Аполон Николајевич Мајков (; Москва, – Санкт Петербург, ) био је руски песник, најпознатији по својим лирским стиховима који приказују слике руских села, природе и историје. Његова љубав према старој Грчкој и Риму, које је проучавао већи део свог живота, такође се огледа у његовим делима. Мајков је провео четири године преводећи на савремени руски еп Слово о Игоровом походу (1870). Преводио је народну књижевност Белорусије, Грчке, Србије и Шпаније, као и дела Хајнеа, Адама Мицкјевича и Гетеа, између осталих. Неколико Мајковљевих песама су за стварање својих композиција употребили Римски-Корсаков и Чајковски.
Мајков је рођен у уметничкој породици и школовао се код куће, наставник му је изнеђу осталог био Иван Гончаров. Са 15 година почео је да пише прве песме. Након што је завршио гимназију за само три године, уписао се на Универзитет у Санкт Петербургу 1837.
Песме је почео да објављује 1840. године, а прву збирку публиковао је 1842. године. Збирку је позитивно оценио утицајни критичар Висарион Белински. Након тога је путовао широм Европе, враћајући се у Санкт Петербург 1844. године, где је наставио да објављује поезију и разгранао се на књижевну критику и есејистику.
Неколико пута се у животу колебао између конзервативног и либералног опредељења. У либералним данима био је близак са Белинским, Николајем Некрасовим и Иваном Тургењевом, док је у конзервативним периодима био близак са Фјодором Достојевским. Живот је завршио као конзервативац. Мајков је умро у Санкт Петербургу 8. марта 1897.
Биографија Аполон Мајков је рођен у уметничкој породици. Његов отац, Николај Мајков, био је сликар, а у позним годинама постао је академик Царске академије уметности. Његова мајка, Јевгенија Петровна Мајкова (рођена Гусјатникова, 1803–1880), волела је књижевност и објавила је своју поезију. Дечаково детињство протекло је на породичном имању недалеко од Москве, у кући коју су често посећивали писци и уметници. Мајковљева рана сећања и утисци били су темељ за његову веома хваљену пејзажну лирику, обележену оним што биограф Игор Јампољски назива „дирљиво наивном љубављу према старим патријархалним путевима“.
Током 1834. породица се преселила у Санкт Петербург. Аполон и његов брат Валеријан школовали су се код куће. За њихво образовање је био одговоран очев пријатеља Владимир Солоницин, писац, филолог и преводилац. Иван Гончаров, тада непознати млади писац, предавао је руску књижевност браћи Мајков. Како се касније сећао, кућа је „била пуна живота и имала је много посетилаца, пружајући непрекидан проток информација из свих врста интелектуалних сфера, укључујући науку и уметност“.Goncharov, A. I. N. A. Maykov. Obituary. Golos (The Voice). 1873. No 238. August 29. Са 15 година Аполон је почео да пише поезију. Са групом пријатеља (између осталих Владимир Бенедиктов, Иван Гончаров и Павел Свињин) браћа Мајков су уређивала два руком писана часописа, Подснежник (Снежник) и Месечеве ноћи, где се први пут појавила Аполонова рана поезија.
Мајков је завршио гимназију за само три године, а 1837. уписао се на Правни факултет Универзитета у Санкт Петербургу . Као студент научио је латински што му је омогућило да чита староримске ауторе у оригиналним текстовима. Касније је научио старогрчки, али је до тада морао да се задовољи француским преводима грчких класика. На универзитету је Мајков развио своју страствену љубав према старој Грчкој и Риму.
Прве песме Аполона Мајкова (с потписом „М.“) објављене су 1840. у Одеском алманаху, а 1841. у Biblioteka Dlya Chteniya и Otechestvennye Zapiski. Студирао је и сликарство, али је убрзо одлучио да се у потпуности посвети поезији. Одлучујући у овој одлуци био је Пјотр Плетњов, универзитетски професор који је, као ментор младом човеку, показао прве песме свог штићеника таквим књижевним великанима као што су Василиј Жуковски и Николај Гогољ. Мајков никада није постао сликар, али су лекције које је добио у великој мери утицале на његов уметнички поглед на свет и стил писања.
