Џејн Менсфилд (; Брин Маур, 19. април 1933 — Њу Орлеанс, 29. јуна 1967), право име Вера Џејн Палмер (), била је америчка глумица и „Плејбој плејмејт”. Секс симбол 1950-их и раних 1960-их, Менсфилд је била позната по бројним рекламним акробацијама и отвореном личном животу. Иако је њена филмска каријера била кратка, имала је неколико успеха на благајнама, освојила је Светску позоришну награду и Златни глобус, а убрзо је стекла и надимак „најпаметније глупе плавуше у Холивуду”.
Менсфилд је постала популарна након што је тумачила улогу измишљене глумице Рите Марлоу у позоришној представи -{„Will Success Spoil Rock Hunter?”}- (1955–1956) на Бродвеју, а затим и у филмској верзији из 1957. године. Међу њеним другим филмским улогама су музичка комедија -{„The Girl Can't Help It”}- (1956), драма -{„The Wayward Bus”}- (1957), нео-ноар -{„Too Hot to Handle”}- (1960) и секс комедија -{„Promises! Promises!”}- (1963), где је постала прва значајна америчка глумица која се појавила гола у филму након ере немог филма.
Професионално име је узела од свог првог супруга, Пола Менсфилда, стручњака за односе с јавношћу. Била је удата три пута, а сваки брак је завршен разводом, и имала је петоро деце. Повезивали су је са многим мушкарцима, укључујући Роберта и Џона Ф. Кенедија, њеног адвоката Семјуела С. Бродија и забављача Нелсона Сарделија из Лас Вегаса. На жалост, 29. јуна 1967. године, Менсфилд је трагично изгубила живот у саобраћајној несрећи док је путовала у Њу Орлеанс, у 34. години живота.
Биографија Приватни живот Џејн Менсфилд рођена је као Вера Џејн Палмер 19. априла 1933. године у болници Брин Мавр у Брин Мору, Пенсилванији, као једино дете Херберта Вилијама Палмера, енглеског и немачког порекла, и Вере Џефри Палмер, енглеског и корнишког. Наследила је преко 90.000 долара од свог деде по мајци, Томаса (што је еквивалентно са 950.000 долара у 2023. години), и преко 36.000 долара од своје баке по мајци, Беатрис Мери Палмер, 1958. године (што је еквивалентно са 380.000 долара у 2023. години).
До шесте године, Менсфилд је живела у Филипсбургу, Њу Џерзи, где је њен отац био адвокат који је сарађивао са будућим гувернером Њу Џерзија, Робертом Б. Мајнером. Године 1936, њен отац је преминуо од срчаног удара. Године 1939, мајка Џејн Менсфилд се удала за инжењера продаје Харија Лоренса Пирса, након чега се породица преселила у Далас, Тексас, где је била позната као Вера Џејн Пирс. Као дете, сањала је да постане холивудска звезда попут Ширли Темпл. Са дванаест година, похађала је часове балског плеса. Завршила је средњу школу Хајланд парк 1950. године. Док је била у средњој школи, учила је да свира виолину, клавир и виолу, и учила је шпански и немачки језик. Палмер је стално добијала високе оцене из свих предмета.
Са 17 година удала се за Пола Менсфилда 6. маја 1950. године. Њихова ћерка, Џејн Мари Менсфилд, рођена је шест месеци касније, 8. новембра 1950. Џејн и њен муж су се уписали на Јужни методистички универзитет да студирају глуму. Године 1951. Џејн се преселила у Лос Анђелес и похађала летњи семестар на УКЛА. Учествовала је на такмичењу за мис Калифорније, али је Пол то сазнао и приморао је да се повуче са такмичења. Џејн се затим преселила у Остин, Тексас, са својим мужем, и студирала драматургију на Универзитету Тексаса у Остину. Тамо је Менсфилд радио као „модел за голу уметност”, продавао књиге од врата до врата и радио као рецепционер у плесном студију. Такође се придружила Кертен клубу, позоришном друштву у кампусу које је укључивало текстописца Тома Џонса, композитора Харвија Шмита и глумце Рипа Торна и Пат Хингла међу својим члановима. Менсфилд је тада провела годину дана у кампу Гордон у Џорџији, док је њен супруг Пол служио у резерви војске Сједињених Држава током Корејског рата.
