Суда или Соуда (, ), 3 vols. је велика византијска енциклопедија древног медитеранског света из 10. века, која се раније приписивала аутору по имену Соудас (Σουδας) или Соуидас (Σουιδας). То је енциклопедијски лексикон, написан на грчком, са 30.000 уноса, од којих многи црпе податке из античких извора који су од тада изгубљени, а често потичу од средњовековних хришћанских приређивача.
Наслов Наслов је вероватно извод од византијске грчке речи соуда, што значи „тврђава“, са алтернативним именом Суидас, које потиче од грешке коју је направио архиепископ града Солуна Евстатије, који је заменио наслов за име аутора. Пол Мас је једном иронизирао сугеришући да би наслов могао бити повезан са латинским глаголом суда, императивом у другом лицу једнине од сударе, што значи „знојити се“, али Франц Долгер је водио његово порекло до византијског војног лексикона (σουδα, „ров, ров“, па „тврђава“). Силвио Ђузепе Меркати је, с друге стране, предложио везу са новолатинским супстантивним гуида („водич“), транслитерованим на грчки као γουιδα.
Садржај и извори
Суда је негде између граматичког речника и енциклопедије у модерном смислу. Објашњава извор, порекло и значење речи према филологији свог периода, користећи раније ауторитете као што су Харпократион и Хеладиос. То је богат извор античке и византијске историје и живота, иако није сваки чланак једнако квалитетан, и представља „некритичку“ компилацију.
Већи део дела је вероватно интерполиран, а одломци који се односе на Михаила Пселоса (око 1017–1078) се сматрају интерполацијама које су додате у каснијим копијама.Krumbacher, Karl, Geschichte der byzantinischen Litteratur, pp. 268f.
Биографска обавештења Овај лексикон садржи бројне биографске напомене о политичким, црквеним и књижевним личностима Византијског царства до Х века, а ти биографски записи су кондензације из дела Исихија из Милета, како тврди сам аутор. Други извори су били енциклопедија Константина VII Порфирогенита (владао 912–959) за личности из античке историје, одломци Јована Антиохијског (седми век) за римску историју, Амартолова хроника (Георгије Монахос, 9. век) за византијско доба . Биографије Диогена Лаертија и дела Атенеја и Филострата. Други главни извори укључују лексикон „Еудема“, који је можда изведен из дела О реторичком језику Еудема из Аргоса.Крумбахер, Карл, , pp. 268f.
Организовање thumb|Страница из Vaticanus graecus 1296. Лексикон је организован по азбучном реду са малим одступањима од уобичајеног реда и места самогласника у грчком алфабету (укључујући у сваком случају хомофоне диграфе, нпр. αι, ει, οι, који су били раније, раније у историји грчког језика, различити дифтонзи или самогласници) према систему (раније уобичајеном у многим језицима) који се назива антистоихија (αντιστοιχια); наиме слова следе фонетски по гласовном реду према изговору из десетог века, који је био сличан оном у новогрчком. Редослед је:
Поред тога, двострука слова се третирају као појединачна за потребе упоређивања (пошто је геминација престала да буде разликовна). Систем није тешко научити и запамтити, али су неки уредници, на пример, Имануел Бекер, преуредили Суду по абецедном реду.
Настанак Суде Мало се зна о састављачу овог дела. Вероватно је живео у другој половини 10. века, јер се смрт цара Јована I Цимискије и његово наследство од стране Василија II и Константина VIII помињу у запису под „Адамом“ који је приложен кратком хронологијом света. У сваком случају, дело се морало појавити до 12. века, пошто га често цитира и на њега алудира Евстатије који је живео од око 1115. наше ере до око 1195. или 1196. године. Такође је наведено да је дело било колективнан спис, дакле није имало само једног аутора, те да се назив под којим је познат не односи на конкретну особу.
Дело се бави како библијским тако и паганским темама, из чега се закључује да је писац био хришћанин. У сваком случају, осим малог интересовања за верска питања, недостају одређене смернице.
Стандардно штампано издање саставила је данска класичарка Ада Адлер у првој половини двадесетог века. Савремени колаборативни енглески превод, Суда Он Лине, завршен је 21. јула 2014. године. Такође
Суда има скоро истовремену исламску паралелу, Китаб ал-Фехрест од Ибн ал-Надима. Поредив је са латинским Speculum Maius, чији је аутор у 13. веку Винсент из Бове.
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе
Индекс Суда на мрежи Суда на мрежи. Суда лексикон Суда лексикон на грчком . Online izdanje Sude. Суда лексикон у три тома, Кембриџ, 1705; грчки текст и латински превод: Том 1 Том 2 Том 3
Категорија:Енциклопедије Категорија:Средњовековна књижевност на латинском језику