Мери Џин „Лили” Томлин (; Детроит, 1. септембар 1939) америчка је глумица, комичарка, сценаристкиња, певачица и продуценткиња. Каријеру је започела у стендап комедији и скеч комедији, а затим је прешла на глуму на сцени и екрану. У каријери дугој преко педесет година, Томлинова је добила бројна признања, укључујући седам награда Еми, награду Греми, две награде Тони и номинацију за награду Академије. Такође је добила Награду Кенеди центра 2014. и Награду Удружења филмских глумаца за животно дело 2017. године. приступљено 2. 9. 2016.
Томлинова је каријеру започела као стендап комичарка, као и наступајући оф-Бродвеј током 1960-их. Њена најзначајнија улога била је у естрадној емисији Роуан и Мартинов Лаф-Ин од 1969. до 1973. Њена препознатљива улога, коју је написала њена тадашња партнерка (садашња супруга) Џејн Вагнер, била је у представи Потрага за знацима интелигентног живота у универзуму, која је премијерно изведена на Бродвеју 1985. и донела Томлиновој награду Тони за најбољу глумицу у представи. Освојила је награду Еми за специјал Лили (1973) и добила награду Греми за најбољи комичарски албум за Ово је снимак (1972), као прва соло жена којој је то пошло за руком.
Године 1975, Томлинова је дебитовала на филму у остварењу Роберта Алтмана Нешвил, што јој је донело номинацију за Оскар за најбољу глумицу у споредној улози. Године 1977, њена изведба Марго Сперлинг у филму Касни шоу донела јој је Сребрног медведа за најбољу глумицу и номинације за Златни глобус и награду БАФТА за најбољу глумицу. Међу њеним другим запаженим филмовима су Невероватна жена која се смањује (1981), Сва моја ја (1984), Велики посао (1988), Флерт са катастрофом (1996), Чај са Мусолинијем (1999), Волим Хакабис (2004), Кућни пријатељ из прерије (2006), Бака (2015) и глас тетка Меј у филму Спајдермен: Нови свет (2018).
Томлинова је позната по сарадњи са Џејн Фондом, са којом је глумила у филмовима Од девет до пет (1980), 80 за Брејди (2023) и Настављамо даље (2023). Такође је глумила са Фондовом у Нетфликсовој серији Грејс и Френки, која се емитовала седам сезона од 2015. до 2022. и за коју је добила четири номинације за Еми за најбољу главну глумицу у хумористичкој серији. Од 2002. до 2006. тумачила је лик Деборе Фидерер у серији Арона Соркина Западно крило. Такође је позајмила глас госпођици Фризл у дечјим анимираним серијама Чаробни школски аутобус (1994—1997) и Чаробни школски аутобус поново вози (2017—2021).
Младост и образовање Томлинова је рођена у Детроиту, у савезној држави Мичиген, као ћерка Лили Меј (; рођено презиме Форд; 14. јануар 1914 — 12. јул 2005), домаћице и болничарке, и Гаја Томлина (3. март 1913 — 24. октобар 1970), фабричког радника. Има млађег брата по имену Ричард Томлин. Родитељи Лили Томлин били су Јужни баптисти, који су се у Детроит доселили из Падјуке у Кентакију током Велике кризе. Иако је у детињству ишла у јужнобаптистичку цркву, касније је постала ирелигиозна. Године 1957. завршила је Средњу техничку школу Кас. Томлинова је похађала Државни универзитет Вејн и првобитно студирала биологију. Отишла је на аудицију за представу, што је пробудило њено интересовање за каријеру у позоришту, па је променила смер. Након колеџа, Томлинова је почела да наступа у стендап комедији у ноћним клубовима у Детроиту, а касније у Њујорку. Наставила је да учи глуму на ХБ студију.
Каријера 1965—1974: Почетак каријере и пробој мини|лево|Томлинова као госпођа Ирбор (Дама са укусом) са Ритом Хејворт у емисији Роуан и Мартинов Лаф-Ин (1971)
Прво телевизијско појављивање Томлинове било је у емисији Шоу Мерва Грифина 1965. године. приступљено 24. 8. 2015. Годину дана касније постала је чланица глумачке екипе краткотрајне треће и последње верзије Шоу Гарија Мура.
