981 — Црвена звона. Филм 1. Мексико у пламену (коаутор са В. И. Јежовом, А. Сагуером) 1982 — Црвена звона. Филм 2. Видео сам рођење новог света (коаутор са В. И. Јежовом, А. Сагуером) 1986 — Борис Годунов 1992 — Тихи Дон (Велика Британија, Италија, Русија) (коаутор са Н. Бадалуком, Р. Балчусом)
Гласовне улоге 1951 — Било их је петоро (Француска) — улога М. Џордана 1954 — Ернст Телман — син своје класе (ДДР) — Ернст Телман, улога Г. Зимона 1955 — Син — текст из позадине 1956 — Част породице — Бајрам, улога А. Карлијева 1957 — Саша улази у живот — текст од аутора 1957 — Странице приче (краткометражни) — чита текст 1958 — Поема о мору — текст од аутора 1959 — Пролећни ветар над Бечом — текст из позадине 1960 — Повест пламених година — чита текст 1962 — Пут ка пристаништу — чита текст 1968 — Ждралица — Пјотр Лунин, чита писмо Марфи из позадине, улога Б. Хмељницког 1969 — Златна капија — чита текстове А. П. Довженка 1970 — Ватерло — сви ликови (синхронизација студија „Мосфилм”) 1975 — Горанка — текст из позадине, чита стихове Р. Г. Гамзатова 1975 — Пошехонска старина (филмски алмнах) — глас аутора 1979 — Да живи Мексико! (документарни филм по материјалима снимања 1929—1931) — наратор 1979 — Узлет — текст из позадине 1985 — Бембијево детињство — наратор 1989 — Султан Бејбарс — Бејбарс-султан, улога Н. С. Жантурина
Учешће у филмовима 1958 — Звезде се срећу у Москви