Године 1953. вратила се у Далас и неколико месеци студирала глуму код Баруха Лумета, оца режисера Сиднеиа Лумета и оснивача Даласког института за сценске уметности. Лумет је Менсфилду давао приватне часове и назвао Менсфилда и Рипа Торна својом „децом“. На крају, Лумет је помогао Џејн да добије свој први екрански тест у Парамоунту у априлу 1954. Пол, Џејн и Џејн Мари преселили су се у Лос Анђелес 1954. Џејн је радила на разним чудним пословима укључујући: продају кокица у позоришту Стенли Ворнер, подучавање плеса , продаје слаткише у биоскопу, хонорарно манекенство у агенцији Бле Бук Модел, и ради као фотограф у ресторану Естер Вилијамс' Траилс.
Каријера
Плејбој Док је похађала Тексашки универзитет у Остину, Менсфилд је победила на неколико такмичења лепоте, укључујући Мис Фотофласк, Мис Магнезијум лампе и Мис Фире превеншн вик. По сопственом мишљењу, једина титула коју је одбила била је Госпођица Рокфорт чиз, јер је веровала да то „једноставно није звучало како треба“. Менсфилд је касније и 1957. одбила титулу "Мис Прајм риб". Године 1952, док је била у Даласу, она и Пол Менсфилд су учествовали у малим локалним позоришним представама „Робови демонског рума”, „Десет ноћи у бару” и „Све што иде у Кампу Гордон”, Џорџија. Након његовог одласка на одслужење војног рока, први пут значајније наступа на сцени у продукцији Артура Милера у „Смрт продавача” 22. октобра 1953. са играчима Нокс стрит театра, на челу са Луметом. Док је била на УКЛА, учествовала је на такмичењу за мис Калифорније (скривајући свој брачни статус) и победила у локалном кругу пре него што се повукла.
На почетку њене каријере, неки оглашивачи су сматрали да су њене истакнуте груди непожељне, што је довело до тога да је изгубила свој први професионални задатак, рекламу за Џенерал електрик која је приказивала младе жене у купаћим костимима како се опуштају око базена. Емелине Снивели, шеф агенције Блу бук модел, послала ју је фотографу Џину Лестеру, што је довело до њеног краткотрајног ангажмана у реклами за Џенерал електрик. Године 1954. била је на аудицији и за Парамоунт пикчерс и за Ворнер брос. У Парамаунту, Џејн је извела скеч који је радила са Луметом од Јованке Орлеанке за редитеља кастинга Милтона Луиса. Луис ју је обавестио да троши своје „очигледне таленте” и натерао ју је да се врати недељу дана касније да изведе клавирску сцену из „Седам година сврбежа”. Џејн није успела да импресионира, али је сазнала да ће морати да постане плавуша. Затим је извела клавирску сцену за Ворнер бродерс, али, опет, није успела да импресионира. Добила је свој први глумачки задатак у Лук Видео театру, серији на ЦБС-у у епизоди „Анђео је отишао АВОЛ“, емитованој 21. октобра 1954. године. У њему је седела за клавиром и испоручила неколико редова дијалога за 300 долара (3.000 долара у доларима из 2023. године).
У децембру 1953. Хју Хефнер је почео да објављује Плејбој. Часопис је постигао успех, делимично, због раних појављивања Менсфилд, Мерилин Монро, Бети Пејџ и Аните Екберг. У фебруару 1955. Мејнсфилд је била Плејбој плејмејт месеца, и појавила се у часопису неколико пута. Њено појављивање у фебруару повећало је тираж часописа и помогло у јачању Менсфилдине каријере. Убрзо након тога, позирала је за Плејбој календар, покривајући груди рукама. Плејбој је представљао Менсфилдову сваког фебруара од 1955. до 1958. и поново 1960. године.
У августу 1956. године, Пол Менсфилд је тражио старатељство над својом ћерком, наводећи да је Џејн била непристојна мајка јер се појавила гола у Плејбоју. Године 1964. часопис је поновио слику из 1955. године. Плејбој је поново штампао фотографије из тог сликовног издања, са насловима као што су „Плејбојев портфолио секс звезда” из децембра 1965. и „Средишњи преклопи века” из јануара 2000.
