Перајари (-{Pinnipedia}-), познати и као фоке, су широко распрострањена група морских сисара месоједа. Њих чине породице Odobenidae (чији је једини живи представник Морж), Otariidae и Phocidae. Постоји 33 различите живе врста перајара и више од 50 врста које су изумрле. Иако се кроз историју сматрало да потичу од двије линије предака, молекуларни докази подржавају теорију монофилије (једне линије предака). Имали су различите таксономске статусе — поједини су их сматрали редом класе сисара, поједини посебним подредом у оквиру реда звијери (-{Carnivora}-), док данас преовладава став да представља кладус у оквиру његовог подреда псолике звијери (Caniformia). Вјерује се да су им најближи живи рођаци медвједи и натпородица Musteloidea (ласице, ракуни, црвена панда и амерички твор), од којих су се раздвојили прије око 50 милиона година.
Перајари су величине од 1 m и 45 kg као Бајкалска фока до 5 m и 3.200 kg, као Јужни морски слон, који је уједно и највећи члан из реда звијери. Неколико врста испољава полни диморфизам. Имају аеродинамично тијело и четири екстремитета, која су потпуно адаптирана у пераја. Иако нису брзи у води као делфини, перајари су флексибилни и окретни. Припадници породице Otariidae користе предња пераја да би се гурали кроз воду, док припадници породице Phocidae и моржеви користе задња пераја. Моржеви и ушате фоке имају задња пераја која могу да увуку унутар тијела и да их користе као ноге на копну. Ушате фоке имају велике уши, док их моржеви и праве фоке немају. Ушате фоке имају добро развијена чула — вид и слух им је адаптиран и на ваздух и на воду, имају и напредан соматосензорни систем у брковима. Нека врсте су прилагођене зарањању у велике дубине. Имају слој масти испод коже, који им одржава топлоту у хладним водама, док су све врсте, осим моржева прекривене крзном.
Иако су перајари распрострањени, већина врста више воли хладну воду на Сјеверној и Јужној хемисфери. Већину живота проведу у води, али излазе на обалу у току парења, да роде младе, у току митарења или да би побјегли од предатора као што су ајкула и кит убица. Хране се углавном рибама и бескичмењацима; неколико њих, као што је морски леопард, хране су кичмењацима као што су пингвини или друге фоке. Моржеви се хране Мужјаци се углавном паре са више женки (полигнија), иако степен полигније варира од врсте. Мужјаци на копну покушавају да се паре са више женки него мужјаци у води. Стратегија мужјака при освајању женке је да се понаша заштитнички према њој, да штити територије које привлаче женку, као и извођење свадбеног плеса. Млади се обично рађају на прољеће или љето и женка преузима скоро сву одговорност у одгајању. Код неких врста, мајке посте током дојења и доје кратак период, док код других врста, мајке праве паузе у току дојења и иду у потрагу за храном. Моржеви су познати по томе што своје младе доје у мору. Фоке производе бројне звукове као вид комуникације. Веделова фока производи звук комплексне пјесме, док моржеви производе звук налик на гонг.
Месо, маст и крзнени капути перајара традиционално су коришћени од стране аутохтоних народа Арктика. Фоке су осликане у разним културама широм свијета. Током историје, држани су у заробљеништву и тренирани су да изводе разне трикове и задатке. Комерцијалне индустрије су их некада неумољиво ловили због њихових производа, али су фоке и моржеви стављени под заштиту међународним правом. Јапански морски лав и Карипска морска медведица су изумрли у претходним вјековима, док су средоземна морска медвједица и хавајска морска медвједица, проглашене за угрожене врсте од стране Међународне уније за заштиту природе. Поред лова, перајарима пријети опасност од случајног упада у замке за рибе, загађења, и сукоба са локалним становништвом.
