Осма деценија 14. века обележена је у Ромејском царсту сукобима за царски престо унутар владајуће породице Палеолог. Окосницу тог сукоба чинили су цар Јован V Палеолог (1341-1376, 1379-1390, 1390-1391) и његов најстарији син Андроник (IV) Палеолог (1376-1379, рођ. 11. априла 1348)Р. Радић, Црно столеће – Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд: Завод за уџбенике, 2013, стр. 207-208.- по устаљеном обичајном праву примогенитуре, проглашен за василевса и очевог савладара већ у раном детињству (између 1350. и 1355. године).Исто, стр. 351-352.

Сукоб се одвијао у условима сложених спољнополитичких околности, диктираних силовитом експанзијом младе османске државне творевине, с једне, и политичко-трговинским интересима међусобно жестоко сукобљених италијанских република, Венеције и Ђенове, с друге стране, а у сенци суморне слике свеопштег пропадања Ромејског царства, територијално минимизираног и дезинтегрисаног на неколико међусобно неповезаних целина, а након катастрофалног пораза српских великаша код Черномена на Марици (29. септембар 1371), и вазално формално потчињеног Османској држави.Исто, стр. 415-417; види и Г. Острогорски, Историја Византије, Београд: Miba books, 2017, стр. 615.

Увод Отворени сукоб између оца и његовог прворођеног сина-савладара и престолонаследника избио је на пролеће 1373. године када се двадесетпетогодишњи Андроник побунио против свог, само шеснаест година старијег, оца. Међутим, такав развој догађаја наговештен је и у ранијим временима када је млади Андроник више пута демонстрирао своју породичну и политичку непослушост. Приликом повратка цара Јована V из Угарске и његовог понижавајућег „заточења” у Видину 1366. године, када је бугарски цар Јован Александар (1331-1371), иначе таст младог АндроникаРадић, нав. дело, стр. 294., забранио цару повратак кроз бугарске земље. За то време, Анроник, на свом првом озбиљнијем постављењу, као привремени регент у Цариграду, није учинио ништа како би помогао оцу. Други пут, догодила се слична ситуација приликом недаћа Јована V да се из Венеције врати у своју престоницу 1370/1. године, када се Андроник, поново у улози регента, оглушио о очев апел да плати дугове и трошкове његовог пута.Острогорски, нав. дело, стр. 612-614. и Радић, нав дело, стр. 402-405. Такође, није на одмет поменути и чињеницу да се у једном делу историографске научне јавности млади цар-престолонаследник, барем на теоретском плану, доводи у неразјашњену везу са тзв. „Завером архоната”, рутински сузбијеном, замагљеном и, по свој прилици, епизодном догађају, упереном против тек пристиглог цара Јована V, који се збио крајем 1371. године.Исто, стр. 412-414, в. нап. 1358.

Сви горенаведени догађаји јасно указују на незанемарљиве пукотине у односима два ромејска владара, које, не само што су трагичарски окарактерисале дешавања унутар владајуће породице Палеолог за више деценија у другој половини 14. века, већ су интензивирале, ионако споља већ изазвано и ,самим тим, неумитно, растакање и хеморагију дезинтегрисаног Ромејског царства у егзистенцијалној агонији. Међутим, властољубив и плаховит, престолонаследник Андроник одлучио се за коначну и отворену побуну тек на пролеће 1373. године, за време новог одсуства свог оца, који је, бивајући вазал, био у војној пратњи османског емира Мурата I (1362-1389) приликом његовог ратног похода у Малој Азији.Острогорски, нав. дело, стр. 615; Радић, нав. дело, стр. 426.

