Бојни бродови класе Совјетски Сојуз ( Пројекат 23, ), познати и као Стаљинове републике, били су класа бојних бродова које је Совјетски Савез започео крајем 1930-их, али никада нису уведени у употребу. Дизајнирани су као одговор на бојне бродове класе Бизмарк које је изградила Немачка. Само четири трупа од петнаест првобитно планираних постављена су до 1940. године, када је донета одлука да се програм смањи на само три брода како би се ресурси преусмерили на проширени програм поновног наоружавања војске.

Ови бродови би по величини били ривали класи Јапанског царства и америчкој планираној да су неки били завршени, иако са знатно слабијом ватреном моћи: девет 406 mm топова у поређењу са девет 460 mm топова јапанских бродова и десетак 406 mm на Монтани. Неуспех совјетске индустрије оклопних плоча да направи цементиране оклопне плоче дебље од 230 mm негирао би све предности дебљег оклопа класе Совјетски Сојуз у борби.

Изградња прва четири брода била је мучена са потешкоћама јер совјетска бродоградња и сродне индустрије нису биле спремне за изградњу тако великих бродова. Један бојни брод, Совјетскаја Белорусија, отказан је 19. октобра 1940. након што су пронађени озбиљни недостаци у конструкцији. Изградња остала три брода обустављена је убрзо након што је нацистичка Немачка извршила инвазију на Совјетски Савез у јуну 1941. и никада није настављена. Сва три преживела трупа расходована су крајем 1940-их.

Дизајн и развој Рад на дизајну је почео 1935. на новим бојним бродовима као одговор на постојеће и планиране немачке бојне бродове, а Совјети су уложили велике напоре у Италији и Сједињеним Државама да купе или цртеже или саме бродове крајем 1930-их. Италијанска фирма Гио. Ансалдо & Ц. су предложили брод од стандардна запремина са девет 406 mm) топови, по величини и изгледу слични тада у изградњи од стране компаније. Америчка фирма Гиббс & Цок обезбедила је четири дизајна; један за конвенционални бојни брод и три хибридна дизајна који комбинују главно наоружање бојног брода са подигнутом пилотском палубом на централној надградњи која може да оперише до 30 авиона. Иако су се ови пројекти показали корисним за Совјете, они су одлучили да наставе са сопственим дизајном.

Први тактичко-технички захтев (скраћено на руском као ТТЗ) за дизајн великог бојног брода објављен је 21. фебруара 1936. године, али се показао превише амбициозним, наводећи девет 460 мм топовима и брзином од на депласман од 55.000 тона. ТТЗ је ревидирао у мају 1936. адмирал Орлов, командант совјетске морнарице, смањивши брзину на , и слабљење секундарних и противавионских батерија. Неколико месеци касније, адмирал Орлов је додатно смањио величину бојног брода на 45.000 тона и поставио величину главних топова на 406 мм. Убрзо након тога, Совјетски Савез је потписао Англо-совјетски квантитативни поморски споразум из 1937. и пристао да поштује услове Другог лондонског поморског уговора који је ограничавао бојне бродове на депласман од 35.560 метричких тона (35.000 дугих тона), иако су додали услов то им је омогућило да граде бродове неограничене величине да се суоче са јапанском царском морнарицом ако обавесте Британце. Још један ТТЗ је Орлов одобрио 3. августа за бродове од 41.500 тона са наоружањем од девет 406 милиметара, дванаест 152 mm, дванаест 100 mm и четрдесет 37 mm пушке, максимална дебљина оклопа од 380 mmи брзином од 30 чворова.

Дизајн КБ-4, бироа за пројектовање површинских бродова Балтичког бродоградилишта, изабран је за даљи развој иако су водећи пројектанти били уверени да само већи брод може да испуни амбициозне захтеве. Успели су да постигну договор 22. новембра 1936. за дебљање оклопа палубе које је подигло депласман на око 47.000 тона. Пројектантски радови су настављени на овој основи и технички радови су завршени за брод од 47.700 тона у априлу 1937. године, али су дизајнери наставили да инсистирају на већим бродовима. То питање је решио генерални секретар Стаљин на састанку 4. јула када је пристао да повећа депласман на око 56.000 тона. Ово је приморало пројекат да почне изнова.

