Реџеп Тајип Ердоган (, IPA: , изворна транскрипција: Ердоан; Ризе, 26. фебруар 1954) турски је политичар, који је 28. августа 2014. постао председник Турске.
Био је премијер Турске од 2003. до 2014, бивши председник Партије правде и развоја. Раније је био члан Партије благостања и Партије врлине које су због антисекуларних исламистичких ставова забрањене. Био је градоначелник Истанбула од 1994. до 1998. године.
Биографија Ердоган живи у Истанбулу од 1967. године. Студирао је Факултет за менаџмент, неки извори оспоравају да је завршио.
Након забране Партије врлине, Ердоган је био суочен са судским поступком због подстицања на верске мржње и осуђен на казну затвора.
Оснивач је и лидер Партије правде и развоја (АКП). Партија је само годину дана након оснивања на изборима 2002. године однела победу на парламентарним изборима, а АКП формира владу, мада Ердоган не добија ни посланичко место иако је најпопуларнији политичар у земљи.
После освајања посланичког мандата на поновљеним изборима у једној од провинција, Ердогану се отварају врата премијерског кабинета, пошто члан његове партије и премијер, Абдулах Гул, подноси оставку.
На функцији премијера је од 14. марта 2003. до 28. августа 2014. године, након тога је постао председник државе.
Ердоган је један од 50 лидера који су присуствовали шездесетогодишњици победе над фашизмом у Москви (Руска Федерација).
Рана политичка каријера Док је студирао пословно управљање и полупрофесионално се бавио фудбалом, Ердоган се придружио Националној турској студентској унији, антикомунистичкој акционој групи. 1974. је написао, режирао, и играо главну улогу у представи -{Maskomya}-, која је представила масонерију, комунизам и јудаизам као зло. 1976. је постао шеф омладинске гране исламистичке Партије националног спаса (МСП) за истанбулску општину Бејоглу, а касније је унапређен у председника омладинског огранка партије за Истанбул.
Након војног пуча 1980, Ердоган је са већином следбеника Неџмедина Ербакана прешао у исламистичку Партију благостања. Постао је председник локалног одбора партије за Бејоглу 1984, а 1985. је постао председник истанбулског градског одбора.
Премијер Турске
Општи избори лево|мини|Ердоган 2002. Избори 2002. били су први избори на којима је Ердоган учествовао као лидер странке. Све странке које су раније изабране у парламент нису успеле да освоје довољно гласова да поново уђу у парламент. AKP је освојила 34,3% националних гласова и формирала нову владу. Турске акције су у понедељак ујутро порасле за више од 7 одсто. Политичари претходне генерације, као што су Ецевит, Бахцели, Илмаз и Чилер, поднели су оставке. Друга највећа странка, CHP, добила је 19,4% гласова. AKP је однела убедљиву победу у парламенту, заузевши скоро две трећине места. Ердоган није могао да постане премијер јер га је правосуђе и даље забранило да се бави политиком због његовог говора у Сирту. Уместо тога, Гул је постао премијер. У децембру 2002. Врховни изборни одбор је поништио опште изборне резултате из Сирта због нерегуларности гласања и заказао нове изборе за 9. фебруар 2003. До тада је лидер странке Ердоган могао да се кандидује за парламент због законске промене коју је омогућио опозициона Републиканска народна партија. AKP је прописно уврстила Ердогана као кандидата за поновљене изборе, на којима је победио, поставши премијер након што је Гул предао ту функцију.
Процењује се да је 14. априла 2007. око 300.000 људи марширало у Анкари у знак протеста против могуће Ердоганове кандидатуре на председничким изборима 2007. године, плашећи се да ће, ако буде изабран за председника, променити секуларну природу турске државе. Ердоган је 24. априла 2007. објавио да је странка номиновала Абдулаха Гула за кандидата AKP на председничким изборима. Протести су настављени током наредних неколико недеља, са преко милион људи, како се наводи да је изашло на митинг 29. априла у Истанбулу, десетине хиљада на одвојеним протестима 4. маја у Маниси и Чанакалеу, и милион у Измиру 13. маја.
