мини|десно|upright=1.35|Приказ Сувалкског коридора мини|десно|upright=1.35|Карта Европе:

Сувалкски коридор (, , , ), познато и као Сувалкска превлака (, ), ријетко је насељено подручје око границе Литваније и Пољске, а налази се на најкраћем путу између Бјелорусије и руске ексклаве Калињинградске области на пољској странице границе. Име је добио по пољском граду Сувалки, а ова геостратешка тачка постала је од великог стратешког и војног значаја откако су Пољска и балтичке државе приступе Организацији Сјеверноатлантског споразума (НАТО).

Пољско-литванска граница је образована након Сувалкског споразума 1920, али је имао мали значај у међуратном периоду, пошто су се пољске земље протезале даље на сјевероисток, док је током Хладног рата Литванија била дио Совјетског Савеза, а Пољска чланица Организације Варшавског споразума, којег је предводио Совјетски Савез. Распад Совјетског Савеза и Организације Варшавског споразума учврстили су границе које су пресјецале најкраћи копнени пут Калињинграда и Бјелорусије.

Како су балтичке државе и Пољска на крају приступе НАТО, овај уски гранични појас између Пољске и Литваније постао је рањив за војни блок, уколико би избио хипотетички војни сукоб Русије и Бјелорусије с једне стране и НАТО с друге, заузимање 65 км дугог земљаног појаса између Калињинградске области и Бјелорусије би вјероватно угрозило покушаје НАТО да брани балтичке државе. Страховање НАТО због Сувалкског коридора појачала су се након руске анексије Крима и избијања рата у Донбасу 2014, а додатно је порасло с почетком руске инвазије на Украјину 2022. године. Ове брига подстакле су НАТО да повећа војно присуство у том подручју, а догађаји су покренули трку у наоружању.

Позадина

Сувалкска превлака је ријетко насељено подручја у сјевероисточној Пољској, односно у Војводству подласком. То је брдовита област, једна од најхладнијих у Пољској, а налази се на западном крају Источноевропске низије. Пресјецају је бројне ријечне долине и дубока језера (као што су Хањча и Вигли), док су широка пространства прекривена густим шумама (укључујући Августовску прашуму) и мочварама, попут оних у Националном парку Бебжа. На западу се наслања на језерима богату Мазурију. Подручје је релативно слабо развијено — осим шумарских предузећа, индустрија је слабо развијена, мрежа путева је ријетка, а најближи већи аеродром је удаљен неколико стотина километара; само два главна пута (с најмање једном траком у оба правца) и једна жељезничка линија повезују Пољску и Литванију. Подручје је насељено националним мањинама, нарочито Украјинцима, Литванцима (недалеко од границе с Литванијом) и Русима (малобројни у Пољској).

Пољска и Литванија су постале независне државе послије Првог свјетског рата и отпочеле су борбе за успостављање контроле над површином коју су војно могле да држе. Док је Литваније потраживала већински пољски Сувалки и Вилњус, на крају није успјела успоставила контролу над њима. Договорено да Сувалки припадне Пољској према одредбама Сувалксог споразума, док је Вилњус заузела Пољска операцијом под лажном заставом познатијом као Желиговскова побуна. У међуратном периоду, Сувалкска област била је истурени дио Пољске окружен Литванијом и Источном Пруском (дио Њемачке) и имала ја мали стратешки значај.

мини|лево|Тромеђа Русије, Литваније и Пољске недалеко од Виштитиса (фотографисано с пољске стране) означава сјеверозападни крај Сувалкске превлаке. Русије је лијево, а Литванија десно.

