Утина или мала ушара (), врста је птице која припада реду сова (-{Strigiformes}-) и породици правих сова (-{Strigidae}-). Спада у сове средње величине и дужина тела се креће између 31 и 40 центиметара, а распон крила од 85 до 100 cm, док је просечна јединка тешка мање од 350 грама. Глава утине је округла и препознатљива по томе што на врху има „ушке“ — уздигнуто перје које подсећа на уши, а по томе је ова сова и добила назив. Обојеност перја на предњим деловима тела представља мешавину црне, браон, сиве, крем и беле боје, док је задњи део тела беличасто-сиве и боје коже са тамним браон пругама.
Утина живи на простору Европе, Азије, Северне Америке и Африке. Популације ове врсте се у северним и хладнијим крајевима делимично селе због недостатка хране, док се у топлијим крајевима редовно скупљају у зимска јата. Зимска јата се често налазе у насељеним местима, а број јединки у њима се креће од неколико до више стотина птица. Углавном живи у отвореним шумама и густој вегетацији у близини травњака или грмља.
Мале ушара је грабљивица која плен лови ноћу, док преко дана седи сакривена у круни дрвећа. Волухарице доминирају у исхрани мале ушаре у многим областима Северне Америке, али и у појединим деловима Европе, а поред њих, храни се и мишевима, пацовима, гуштерима, малом ласицом, слепим мишевима, ровчицама и кртицама. Може се хранити и птицама, које углавном конзумира током зиме, када су глодари недоступнији због снежног покривача, а од птица најчешће конзумира врапца покућара, птице певачице и огрличасту лештарку.
Младунци се оглашавају пиштањем које подсећа на звук шкрипе вратима, док одрасле јединке током сезоне гнежђења имају комплексан вокални репертоар, али су током остатка године углавном тихе. Мужјак се најчешће оглашава тихим хукањем, док женка има мало кмечавији глас и оглашава се меким, назалним „шуу-уух”. Мужјаково оглашавање се најчешће може чути у периоду јануар—март, када долази до формирања парова и када се мужјак удвара женки. Након парења, женка полаже 3—5 јаја, из којих се после 24—28 дана излежу слепи и беспомоћни младунци. Младунце у почетку храни искључиво женка, и то храном коју доноси мужјак, а након пар недеља женка почиње да полако напушта гнездо и сама лови. Када наврше осам недеља, младунци већ почињу полако да лете, а убрзо потом и да лове, углавном мање животиње.
Опис Мала ушара спада у сове средње величине. Дужина тела код ове врсте се креће између 31 и 40 центиметара, с тим да је, као и код већине других сова, мужјак мањи од женке, па је његова просечна дужина 35—37,5 cm, док је женка у просеку велика 37–40 cm. Распон крила мале ушаре креће се од 85 до 100 cm и углавном није тежа од 350 грамаПубликација Научно-истраживачког друштва Јосиф Панчић - „Отворимо очи, заштитимо сове“ — мужјак тежи 220—305 грама, док је женка у просеку тешка 260—435 грама. Тежина варира у зависности од годишњег доба, тако да је женка најтежа непосредно пре и током полагања јаја, а масу равномерно губи лети, током периода митарења. Промене у тежини мужјака нису толико изражене — он је незнатно тежи током инкубације, а помало губи на тежини за време бриге о младунцима. Оба пола постижу стабилне тежине пред зиму, углавном током октобра.
Глава утине је округла и препознатљива по томе што на врху има „ушке“ — уздигнуто перје које подсећа на уши, а по томе је ова сова и добила назив. Фацијални диск јој је округао, крем боје са белим „обрвама” и белом шаром испод кљуна. Очи су им наранџасто-црвенкасте боје, у Северној Америци су златножуте, док су у Евроазији наранџасте боје. Очи су велике и изражене, положене напред што увелико помаже у процени раздаљине. Видокруг таквих очију се, као и код човека, делимично преклапа, стварајући бинокуларну слику. Такав вид омогућава врло добру процену удаљености плена, што је од велике важности приликом лова. Међутим, утина, као ни остале сове, због овакве грађе не може да покреће очи унутар очних дупљи, већ уместо тога има покретљив врат који може да ротира за 270°. Кљун је просечно 16,2 милиметра дуг код женке, 15,7 милиметара код мужјака и црне је боје, као и перје између очију и горњег дела кљуна.
Ноге и прсти су јој прекривени густим перјем. Крила су јој дуга и имају десет примарних и тринаест секундарних пера. Обојеност перја на предњим деловима тела представља мешавину црне, браон, сиве, крем и беле боје. Задњи део тела је беличасто-сиве и боје коже са тамним браон пругама. Мужјак је углавном светлије обојен од женке, посебно његов фацијални диск, стопала и доњи делови тела, док перје женке генерално више има браон и крем боју.