Тајминг редизајна показао се неповољан пошто се Велика чистка ширила кроз редове војне и сродне индустрије. Првобитни рок за завршетак радова на пројектовању до 15. октобра је пропуштен, а непотпуна верзија је следећег месеца представљена Управи за бродоградњу морнарице. Остало је да се разради неколико детаља, укључујући коначни дизајн фабрике машина, 152 мм топови и 100 мм носачи за топове. У међувремену су обављена опсежна и скупа испитивања облика трупа брода, оклопа палубе и заштите торпеда; Само на експериментални рад у 1938. потрошено је 27 милиона рубаља . Преко 100 модела трупа је тестирано у базену за моделе брода како би се пронашао најбољи облик трупа, а два лансирања у размери једне десетине направљена су у Севастопољу како би се тестирала управљивост трупа. Стари пароброд је опремљен репликом оклопних палуба овог дизајна и тестиран на 500 kg бомбе, што доказује да би таква убојна средства генерално пробила и 40 mm горњи и 50 mm средње палубе пре него што експлодирају на оклопној палуби. Главни оклопни шпил је због тога подигнут за једну палубу, а испод њега је додат шпил од ивера како би се зауставили било какви делови бомбе или граната који би могли да продру у оклопну палубу. Систем подводне заштите је тестиран на петнаест модела једне петине и две експерименталне барже пуне величине. Ови тестови су доказали да је систем торпедних појасева са више преграда био супериорнији од Пуглиесеовог система велике цеви испуњене мањим затвореним цевима, али је било прекасно да се ови резултати испитивања укључе у дизајн јер је изградња била увелико у току у време када су они направљени. завршена крајем 1939.

Ревидирани пројекат је одобрен 28. фебруара 1938, а први брод је требало да буде положен 15. јула, али чак и овај пројекат је био недовршен и касније ће бити ревидиран. Испитивања са лансирањем мотора сличног облика сугерисала су да би пропулзивна ефикасност трупа била мање од планираног, а то је прихваћено у ревизији из новембра 1938. као максимална брзина од . Међутим, нови дизајн пропелера се показао ефикаснијим и предвиђало се да ће повећати брзину на . Друга промена било је брисање централне линије кормила када су тестови показали да два крилна кормила неће моћи да се супротставе његовим ефектима ако се заглави. Прорачунато је да је тежина према крми чамца превелика, што је довело до значајног обрушавања крме надоле. Да би се ово поправило, две 100 милиметарске куполе постављене на квартерпалубу су уклоњене и висина оклопног појаса уз задњу куполу је спуштена, али је ова одлука поништена и обновљене су одлуком Државног комитета одбране 14. јануара 1941. године. Ово је наметнуло ревизију аранжмана авиона пошто је катапулт авиона морао да буде уклоњен са средишње линије квартерпалуба; два катапулта су додата на бочне стране квартердекса.

Опште карактеристике десно|мини| Луфтвафе фотографија из ваздушног извиђања Орџиникидзеовог бродоградилишта (Бродоградилиште 189), Лењинград, на којој се види бојни брод Совјетски сојуз (горе) и крстарица Чкалов у изградњи, 26. јун 1941. Како су пројектовани, бродови класе Пројекат 23, како су означени Совјетски Сојуз и њене сестре, били су 269,4 m дуги свеукупно. Имали су ширину од 38,9 m и газом од 10,4 m при дубоком оптерећењу. Они су истиснули при стандардном оптерећењу и при пуном оптерећењу, иако процене тежине направљене 1940. показују да би премашиле 60.000 t метричке и 67.000 t при пуном оптерећењу.

Форма трупа била је веома пуна, посебно на предњим магацима, где је систем заштите од торпеда додао ширину греди. Заједно са релативно малим односом дужине и снопа од 7,14:1, ово је значило да су веома моћне турбине биле неопходне за постизање чак и скромних брзина. Стаљинова одлука да ће бродови класе Пројекат 23 користити три осовине уместо четири повећала је оптерећење сваког окна и смањила погонску ефикасност, иако је скратила дужину оклопне цитаделе, а тиме и укупни депласман. Метацентрична висина је пројектована на 3.4 m а тактички пречник је процењен на око 1170 m.