Таксономија
Њемачки природњак Јохан Карл Вилхелм Илигер, био је први који је препознао перајаре као посебну таксономску јединицу; године 1811. дао је име Перајари (Pinnipedia) и породици и реду. Амерички зоолог, Џоел Асаф Ален, извршио је ревизију перајара у својим монографијама 1880. године: Историја перајара Сјеверне Америке, Монографија моржева, Монографија морских лавова, Монографија морских медвједа и Фоке Сјеверне Америке. У овим публикацијама, пратио је историју имена, давао је кључ породицама и родовима, описујући врсте у Сјеверној Америци и обезбиједивши синопсис за врсте у другим дјеловима свијета. Године 1989, Аналиса Берта и њене колеге, предложили су да су нерангирани кладус Pinnipedimorpha, који садржи фосилни род Enaliarctos и модерне фоке сестринске врсте. Перајари припадају реду звијери и подреду псолике звијери. Током историје, перајари су сматрани као посебни подред у реду звијери. Од три постојеће породице, Otariidae и Odobenidae припадају натпородици Otarioidea, док породица Phocidae припада натпородици Phocoidea.
Otariidae су познате као ушате фоке, због присуства ушне шкољке. Користе предња пераја да би се гурале у води, док задња пераја могу да избаце и да их користе као ноге на копну. Предњи завршетак чеоне кости, код ушатих фока продужава се између носне кости, а супраорбитал форамен је велики и раван хоризонтално. Надгребена удубина је подијељена „другом кичмом “, док је бронхије подијељене антериорно. Ушате фоке дијеле се на два типа: морски лавови и фоке крзнашице. Морски лавови су карактеристични по томе што имају заокружену њушку и краће, храпаво крзно, док фоке крзнашице имају шиљату њушку, дуже пераје и дебело крзно, које укључује и доње крзно. Морски лавови су већи од фока крзнашица. Познато је да постоји пет родова и седам врста морских лавова (од којих је једна врста изумрла), док постоји два рода и девет врста фока крзнашица. Кроз историју, сматрало се да морски лавови и фоке крзнашице припадају различитим потпородицама (Otariinae и Arctocephalinae), док је једна генетска студија из 2001. потврдила ближу генетску повезаност сјеверне фоке крзнашице са неколико врста морских лавова. Анализа је подржана молекуларном студијом из 2006. године, која је открила да су аустралијски и новозеландски морски лавови ближе повезани са породицом Arctocephalus него са другим морским лавовима.
Моржеви имају само једног живог представника — модерног моржа. Разликује се од осталих припадника перајара по величини, скоро потпуном одсуству крзна и великим очњацима на горњој вилици, познатијим као кљове. Као и ушате фоке, моржеви такође могу да избаце задња пераја и да их користе као ноге на копну. Док се помјерају у води, користе задња пераја за кретање, а предња за управљање. Моржевима недостају спољашњи ушни заклопци. Моржеви имају кристалну кост, која је дебела и широка, фронталну кост која је у облику слова V на предњем завршетку и петну кост која изражава гипкост у средини.
Phocids су познате као праве фоке. Оне немају ушне заклопке и не могу да користе задња пераја као ноге, због чега су гломазне на копну. У води, праве фоке пливају помјерајући задња пераја тијело са једне стране на другу. Праве фоке имају задебљан мастоид, увећану слепоочну кост, изврнуту карличну кост и огромну глежањску кост. Молекуларна студија из 2006. подржава раздвајање правих фока у двије потпородице: Monachinae, у коју спадају мирунга, морска медвједица и Lobodontini; и Phocinae, у коју спадају пуса, фока, сива фока, пругаста фока, гренландска фока, брадата фока и фока мехурача.
Године 2012, у ревизији таксономије перајара, Берта и Морган Черчил, сугерисали су, да на основу морфолошких и генетских критеријума, постоје 33 врсте и 29 подврста перајара, иако се за њих пет касније показало да нема довољно доказа да би се сматрали подврстама. Предложили су да се род Arctocephalus ограничи на смеђу фоку крзнашицу, док би нови назив за врсту био Arctophoca за неколико врста и подврста које су првобитно биле дио породице Arctocephalus. Такође, откривено је више од 50 изумрлих врста перајара.