Филм
thumb|Џејн Мејнсфилд у сцени филма Too Hot to Handle (1960) Менсфилдова прва филмска улога била је споредни лик у „Женској џунгли”, нискобуџетној драми која је завршена за десет дана. Њена улога је снимљена за неколико дана, а за то је плаћена 150 долара (што је еквивалентно 2000 долара 2023. године). Филм је незванично објављен почетком 1955. године. У фебруару исте године, Џејмс Бајрон, њен менаџер и публициста, преговарао је о седмогодишњем уговору са Ворнер брадерсом, који су били импресионирани њеним публицитетским вештинама. Уговор јој је донео 250 долара недељно (3.000 долара у 2023. години) и два филма, од којих је један имао незначајну улогу, а други није објављен у наредне две године. Тог јануара је поднела захтев за развод од Пола Менсфилда. Менсфилд је добила значајне улоге у филмовима „Пит Кели блуз” (1955) са Џеком Вебом и „Хел он Фриско беј” (1955) са Аланом Ладом. Такође је имала још једну малу, али значајну улогу уз Едварда Џи Робинсона у судској драми „Илегално” (1955).
Њен агент, Вилијам Шифрин, потписао ју је за улогу измишљене филмске звезде Рите Марлоу у бродвејској представи „Will Success Spoil Rock Hunter?” са Орсоном Бином и Волтером Матауом. Прихватила је улогу док је радила на филму „Провалник” (1957) продуцента Луиса В. Келмана, адаптацији романа Дејвида Гудиса, коју је режирао Пол Венкос у стилу Филм ноар. Менсфилд је глумила уз Дена Дуријеа и Марту Викерс, а филм је објављен две године касније, када је њена слава била на врхунцу. Успешно је одиграла ову драмску улогу, иако су њене касније улоге у филмовима биле углавном комичне или су искориштавале њен сексипил. Келман је тврдио да је „открио” Менсфилдову, која је била најављена за „Will Success Spoil Rock Hunter?” средином јула 1955. године, али је одбачена од стране Ворнер брадерса 31. јула.
Твентит сенчури Фокс је 3. маја 1956. потписао са Менсфилдовомм шестогодишњи уговор у својој канцеларији у Њујорку како би је уобличио као наследницу све тежу за сарадњу Мерилин Монро, секс симбола плаве косе, која је управо завршила доста компликовани филм „Bus Stop”. Менсфилд је још увек била под уговором са Бродвејем и наставила је да игра „Will Success Spoil Rock Hunter?” на сцени до 15. септембра 1956. године. Она је преузела своју прву главну филмску улогу као Џери Џордан у филму Френка Ташлина „The Girl Can't Help It” (1956). састав савремених рокенрол и Р&Б уметника укључујући Џина Винсента, Едија Кокрана, Фетса Домина, Платерса и Литл Ричарда. Објављена у децембру 1956. године, „The Girl Can't Help It” постала је један од највећих успеха године, како критички тако и финансијски, зарађујући више него што су „Мушкарци више воле плавуше” три године раније.
Убрзо након тога, Фокс је почео да промовише Менсфилдову као „велику Мерилин Монро“, покушавајући да примора Монро да се врати у студио и заврши уговор. Менсфилд је затим играла драматичну улогу у „The Wayward Bus” (1957), адаптацији истоименог романа Џона Стајнбека. Овим филмом покушала је да се одмакне од свог имиџа „плаве секс бомбе” и да се афирмише као озбиљна глумица. Филм је доживео умерен успех на благајнама, а Менсфилд је 1957. освојила Златни глобус за Нову звезду године, победивши Карол Бејкер и Натали Вуд својом игром као „замишљена напуштена”. Према The New York Times-у, „уопштено се признало да је то била њена најбоља глума у немирној каријери коју су ометали њен блистав имиџ, осебујан глас („меко гласно гугутање испрекидано вриском“), раскошна фигура и ограничени глумачки домет. Менсфилдова је глумила Ташлин у филмској верзији бродвејског шоуа „Will Success Spoil Rock Hunter?” објављеног 1957. године, поновивши своју улогу Рите Марлоу заједно са партнерима Тонијем Рендалом и Џоан Блондел. Фокс је лансирао своју нову плаву бомбу турнејом по Северној Америци и 40-дневном турнејом по Европи у 16 земаља. Присуствовала је премијери филма (који је објављен као „Oh! For a Man in” у УК) у Лондону, и упознала краљицу Елизабету II.