Пропутовао је Европом и пратио је предавања наСорбонии и Collège de France. На повратку је посетио Дрезден и Праг, где је упознао Вацлава Ханку и Павела Јозефа Шафарика. Његова дисертација била је а о историји права у источној Европи. мини|Мајков око 1850. Године 1844. Мајков се вратио у Санкт Петербург да би се придружио библиотеци Румјанцевског музеја где је радио на позицији асистента. Активно се укључио у књижевни живот руске престонице, доприносећи часописима Отечественние записи, Фински вестник и Современник. Такође је објавиљивао критике и неколико есеја о књижевности и ликовној уметности. Рецензирао је дела уметника попут Ивана Ајвазовског, Фјодора Толстоја и Павла Федотова.
Године 1846. Петербуршка антологија је објавила његову песму „Машенка“, у којој је Мајков одбацио елегију и окренуо се приземнијем стилу писања. Белински је поново био импресиониран, поздрављајући долазак „новог талента, сасвим способног да представи стварни живот у правом светлу“.The Works of Belinsky. Moscow, 1982. Vol. 8. P. 148 Крајем 1840-их Мајков је такође писао прозу, под утицајем Гогоља.
Крајем 1840-их Мајков је ушао у круг Белинског и спријатељио се са Николајем Некрасовим и Иваном Тургењевим. Заједно са братом Валеријаном почео је да посећује „Тајне петке“ Михаила Петрашевског, успоставивши контакте са Фјодором Достојевским и Алексејем Плешчејевим. Мајков је касније избегао хапшење (није имао значајну улогу у активностима групе), али је неколико година био под тајним полицијским надзором. У наредним годинама идеолошки никада није веровао у идеје социјализма, често је изражавао срамоту због своје умешаности у аферу Петрашевског. У писму МА Иазикову из 1854. он је признао: „У то време имао сам веома нејасне политичке идеје и био сам довољно глуп да се придружим групи у којој су сви владини поступци били критиковани и осуђени као погрешни, многи од [њених чланова] аплаудирали су сваком грешка, по логици 'што горе владају, брже ће пасти'Yampolsky, I.G. Extracts From A.N.Maykov's Archives. The Pushkin House's Yearly almanac, 1974. P.37 1850-их је Мајков, сада словенофил, почео да се залаже 'чврсту' монархију и јаке православне вредности Александар Никитенко је тврдио: „Само облик политичког система који је доказан тестом историје може се назвати одрживимA letter to A.V.Nikitenko. Yampolsky I.G., Poets and Prosaics, Leningrad, 1986, p. 136 Мајков је 1852. почео да ради у канцеларији Руског комитета за инострану цензуру, где је наставио да ради до краја живота, поставши његов председник 1882.
Године 1847. објављена је Мајкова друга збирка песама, Цртице Рима, која је настала као уметнички резултат његовог ранијег европског путовања.
У периоду 1848–1852 Мајков је мало писао, али је постао активан током Кримског рата. Док су социјалдемократе (који су доминирали руском књижевном сценом тог времена) сматрали да су политичке и друштвене реформе неопходне за Русију, Мајков је позивао на јачање државне власти.
После пораза Русије у рату, тон Мајковљеве поезије се променио. Сада je bio отворено критичан према цару Николају I, Мајков је признао да је погрешио када је исповедао веру у монарха.The Voice of The Past, 1919. No 1/4. p. 107 десно|мини|236x236п| Мајков 1850-их година Мајков је 1858. учествовао у експедицији у Грчку на корвети Бајан. Пре тога је прочитао бројне књиге о земљи и научио савремени грчки језик. Као резултат овог путовања изашле су две књиге. У овом периоду је евидентна симпатија аутора према грчком ослободилачком покрету.