Ликови Лили Томлин
Године 1969, након што је била водитељка у серији ABC-ја Музичка сцена, Томлинова се придружила Ен-Би-Сијевој скеч комедији Роуан и Мартинов Лаф-Ин. Ангажована као замена за Џуди Карне која је одлазила, Томлинова је постигла тренутни успех у већ успостављеном програму, где је, поред појављивања у општим скечевима и извођења комичних гегова, почела да наступа и као редовни ликови које је сама креирала; они су постали добро познати и тумачила их је и ван емисије у каснијим снимцима и телевизијским специјалима:
Ернестина је била дрска, чврста и бескомпромисна телефонска оператерка која се према муштеријама углавном опходила без саосећања. Ернестина је често фрктала када би испалила заједљив одговор или чула нешто саблажњиво; такође је носила фризуру из 1940-их са мрежицом за косу, иако је лик био савремен. Њене уводне реченице често су биле комично „један зврндави... два зврндава”, и „Јесам ли добио особу са којом разговарам?”. У скечевима, Ернестина је обично била за својом централом и примала позиве. Повремено је телефонирала свом дечку, Виту, телефонском техничару, или својој другарици Фениши, другој оператерки. мини|180px|Томлинова као Едит Ен, 1975 Томлинова је поновила улогу 2016. у ТВ реклами у оквиру кампање ПЕТЕ против Света.Kelli Bender, "Lily Tomlin Reprises Ernestine Role for PETA's New Ad Blasting SeaWorld," , 14. 4. 2016. Такође је поновила улогу у неколико епизода Улице Сезам. Едит Ен је прерано зрела петоипогодишња девојчица која филозофира о свакодневном животу, било о животу детета или стварима за које сматра да зна одговоре, иако је премлада да би их потпуно разумела. Своје монологе често завршава са „И то је истина”, наглашавајући то бучним брујањем. Едит Ен седи у превеликој столици за љуљање (како би Томлинова изгледала као дете) са својом крпеном лутком, Дорис, и често прича о животу код куће са свадљивим родитељима и старијом сестром која је малтретира, Мери Џин (рођена имена Лили Томлин). Едит Ен има превеликог, разиграно агресивног пса по имену Бастер и дечка по имену Јуниор Филипс, могуће неузвраћену љубав. (Само се Едит Ен и „Дорис” појављују у скечевима са Едит Ен.) Томлинова је поновила лик у серији скечева у Улици Сезам 1970-их и позајмила јој глас у три цртана специјала у ударном термину 1990-их (укључујући Едит Ен: Неколико делова слагалице). Госпођа Џудит Бизли је домаћица и мајка из Калјумет Ситија у Илиноису, коју често бирају за телевизијске рекламе и даје „добре потрошачке савете”. Појављује се у филму Невероватна жена која се смањује као комшиница главне јунакиње. Госпођа Ирбор (Дама са укусом) је помало чедна и уштогљена, конзервативно обучена средовечна аполитична жена која дели савете о отменом животу и животу у елеганцији. Сузи из студенткиња је плавокоса студенткиња која би могла бити ћерка Даме са укусом. Без смисла за хумор и мелодраматична, њене највеће бриге су ствари попут тога ко јој је узео нестали албум групе The Carpenters. Дама за заштиту потрошача је суморана, строга жена која круто прегледа и тестира производе због њихове наводне вредности. Дама за заштиту потрошача је нека врста варијације госпође Бизли. Лусил Гумена наказа је жена зависна од једења гуме, чији монолог детаљно описује њену навику од почетка (жвакање гумице на оловкама) до опсесивног дна (појела је врх мајчиног штапа). Томлинова је извела овај лик као део аудиције за Лаф-Ин. Тес/Труди је бескућница са кесама која зауставља позоришне посетиоце и разне пролазнике својим неуобичајеним запажањима и причама о комуникацији са ванземаљцима. („Њима је свеједно да ли верујеш у њих или не — другачији су од Бога.”) Боби-Џинин је ветеранка шоу-бизниса са естраде где пева и свира оргуље. Често дели савете. („Не зове се шоу-уметност, него шоу-бизнис.”)