Бродови класе Совјетски Сојуз су били опремљени за руковање два до четири летећа чамца КОР-2 који би се лансирали са два катапулта постављена на крми. Два хангара су уграђена у задњи крај палубе прамца за смештај два од њих, а кранови су обезбеђени на предњем крају потпалубе да их подигну из воде.

Машина Распоред машина „обезбеђивао је добру дисперзију машинских простора, али по цену веома дугих стаза за осовине крила (око 105 m). Турбински одељци за осовине крила налазили су се испред котларнице бр. 1 и иза магацина куполе бр. 2. Машинарница за турбину средњег вратила била је између котларнице бр.2 и бр.3. То је значило да су крилне осовине пропелера морале да пролазе испод котлова.

Парне турбине и лиценца за њихову изградњу првобитно су били наручени од Цаммелл Лаирда у Уједињеном Краљевству, али њихова цена од 700.000 фунти била је већа него што су Совјети хтели да плате. Уместо тога, купили су их од Бровн Боверија, користећи техничке информације добијене од Цаммелл Лаирда у том процесу, за 400.000 фунти. Од швајцарске фирме су наручене четири једноредукционе, импулсно-редукционе турбине, три за опремање „Совјетске Русије“ и једна да служи као шаблон за фабрику у Харкову која је требало да изгради остатак. Три су произвела укупно . Шест троугластих котлова са воденим цевима — по два у свакој котларници — покретали су турбине при радном притиску од и температуру од 380 °C.

Максимална брзина је процењена на 28 чворова, користећи ревидирани дизајн пропелера, иако би форсирање машине донело додатни чвор. Уобичајени капацитет мазута био је 5.280 t, што даје процењену издржљивост од при и пуном брзином. Максимални капацитет горива био је што је давало домет од на 14,5 чворова и пуном брзином.

Наоружавање мини| 406 мм Б-37 топ у МП-10 пробном носачу, 1940 Главно наоружање се састојало од три троструке куполе МК-1 на електрични погон, свака са по три калибра 50 406. mm топови Б-37. Пушке су се могле спустити на -2° и подићи на 45°. Имали су фиксни угао пуњења од 6° и њихова брзина паљбе је варирала у зависности од времена потребног за поновно усмеравање топова. Кретало се од 2,0 до 2,6 метака у минути у зависности од надморске висине. Куполе су могле да се издижу брзином од 6,2 степена у секунди и померају брзином од 4,55 степени у секунди. Ношено је 100 метака по пиштољу. Оружје је испалило 1.108 kg пројектил са цевном брзином од 830 m/s; ово је обезбедило максимални домет од 45.600 m.

Секундарно наоружање чинило је дванаест Б-38 152 калибра 57. mm топови постављени у шест купола МК-4 са два топова. Њихове границе елевације биле су -5° до +45° са фиксним углом оптерећења од 8°. Њихова брзина паљбе је такође варирала са елевацијом од 7,5 до 4,8 метака у минути. Добијали су 170 метака по пиштољу. Куполе су могле да се уздижу брзином од 13 степени у секунди и померају брзином од 6 степени у секунди. Имали су максимални домет од око 30.000 m са 55 kg гранатама са цевном брзином од 950 m/s.

Тешку противавионску (АА) ватру је дало десетак калибара 100 56 мм Б-34 топови двоструке намене у шест двопуних купола МЗ-14 са 400 метака по топу. Бродови су почели да се граде са само четири куполе, али су две додатне куполе враћене на потпалубу у јануару 1941. Могли су да се подигну на максимално 85° и спусте до -8°. Могли су да прелазе брзином од 12° у секунди и да се уздижу брзином од 10° у секунди. Испалили су високоексплозивне гранате са цевном брзином од ; ово је обезбедило максимални домет од против површинских циљева, али њихов максимални домет против ваздушних циљева био је 9.895 m, граница њиховог временског осигурача.

Контрола ватре