Након Другог свјетског рата, околина Кенигсберга (убрзо послије рата преименован у Калињинград) укључена је у састав Русије, савезне републике Совјетског Савеза, и била је затворено подручје током већег дијела совјетског доба; Литванија је постала савезна република Совјетског Савеза, док је Пољска пала под совјетску сферу утицаја и придружила се Организацији Варшавског споразума. Све од распада Совјетског Савеза, једини источни и сјевери сусјед Пољске био је Совјетски Савез, тако да је, као и у међуратном периоду, област била од мале важности у војном смислу. То се промијенило 1991, када је Калињинградска област постала полуексклава Русије, уклињена између Пољске и Литваније, оба сусједа Бјелорусије, али ниједна се није граничила са „копненим” дијелом Русије. Сусједи Калињинградска области ступили су у Европску унију и Организацију Сјеверноатлантског споразума (НАТО), а истовремено, само 65 км пољске територије раздваја двије области супарничке Организације Уговора о колективној безбједности и Савезне Државе, чије су чланице Бјелорусија и Русија. Бивши естонски предсједник Томас Хендрик Илвес тврдио да је смислио назив „Сувалкска превлака” прије састанка са Урзулом фон дер Лајен, која је била министар одбране Њемачке, у априлу 2015. како би истакао рањивост тог подручја за балтичке државе.

Грађански интереси Руски коридор

Први пут о посебном коридору између Калињинграда и Бјелорусије (који је планиран да иде преко Пољске) разговарали су током састанка 1990. Јуриј Шемонов, високи званичник у Калињинградској области, и Николај Ришков и Михаил Горбачов, совјетски премијер и предсједник. Док је Ришков подржавао ту идеју, Горбачов је ставио вето на приједлог, позивајући друго двојицу да „престану да шире панику”.

Након распада Совјетског Савеза, Калињинград је био одсјечен од Русије, па су Руси настојали да обезбједе транзитни пут од ексклаве до копнене Русије преко Бјелорусије. Послије неких почетник припрема, укључујући потписивање споразума који је Пољску и Русију обавезао да отворе гранични прелаз код Голдапа, руска влада је објавила намјеру да изгради посебан „комуникациони коридор” између контролног пункта и Гродна у Бјелорусији, оправдавајући одлуку регионално блиске економске везе са земљом. Русија, која је ту идеју саопштила пољској страни 1994, додатно је настојала да заобиђе Литванију, с којом је имала затегнуте дипломатске односе. У почетку, идеја је изазвала мало интересовања, али су опсежне расправе услиједиле 1996, када је руски предсједник Борис Јељцин изјавио да ће преговарати са пољском страни да тражи дозволу за изградњу аутопута, наводећи високе трошкове транзита преко Литваније.

Највиши званичници пољске владе одбили су тај приједлог. Међу главним разлозима била је чињеница да је међу Пољацима тај приједлог превише звучао као захтјев Њемачке за екстериторијалном везом преко Пољског коридора непосредно прије њемачке инвазије на Пољску 1939, па је стога виђен као неприхватљив. Осјећај је појачан упорном употребом термина „коридор” међу руским званичницима. Александар Квашњевски, тадашњи пољски предсједник, изразио је забринутост због утицаја инвестиције на животну средину, док су неки политичари из тадашње владајуће коалиције (СДЛ—ПНП) тврдили да би коридор проузроковао погоршање дипломатских односа Пољске и Литваније. Било је извјештаја да је Војводство сувалкско започело разговоре о коридору како би ублажило своје економске проблеме и чак потписивало споразум са властима Гродњенске области о промовисању његове изградње преко граничног прелаза у Липшчану, али је , тадашњи војвода сувалкски, за којег су медији сматрали да подржава идеју, негирао да је икада подржао приједлог, а ниједан доказ за то (као што су планови или процјене трошкова) није пронађен током унутрашње истраге. Када је пољска ажурирала своје планове за мрежу брзих путева 1996, предложена веза нигдје није пронађена.

Тема се вратила 2001. и 2002, када су Пољска и Литванија преговарале о приступању Европској унији. Руски грађани у Калињинграду су се суочила са могућношћу да ће морати користити пасође и аплицирати за визе ради преласка граница нових чланица ЕУ, што је изазвало негодовање у руској штампи. Због тога је Русија предложила Европској комисији да одобри право на дванаесточасовни бесплатан транзит за грађане ове области кроз посебне коридоре у Пољској и Литванији, али је приједлог одбачен. Још један приједлог, са запечаћеним возовима, такође није добио одобрење; на крају је договорено да се уведу посебне дозволе за руске држављане који путују у/из Калињинградске области ради транзита кроз Литванију (али не и Пољску), познати као Документ за олакшани жељезнички транзит и Документ за олакшани транзит за жељезничка и друмска путовања.