Побуна Андроника Палеолога 1373. године Андроник се маја 1373. годинеИсто. придружио европској побуни најстаријег сина Мурата I, Сауџи Челебије, која је имала истоветни циљ – збацивање са власти Мурата I у корист његовог првенца. Захваљујући одлучној и енергичној интервенцији емира, снага бунтовника скршена је у бици код Пикридије (недалеко од Цариграда) 25. маја. За разлику од Челебије, који је наставио да пружа отпор свом оцу још неко време, Андроник се након пет дана предао Јовану V. Пошто је убрзо савладан и Челебија, Мурат I је захтевао од свог покорног вазала да оба виновника буду истоветно и примерено кажњена – ослепљивањем. За разлику од емира, цар Јован V показивао је знаке милости и сажаљења према свом првенцу коме је и раније више пута праштао и указивао родитељску наклоност. Но, воља неумољивог емира морала је да се испоштује. И док је Мурат I над својим сином извршио казну у потпуности (од чијих последица је Сауџи Челебија убрзо и умро, а можда и био убијен)Исто, стр. 427-428., казна над Андроником и његовим трогодишњим сином Јованом (рођ. око 1370)Исто, стр. 428. очигледно је извршена непотпуно. О томе сведоче у рукописној традицији сачуване легенде, затим сведочанства путописаца о процесу лечења задобијених озледаВ. исто, стр. 428. и нап. 1410 и 1411., али и чињенице о познијим ступањима на царски престо Андроника и његовог сина Јована. Они су затим, заједно с Андрониковом супругом Маријом-Керацом (ћерком помињаног бугарског цара Јована Александра), протерани прво на Лемнос, а затим заточени у злогласну кулу Анема у оквиру царске палате Влахерна у ЦариградуО кули Анема видети детаљније Радић, нав. дело, стр. 445-446., где су провели три године, до лета 1376.О побуни два принца в. детаљније Острогорски, нав. дело, стр. 615-616; Радић, нав. дело, стр. 425-428; H. Gibbons, The Foundation of the Ottoman Empire – A History of the Osmanlis up to the Death of Bayezid I (1300-1402), Oxford, 1916, pg. 149-151.

Последице и мотиви побуне Непосредна и логична последица Андроникове побуне било је одузимање његовог царског достојанства и уклањање са положаја очевог престолонаследника. За цара и престолонаследника, Јован V крунисао је, 25. септембра 1373. године, свог другог сина из брака са царицом Јеленом (Кантакузин) – Манојла (рођ. јуна 1350)Радић, нав. дело, стр. 217. и нап. 727. –  показало се, увек и до краја верног своме оцу. Иако логичан и са политичког аспекта оправдан, овај потез начинио је преседан у владарској традицији породице Палеолог да прворођени син наслеђује царски престо, што је у наредним годинама и деценијама отворило пут мучним и далеко непотребним породичним сукобима у ионако до крајности напрегнутој, рекло би се - безизлазној ситуацији у којој се нашло Ромејско царство.В. исто, стр. 428-431. и нап. 1414-1417; Острогорски, нав. дело, стр. 616.

Када је реч о мотивима побуне Андроника против свог оца, сигурно је да се један од одлучујућих тиче психолошког профила саме престолонаследникове личности. Међутим, уколико се окренемо сфери политичког, долазе до изражаја и неке могуће претпоставке, јер код тако крупних и радикалних опредељења, личне амбиције јесу важан, али не и довољан подстрек. Крах дипломатске политике цара Јована V усмереног на стварање антитурске коалиције западних држава, која би Ромејима требало да донесе дуго очекивано ослобођење од стега исламске инвазије, заговарање непопуларне уније са римокатоличком црквом и царево лично прихватање католичанства у Риму (21. октобар 1369)Радић, нав. дело, стр. 394-397., истрајна секуларизација црквене имовине зарад прибављања средстава за одбрану од Османлија (унапред осуђену на пропаст)Исто, стр. 378-379., социјални немири у престонициИсто, стр. 420-422.... Све су то могући подстицаји који су престолонаследника Андроника могли навести на „тражење упоришта у антилатинској партији”, негативно опредељеној према његовом оцу.Исто, стр. 427.

Бекство из заточеништва и узурпирање власти

Бекство Историјској науци остају непознати објективни разлози премештања заробљеника Андроника и његове породице из тамнице у кули Анема, где су провели непуне три године (1373-1376), у слабије обезбеђени престонички манастир Кавлеас.Исто, стр. 444. и нап. 1474 и 1475. Како било, то је тренутак када долази до неочекиваног преокрета, када италијанске трговачке империје, Венеција и Ђенова, у трагичном породичном сукобу у Цариграду виде прилику за остварење својих интереса. Тренутак када чланови владајуће династије Палеолог непосредно постају марионете у служби страних интереса.