Позорница избора 2007. била је постављена за борбу за легитимитет у очима бирача између његове владе и CHP. Ердоган је искористио догађај који се десио током несрећних председничких избора неколико месеци раније као део опште предизборне кампање своје странке. Дана 22. јула 2007, AKP је однела важну победу над опозицијом, сакупивши 46,7% гласова. Избори од 22. јула били су тек други пут у историји Републике Турске када је актуелна владајућа партија победила на изборима повећавајући свој удео подршке народа. Дана 14. марта 2008. године, главни тужилац Турске затражио је од Уставног суда земље да забрани Ердоганову владајућу странку. Странка је избегла забрану 30. јула 2008., годину дана након што је освојила 46,7% гласова на националним изборима, иако су судије смањиле јавно финансирање странке за 50%.
На изборима у јуну 2011. Ердоганова владајућа партија освојила је 327 места (49,83% гласова), чиме је Ердоган постао једини премијер у историји Турске који је победио на три узастопна општа избора, сваки пут добијајући више гласова него на претходним изборима. Друга партија, Републиканска народна партија (CHP), добила је 135 места (25,94%), националистичка MHP 53 места (13,01%), а независни 35 места (6,58%).
Корупцијски скандал од 100 милијарди америчких долара 2013. довео је до хапшења Ердоганових блиских савезника и инкриминисао Ердогана.
Домаћа политика
Курдско питање Влада премијера Ердогана је 2009. објавила план за помоћ у окончању четвртвековног сукоба између Турске и Курдистанске радничке партије који је коштао више од 40.000 живота. Владин план, који је подржала Европска унија, имао је за циљ да дозволи употребу курдског језика у свим електронским медијима и политичким кампањама и вратио курдска имена градовима и местима који су добили турска. Ердоган је рекао: „Предузели смо храбар корак да решимо хронична питања која представљају препреку у развоју, напретку и јачању Турске.“ Ердоган је донео делимичну амнестију да смањи казне са којима се суочавају многи чланови курдског герилског покрета ПКК који су се предали. влади. Дана 23. новембра 2011. године, током телевизијског састанка своје странке у Анкари, извинио се у име државе за масакр у Дерсиму, у којем су убијени многи алевити и зазе. Ердоганова влада је 2013. године започела мировни процес између Курдистанске радничке партије (ПКК) и турске владе, уз посредовање парламентараца Народне демократске партије (HDP).
Године 2015, након изборног пораза AKP, успона социјалдемократске, прокурдске опозиционе странке за права и мањег инцидента на Цејланпилару, одлучио је да је мировни процес завршен и подржао је укидање парламентарног имунитета парламентараца HDP-а. Насилна конфронтација је настављена 2015–2017, углавном на југоистоку Турске, што је резултирало већим бројем жртава и неколико спољних операција турске војске. Представници и изабрани HDP су систематски хапшени, смењивани и смењивани у својим канцеларијама, а ова тенденција је потврђена након покушаја турског државног удара 2016. и следећих чистки. Шест хиљада додатних смртних случајева догодило се само у Турској у периоду 2015–2022. Ипак, од 2022. интензитет сукоба ПКК-Турска се смањио последњих година. У претходној деценији, Ердоган и влада AKP користили су анти-ПКК, борбену реторику и спољне операције да би подигли гласове турских националиста пре избора.