Томлинова је била једна од првих комичарки која се пробила у мушкој одећи са својим ликовима Томијем Велуром и Риком. Године 1982, али касније популарна захваљујући наступу у емисији Уживо суботом увече 22. јануара 1983, премијерно је представила Пурвиса Хокинса, црног ритам и блуз соул певача (по узору на Лутера Вандроса), са брковима, брадом и кратко подшишаном афро фризуром, обученог у троделно одело. Томлинова је веома мало, ако је икако, користила козметику за затамњивање коже за овај лик, ослањајући се уместо тога на сценско осветљење како би створила ефекат.
мини|десно|Томлинова 1976.
Године 1970, АТ&Т је понудио Томлиновој 500.000 долара да игра свој лик Ернестину у реклами, али је она то одбила, рекавши да би то компромитовало њен уметнички интегритет. Године 1976. појавила се у емисији Уживо суботом увечеСезона 2, епизода 1, 18. 9. 1976. као Ернестина у пародији на рекламу Ма Бел у којој је изјавила: „Брига нас, не морамо... ми смо телефонска компанија.” Лик се касније појавио као гост на Самит о супераутопуту на УКЛА 11. јануара 1994, прекинувши говор о информационом супераутопуту који је држао тадашњи потпредседник Ал Гор. Појавила се као три своја споредна лика у рекламној кампањи за Филити Инвестментс 1998. која није укључивала Ернестину ни Едит Ен. Године 2003. снимила је две рекламе као „ажурирана” Ернестина за WebEx. Томлинова је поново ставила Едит Ен у први план 1990-их са три анимирана телевизијска специјала у ударном термину. Објавила је Едит Ен „аутобиографију”, Мој живот (1995), у коауторству са Џејн Вагнер.
Томлинова је објавила свој први комичарски албум, Ово је снимак, за Polydor Records у марту 1971. који је садржао Ернестинине сукобе са муштеријама преко телефона. Албум је достигао 15. место на Билбордовој листи 200, поставши (и оставши ) најбоље пласирани албум једне соло комичарке икада.. Billboard.com. Те године је добила Греми награду за најбољи комичарски снимак. Други албум Томлинове, И то је истина из 1972. са њеним ликом Едит Ен, био је скоро једнако успешан, достигавши 41. место на листи и доневши још једну номинацију за Греми. (Томлинова има два од три најбоље пласирана женска комичарска албума на Билборду, између којих је издање Џоун Риверс из 1983. године.)
1975—1989: Филмска слава и признања мини|лево|Лилијан Гиш, Роберт Алтман и Томлинова 1976.
Томлинова је дебитовала у драми Роберта Алтмана Нешвил (1975), за коју је номинована за Златни глобус за најбољу споредну глумицу и Оскара за најбољу глумицу у споредној улози; играла је Линеу Рис, уштогљену мајку двоје глуве деце која пева госпел, а има аферу са женскарошем кантри певачем (кога игра Кит Карадин). Оскар је те године припао Ли Грант за њену улогу у филму Шампон. Комедија-мистерија, Касни шоу, у којој је Томлинова глумила са Артом Карнијем, постигла је критички успех 1977. Један од ретких пројеката у каријери Томлинове који је био жестоко критикован био је филм Тренутак по тренутак из 1978. који је режирала и написала Вагнерова, а који је спојио Томлинову у романси старије жене и млађег мушкарца са Џоном Траволтом. Трећи комичарски албум Томлинове, Модерни врисак из 1975, пародија на филмске часописе и интервјуе са познатима, приказао је њене перформансе као више ликова, укључујући Ернестину, Едит Ен, Џудит и Сузи. Њено издање из 1977. Лили Томлин на сцени била је адаптација њеног бродвејског шоуа те године. Сваки од ових албума донео је Томлиновој додатне номинације за Греми. Томлинова је снимила сингл/ЕР под називом „Последњи дует” са Баријем Манилоуом 1980. године.