Будући интересно витално угрожени због одлуке цара Јована V да Млецима, због неисплаћених дугова и заложених царских драгоцености, након дугих и заморних преговора, поведених још током боравка у Венецији 1370/71. годинеИсто, стр. 401-404. и вођених у наредних неколико година, уговором (мај/јун 1376) условно уступи геостратешки веома важно острво Тенедос на улазу у дарданелски теснацИсто, стр. 440-443., Ђеновљани, млетачки највећи непријатељи, одлучили су да подрже ствар заточеног Андроника. Помогли су му да, јула 1376, из слабо обезбеђеног манастира заједно са породицом пребегне у ђеновљанску Галату, прекопута Златног рога.Исто, стр. 444. Властољубиви и дарежљиви Андроник врло брзо је успео да значајним обећањима у виду територијалних концесија обезбеди подршку, не само Ђеновљана, већ и, много битнијег, османског емира Мурата I, за свој наум о преузимању власти у Цариграду. Док је Ђеновљанима за помоћ обећао речено острво Тенедос, Мурату I загарантовао је повраћај Галипоља, којег је пустоловни Амадео VI Савојски, ујак Јована V, преотео од Турака 1366. године и вратио Ромејима.Исто, стр. 446-448; в. и Острогорски, нав. дело, стр. 616.

Узурпирање власти Свесрдно подржан и помогнут од стране Ђеновљана и лукавог Мурата I, Андроник је, након једномесечне опсаде, успео да, 12. августа 1376,  продре у Цариград, збаци свог оца, цара Јована V, са престола и да га заједно са још двојицом млађе браће, престолонаследником Манојлом и најмлађим Теодором, заточи у исту ону кулу Анема (окобар 1376) у којој је са својом породицом провео скоро три године живота.Радић, нав. дело, стр. 444-446, 451; Острогорски, нав дело, стр. 616. Отпочео је период суморног трогодишњег тамновања (октобар 1376 - јун 1379) цара Јована V Палеолога и његових млађих синова (трећи по старости син од четворице, деспот Михаило, убијен је 1376/7. годинеВ. Радић, нав. дело, стр. 434.).

Територијалне концесије новог цара Одмах по освајању власти, Андроник IV Палеолог (1376-1379) прегао је да испуни своја обећања. Већ крајем августа, уступио је Тенедос ЂеновљанимаИсто, стр. 448., док се, у октобруЗа датум в. Исто, нап. 1506., обрео на двору емира Мурата I, када се претпоставља да је Османлијама уступљено стратешки важно Галипоље.Исто, стр. 446-448. Док су Турци одмах запосели оно што су добили и тиме све више сужавали обруч око Цариграда и коначно успешно премостили своје азијске и европске провинције, Ђеновљани нису могли да загосподаре датим им острвом, услед жестоког отпора Млечана и противљења локалних житеља који су им добровољно предали острво (октобар 1376). Неуспешни покушај Ђеновљана да, у спрези са Андроником IV, након различитих покушаја и притисака, блокадом и снажним поморским нападом на силу заузму Тенедос (октобар-новембар 1377), иницирао је избијање крвавог ратног сукоба између две највеће италијанске поморске силе – тзв. „Кјођански рат” (1378-1381).Исто, стр. 448-450.

Крунисање Управо у време припрема за напад на Тенедос, Андроник IV крунисао се и формално за ромејског цара (18. октобар 1377), док је свом сину Јовану, дечаку од седам година, доделио титулу и положај цара-савладара.Исто, стр. 455-456. и нап. 1506. Као сведочанство своје повраћене власти, нови цар је ковао и сопствени новац.Исто, нап. 1525. У раздробљеном и на колена баченом Ромејском царству, појавила су се четири цара. Услед новонастале „пометње у редоследу наслеђивања престола”Исто, стр. 456., врата будућим неспоразумима и унутардинастичким сукобима широм су отворена.

Заточеништво Јована V Палеолога (1376-1379)