Историја еволуције
thumb|right|Рестаурација Пуијила
Једна теорија тврди да су перајари дифилични (помотци према двије линије предака), моржеви и ушате фоке имају заједничке претке са медвједима, док праве фоке имају заједничке претке са породицом Musteloidea. Ипак, морфолошки и молекуларни докази подржавају монофилично поријекло (једну линију предака).Berta, A. "Pinniped evolution", pp. 861–66 in Perrin, Würsig and Thewissen(2009) Ипак, постоје несугласице да ли су перајари ближи медвједима или псоликим звијерима, с обзиром на то да неке студије подржавају прву теорију, а неке другу. Перајари су се одвојили од осталих каниформи прије 50 милиона година (mya) током Еоцена. Њихова еволуцијска повезаност са копненим сисарима није била позната све до 2007, и открића фосилних остатака изумрлог рода Puijila у слојевима раномиоценске старости (на подручју Нунавута у Канади). Налик на модерну видру, пуијила је имао дугачак реп, кратке удове и спојена стопала умјесто пераја. Ипак, његови удови и рамена били су много снажнији и био је вјероватно четвороножни пливач — задржавајући облик подводног кретања, који заступа већина модерних перајара. Истраживачи који су пронашли фосилне остатке пуијила, смјестили су га у кладусу са родовима Potamotherium (традиционално познате као куне) и Enaliarctos. Од њих три, пуијила је био најмање специјализован за живот у води. Његов проналазак у језеру сугерише да су перајари прошли кроз транзициону фазу живота у слаткој води.
left|thumb|Фосил Еналиарктос
-{Enaliarctos}- је изумрла врста, која је живјела крајем Олигоцена и почетком Миоцена (прије 24—22 мегаанума), близак је модерним перајарима; прилагођен је животу у води, са окретном кичмом и удовима модификованим у пераја. Зуби су им били прилагођени смицању, као код копнених месоједа и вјероватно је боравио близу обале чешће него његови садашњи потомци. -{Enaliarctos}- је могао да плива и са предњим и са задњим перајима, али је био прилагођенији за пливање предњим перајима. Једна врста, ”Enaliarctos emlongi”, била је посебно изложена полном диморфизму, сугеришући да су његове физичке карактеристике биле од великог значаја за еволуцију перајара. Близак рођак постојећих перајара био је -{Pteronarctos}-, који је живио у Орегону, прије 19–15 мегаанума. Као код модерних фока, -{Pteroarctos}- је имао очну празнину која није била лимитирана костима, као што је сузна кост, али је имао развијену горњу вилицу.
Потомци правих и ушатих фока раздвојили су се прије 33 мегаанума. Ушате фоке су вјероватно потомци из изумрле породице -{Desmatophocidae}- која је обитавала у Сјеверном Атлантику. Породица -{Desmatophocids}- живјела је прије 23–10 мегаанума, имали су издужену лобању, велике очи, јабучну кост спојену са хипотизним системом и заокружене зубе. Они су такође имали полни диморфизам и можда су били способни да се крећу помоћу и предњих и задњих пераја.
thumb|right|Фосил изумрле врсте Desmatophoca oregonensis.
Праве фоке постоје барем 15 милиона година, а молекуларни докази подржавају разлику између родова -{Monachinae}- и -{Phocinae}- прије 22 мегаанума. Фосилини остаци родова Monotherium (подфамилија -{Мonachine}-) и -{Leptophoca}- (-{Рhocine}-) пронађени су на југоистоку Сјеверне Америке. Дубоке разлике између родова -{Erignathus}- и -{Cystophora}- откривене на фосилима који су живјели прије 17 мегаанума, указују на то да су праве фоке мигрирале источно и сјеверно од Сјеверне Америке. Родови Фока и Пуса могли су да настану када су праве фоке путовале од Паратетиса до Арктичког басена и источно. Предак бајкалске фоке мигрирао је у Бајкалско језеро са Арктика, гдје је постао изолован. Предак каспијске фоке крзнашице мигрирао је у Каспијско море, гдје је постао изолован. -{Monachus}- се појавио у Средоземном мору и мигрирао је на Карибе и у централни Сјеверни Пацифик. Два постојећа морска слона раздвојила су се прије 4 мегаанума, након што је формирано сужење Панама. Породица Лободонтини спојила се прије око 9 мегаанума, као одговор на глацијацију.