Никола Арсеновић (Осијек, 1823 – Београд, 18. јул 1887) био је српски илустратор и дизајнер народне ношње. Постхумно је прозван „југословенским етнографом”. По занимању кројач, почео је да илуструје сељачку одећу путујући земљом. Већину његових радова набавио је Етнографски музеј у Београду.

Биографија Рођен је 1823. у Ретфали код Осијека на подручју Краљевине Славоније у саставу Аустријског царства.

Основну школу завршио је у Осијеку, а потом се одлучио за занат кројача. Као младић путовао је у Пешту и Беч, да усавршава занат, потом даље у Париз и Немачку. Након седам година се вратио у завичај и настанио у Вуковару, где се оженио и отворио велику кројачку радњу са осам радника. Осим сељачке (или „народне“) одеће, кројио је и за војне старешине, свештенство и грађане.

1868. покушао је да оснује уметничко-занатске школе у Великом Бечкереку, Руми и Иригу. Своју огромну колекцију сликаних народних ношњи 1873. нуди имућним људима у Бечу, Загребу и Београду. Његову збирку коначно је 1879. године откупило Министарство просвете у Београду за Народни музеј, које објављује неколико књига са његовим цртежима: Албум народне ношње, Атлас орнамената и Техноматски компендијум, који се данас налази у Етнографском музеју Београда. Његови цртежи народних ношњи постали су колекционарски предмети европских краљевских породица и могу се наћи раштркани у разним европским музејима. Акварел са македонском етничком одећом, направљен током његове посете Македонији око 1860. године, налази се у колекцији Музеја Викторије и Алберта.

1866. Никола одлази из Вуковара, остављајући жену и четворо деце, да путује у оне крајеве Аустроугарске који су били насељени Јужним Словенима. Можда је био инспирисан романтизмом, или растућим Илирским покретом, изданаком панславизма који је настојао да уједини Јужне Словене у једну земљу.

На позив самог кнеза Милана Обреновића, Арсеновић од 1879 – 1880. путује по недавно независној Кнежевини Србији, а посебно га плени најјужнија ношња. Врање, Ниш, Пирот, Гњилане све су уврштене у његову колекцију. У истом временском периоду истражује и Сарајево и Брод.

Преминуо је у Београду, 18. јула 1887. Сахрањен је на београдском Новом гробљу. Након проширења и реструктурирања гробља 1920-их и 1930-их, гроб Николе Арсеновића је изгубљен.

Никола Зега, некадашњи кустос Етнографског музеја у Београду, упоредио је Арсеновића са Вуком Караџићем; оно што је Вук био језику и нематеријалној култури Срба, то је био и Никола Арсеновић за српску материјалну текстилну баштину. Зега је 1923. написао:“То што нам је Вук о народном оделу оставио, допунио је сликама Никола Арсеновић. Кад се слике Арсеновићеве упореде са описом Вуковим, наћи ће се поудуарности, наћи ће се многи аљетци, које Вук укратко описује, у сликама Арсеновићевим пошто су одела на свима Арсеновићевим сликама верно и марљиво израђена.”

Дело

Референце

Додатна литература

Арсеновић, Никола, Митар С. Влаховић, и Босиљка Радовић. Српска народна ношња у Етнографском музеју у Београду: Акварели Николе Арсеновића, 1823-1885. Београд: Магазин “Југославија“, 1954. Пантелић, Никола; Ђорђевић, Миодраг. Народна Уметност Југославије. Београд: Југословeнска Ревија, 1984. Пантелић, Никола. Етнографски Музеј У Београду, 1901-1984. Београд: Етнографски Музеј У Београду, 1984. Зега, Никола. Збирка Николе Арсеновића. Народна Старина, Том. 2 и 5, Новембар 1923.

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1823. Категорија:Умрли 1887. Категорија:Осјечани Категорија:Срби у Хрватској Категорија:Српски илустратори