Почетком 1860-их је популарност Мајкова у порасту: често је наступао у јавности, а његова дела објављивали су водећи руски часописи.Stackenshneider, E.A. Diary and Notes. Moscow, Leningrad, 1934.p. 48 Мајков се зближио са Аполоном Григоријевим, Николајем Страховом и Фјодором Достојевским; његово пријатељство са овим последњим показало се посебно чврстим и трајним.
Током 1860-их и 1870-их Мајков је углавном доприносио Руском вестнику. Један од водећих заговорника руског панславизма, он је своју земљу видео као испуњавање своје мисије у уједињењу Словена, али пре свега у ослобађању балканских народа од турске окупације.Dostoyevsky, F.M. Articles and other materials. Moscow-Leningrad. 1924, Book 2, p. 341
За разлику од свог сарадника Афанасија Фета, Мајков је увек осећао потребу за одржавањем „духовних веза“ са обичним људима и, према речима биографа Јампољског, следио је „народну традицију коју су поставили Пушкин, Љермонтов, Крилов и Колцов“. Ипак, био је скептичан према доктрини народности коју су формулисали Доброљубов и Чернишевски, који су активно промовисање демократског покрета видели као мисију руске књижевности.Russky Bibliofil. 1916, No 7, p. 74.
Мајков је своје „нихилистичке“ ликове третирао пре као жртве посткримске ратне друштвене депресије, а не као зликовце.
Тражећи инспирацију и моралну врлину у руском фолклору, који је назвао „ризницом руске душе“, Мајков је покушао да оживи архаичну руску језичку традицију.Letter to M.P. Pogodin, October 18, 1869. The Central Russian Literary Archives У позним годинама направио је бројне слободне преводе и стилизоване преводе белоруских и српских народних песама. Развио је снажно интересовање и за несловенски фолклор, о чему говоре епске песме Балдур (1870) и Брингилда (1888) засноване на скандинавском епосу.
Крајем 1860-их, Мајкова је заинтригирала Слово о Игоровом походу, коју је његов син у то време учио у гимназији. Збуњен недореченошћу и повременом неусаглашеношћу свих доступних превода, он је своје сумње поделио са професором Измаилом Срезњевским, који је одговорио: „На вама је да решите ове ствари. Мајков је касније описао четири године рада на новом преводу који је уследио као свој „други универзитет“. Његов главни циљ је био да дође до непобитног доказа аутентичности старог текста, у шта су многи аутори, међу њима и Иван Гончаров, изражавали сумњу. Игноришући савет Достојевског да се користе риме како би текст звучао модерније, Мајков је дао први икада научно поткрепљен превод документа, снабдевен опсежним коментарима. Први пут објављен у издању часописа Зарја из јануара 1870. године, и даље се сматра једним од најбољих достигнућа у његовој каријери.
За Мајкова, који је своје историјске песме и драме схватао озбиљно, аутентичност је била главни циљ. У својој староверској драми Луталица (1867).Preface to Strannik. Maykov, A.N. The Selected Works of... 1977. Leningrad, p. 847. У својим историјским делима Мајков је често имао на уму савремена руска питања.Sukhomlinov. The Poetry of A.N.Maykov and its peculiarities. Russkaya starina. 1899, No 3, p. 486-487. десно|мини|265x265п| Мајков у позним годинама Писао је дела постављене у рани хришћански период као и доба античког Рима.
Док је у својим ранијим годинама Мајков био веома заинтригиран антиком, касније у животу постао је више заинтересован за хришћанство и хришћански став против тлачитеља. Док су неки савременици хвалили Мајкова због његове објективности и научног става, православни хришћански критичари су га сматрали „превише паганским“.Umansky, A. Apollon Nikolayevich Maykov. Russkoye Bogatstvo. 1897, No 4, p. 41 Каснији историчари књижевности благонаклоно су гледали на Мајковљеве историјске драме, придајући аутору заслуге за неутралност и проницљивост.Zelinsky, F. The Ancient World in A.N.Maykov’s Poetry. The Lives of Ideas. Saint Petersburg, 1908, p. 235. За дело Два света Мајков је добио Пушкинску награду Руске академије наука 1882.