Јерменијски геноцид мини|Ердоган је назвао 2011. године 33 метра висок (108 стопа) Споменик човечанству, статуу посвећену неговању јерменских и турских односа, назвао „невероватно ружним“ (турски: ucube) и наредио да се сруши. Ердогана је накнадно казнио турски судија због вређања дела, а креатору је обештећена због „кршења слободе изражавања”. Ердоган је више пута рекао да ће Турска признати масовна убиства Јермена током Првог светског рата као геноцид тек након детаљне истраге заједничке турско-јерменске комисије коју чине историчари, археолози, политиколози и други стручњаци. Ердоган и лидер главне опозиционе странке Дениз Бајкал су 2005. године написали писмо председнику Јерменије Роберту Кочарјану, предлажући стварање заједничке турско-јерменске комисије. Јерменски министар спољних послова Вартан Осканијан одбио је понуду јер је устврдио да је сам предлог „неискрен и неозбиљан“. Он је додао: „Ово питање се не може разматрати на историјском нивоу са Турцима, који су сами политизовали проблем.“
У децембру 2008. Ердоган је критиковао кампању турских интелектуалаца „Извињавам се“ да признају геноцид над Јерменима, рекавши: „Нити прихватам нити подржавам ову кампању. Нисмо починили злочин, стога не треба да се извињавамо... Неће имати било какву корист осим изазивања невоља, ремећења нашег мира и поништавања предузетих корака.“
Ердоган је 2011. наредио рушење 33 метра високог Споменика човечности, споменика турско-јерменског пријатељства у Карсу, који је пуштен у рад 2006. и представљао је метафору зближавања две земље након вишегодишњег спора око догађаја из 1915. Ердоган је уклањање правдао изјавом да је споменик био увредљиво близу гробнице исламског учењака из 11. века и да је његова сенка уништила поглед на то место, док су званичници општине Карс то рекли је бесправно подигнут у заштићеном подручју. Међутим, бивши градоначелник Карса који је одобрио првобитну изградњу споменика рекао је да општина уништава не само "споменик човечности", већ и "само човечанство". Рушење није прошло без противљења; међу његовим клеветницима било је неколико турских уметника. Двојица од њих, сликар Бедри Бајкам и његов сарадник, генерални координатор уметничке галерије Пирамида Тугба Куртулмус, избодени су након састанка са другим уметницима у истанбулском културном центру Акатлар.
Ердоганова канцеларија је 23. априла 2014. издала саопштење на девет језика (укључујући два дијалекта јерменског), у којем изражава саучешће због масовних убистава Јермена и наводи да су догађаји из 1915. године имали нехумане последице. У саопштењу се масовна убиства описују као заједнички бол за две нације и каже се: „Пошто су доживели догађаје који су имали нехумане последице – као што је пресељење – током Првог светског рата, (то) не би требало да спречи Турке и Јермене да успоставе саосећање и међусобно хуманост. ставови међу собом.“
Папа Фрања је у априлу 2015, на специјалној миси у базилици Светог Петра поводом стогодишњице догађаја, описао злочине над јерменским цивилима 1915–1922 као „први геноцид у 20. веку“. У знак протеста, Ердоган је опозвао турског амбасадора из Ватикана и позвао ватиканског амбасадора да изрази "разочарење" због, како је рекао, дискриминаторне поруке. Касније је изјавио "ми не носимо мрљу или сенку као геноцид". Амерички председник Барак Обама позвао је на „потпуно, искрено и праведно признање чињеница“, али је опет престао да га означи као „геноцид“, упркос свом предизборном обећању да ће то учинити.
Људска права За време Ердогановог премијерског мандата, далекосежна овлашћења Закона о борби против тероризма из 1991. су смањена. Године 2004. смртна казна је укинута за све околности. Покренут је процес Демократске иницијативе, са циљем побољшања демократских стандарда уопште, а посебно права етничких и верских мањина. Године 2012. основане су Турска институција за људска права и равноправност и Институција омбудсмана. Ратификован је Опциони протокол УН уз Конвенцију против тортуре. Деца се више не гоне по закону о тероризму. Јеврејској заједници је дозвољено да јавно прославља Хануку по први пут у модерној турској историји 2015. године. Турска влада је 2008. године одобрила закон о враћању имовине коју је држава одузела у прошлости немуслиманским фондацијама. То је такође утрло пут за бесплатну доделу богомоља као што су синагоге и цркве немуслиманским фондацијама. Међутим, европски званичници су приметили повратак ауторитарнијим путевима након одуговлачења настојања Турске да се придружи Европској унији, посебно у погледу слободе говора, слободе штампе и права курдске мањине. Чланови владе су јавно одбацили захтеве активиста за признавање ЛГБТ права.