Калињинградску област од тада углавном снабдијевају теретни возови који пролазе кроз Литванију. Међутим, у знак одмазде због руске инвазије на Украјину, Литванија је 17. јуна 2022. почела да блокира испоруку санкционисане робе у енклаву друмом или жељезницом, позивајући се на смјернице ЕУ о санкцијама. Смјернице су затим разјашњене на начин да је жељезнички саобраћај изузет од ограничења све док је обим испорука остао у оквиру претходног обима потрошње, али је тада Шлауљајска банка, банка која опслужује транзитна плаћања, објавила да ће одбити да прихвати плаћање у рубљама од 15. августа и било каква плаћања од руских субјеката од 1. септембра. Транзит је и даље могућ плаћањем других банака, али се очекивало да ће у септембру 2022. постати још оптерећујући кер ће се плаћања за сваку услугу транспорта обрађивати само у складу са смјерницама литванског регулатора за борбу против превара. Остаје још могућност да бродови иде од Санкт Петербурга до Калињинграда, али ова рута може бити недоступна зими јер се сјевернија лука може заледити.

Економска инфраструктура ЕУ Кроз Сувалкски коридор је пролази неколико критичних коридора, јер је то једина копнена рута између Балтичких држава и остатка Европске уније и НАТО.

Стратешка комуникациона артерија, позната у Европској мрежи међународних путева као E67 или као -{Via Baltica}- (брзи пут S61 на пољској страни или аутопут A5 на литванској страни), пролази кроз Сувалкски коридор. Дио је Сјеверноморско-балтичког коридора (раније Балтичко-јадрански коридор), једног од кључних рута Трансевропске транспортне мреже која повезује Финску и Балтичке државе са остатком Европе. Од априла 2024. пољски брзи пут је скоро завршен; једини сегмент који још није отворен је обилазница око Ломже, за коју се очекује да ће бити отворена у мају 2025. године. На литванској страни, постојећи аутопут A5 се унапрјеђује у двоструки аутопут са раскрсницама различитих нивоа. Предвиђено је да дионица аутопута близу Сувалкског коридора буде завршена до 2025. године.

-{Rail Baltica}- је пројекат, тренутно у изградњи, који би требао побољшати постојећу везу балтичких држава и остатка Европске уније стварањем нове, јединствене магистралне линије европског колосијека која иде преко балтичких држава од Каунаса до Талина и на крају испод Финског залива у Хелсинки. Разлог је тај што балтичке државне жељезнице и даље користе шири руски колосијек, док је велика већина пољских возних средстава прилагођена стандардном колосијеку, уобичајеном у западној Европи. Очекује се да ће пољски дијелови бити завршени до 2028, али од фебруара 2024. грађевински радови у Пољској већ касне 3 године и нема гарантованог финансирања за дионицу између Елка и пољско-литванске границе.

Гасна интерконекција Пољска—Литванија отворена 1. маја 2022, једина је земаљска веза између балтичког и финског система гасовода и остатка Европске уније. Због њеног стратешког значаја, Европска унија је интерконекцију препознала као . -{LitPol Link}- је правац за једини копнени високонапонски електрични вод између Пољске и Литваније, отворен крајем 2015. године. Један високонапонски електрични вод до Литваније је у фази планирања, јер је планирани поморски -{Harmony Link}- (преко Клајпеде) економски неизводљив.

Сувалкски коридор је важно ограничење за цивилни ваздушни простор од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године. Због санкција Русији и Бјелорусији, авијација ових земаља можда неће летјети кроз Европску унију, укључујући и Калињинград. Међутим, Русија је такође забранила превозницима из Европске није транзит преко своје територије, а авио-компаније из Европске уније су позване да не лете изнад Бјелорусије. Дакле, једини могући начин да цивилни авиони лете из балтичких Држава или Финске ка југу је кроз Сувалкски коридор, или преко Балтичког мора.

Војна разматрања Историја