Сличне врсте Конгенеричка и симпатричка ритска сова (-{Asio flammeus}-) доста је слична утини, али је светлија од ње, са шарама концентрисаним на горњи део груди, а нема шаре на леђима. Такође, ушни праменови ритске сове су знатно мање изражени него код утине. Поред ритске сове, америчка буљина (-{Bubo virginianus}-) слично је обојена утини, али је много већа од ње, ушни праменови су јој размакнутији и окренути ка споља, док су код утине ближи један другом и усправнији. Људи често мешају утину са шумском совом (-{Strix aluco}-), међутим, утина има издуженије лице од шумске сове и облија и дужа крила, а и хукање утине је развученије и туробније од хукања шумске сове.
Систематика Географске варијације Евроазију настањује номинална подврста униформног изгледа, док у Северној Америци постоји разлика између јединки које живе на западу и оних које живе на истоку — западне јединке су светлије обојене. У величини тела или јаја не постоје очигледне разлике. С обзиром на номадску склоност утине, тренутна подела на подврсте у Северној Америци је упитна и неопходно је даље истраживање.
Подврсте Данас постоји шест званично признатих подврста мале ушаре: -{A. otus otus}- — настањује Европу, северозападну Африку и Азију -{A. otus abyssinicus}- — становник планинских крајева Етиопије -{A. otus canariensis}- — гнезди се на Канарским острвима -{A. otus graueri}- — насељава ДР Конго, Уганду и Кенију -{A. otus wilsonianus}- – може се срести у источним деловима Северне Америке -{A. otus tuftsi}- — присутна у западним деловима Северне Америке
Неки научници спајају подврсте -{A. o. graueri}- и -{A. o. abyssinicus}- у једну, засебну врсту коју називају абисинска сова (-{Asio abyssinicus}-). Иако неки мадагаскарску сову наводе као подврсту утине, већина научника је третира засебном врстом, сматрајући ове две врсте алопатричним. Када је реч о сродности са ритском совом, налази из протеинске електрофорезе указују на то да је, за конгенеричне врсте, генетичка дистанца између ове две врсте „необично велика” и није познато да долази до хибридизације ове две врсте сова.
Распрострањеност и станиште Мала ушара живи у централном делу Северне Америке, северној Африци, већем делу Европе и Азије. Популације ове врсте се у северним и хладнијим крајевима делимично селе због недостатка хране, док се у топлијим крајевима редовно скупљају у зимска јата. Зимска јата се често налазе у насељеним местима, а број јединки у њима се креће од неколико до више стотина птица. Највеће зимско јато је забележено у Кикинди, где је број сова достизао и 400 јединки, а на овом локалитету је више пута обаран светски рекорд.
Ова сова најчешће настањује отворене терене уз ивице шума, дрвореде, паркове, воћњаке и мање групе дрвећа. Најчешће се гнезди на четинарима, посебно онима са густом круном.
Америка Мала ушара настањује просторе од југоисточног Јукона, североисточне Британске Колумбије и северне Алберте, преко централне Канаде до Приморских провинција и јужно до северне Доње Калифорније, јужне Аризоне, јужног Новог Мексика, источно до Пенсилваније, Њујорка и северне Нове Енглеске. Такође насељава просторе Апалачких планина до Вирџиније.
Зиму може да проводи широм ареала гнежђења, али се јединке које живе у севернијим деловима ареала углавном селе током зиме, тако да мала ушара зиму углавном проводи од јужне Канаде и северне Нове Енглеске јужно до држава Мексичког залива, Халиска, Мичоакана, Герера и Оахаке у унутрашњости Мексика. Током зиме је такође забележена на Бермудима и Куби.
Свет Широко је распрострањена кроз целу Европу, почевши од Уједињеног Краљевства, Шпаније и Португала на западу до Манџурије, Кореје, Тајвана и Јапана на истоку. Мигрира јужно до држава Персијског залива, Пакистана, и Египта. Немиграторне популације живе у Мароку, Алжиру, Тунису, ДР Конгу, Уганди, Кенији, Етиопији, као и на Азорским и Канарским острвима.
Србија је једна од земаља са највећим бројем парова у Европи, с обзиром да утина насељава целу Србију — у централној Србији процењена гнездећа популација броји између 5.000 и 7.000 парова, док у Војводини овај број износи 3.000—4.000 парова. Укупна бројност за целу Србију процењује се на 11.000 парова, што су потврдила и истраживања, када је, током кампање проучавања и заштите утина у Србији, посећено преко 600 локација и побројано око 21.000 јединки у 408 јата, а потом утврђено да постоји још око 40 јата. На простору Војводине забележено је више од 19.000 јединки у 370 јата, које углавном живе у дрворедима и на пољопривредним земљиштима у насељеним местима. У новијој литератури се могу наћи још већи бројеви, па тако процене из 2015. године наводе 19.000—28.000 парова у Србији, заједно са Косовом.
У Хрватској је такође једна од најчешћих сова, где се током зиме окупља у мањим јатима, најчешће у насељима, где за провођење дана бира гране смрче, тује, брезе и платане. Хрватска популација је бројна и процењује се на 10.000—15.000 гнездећих парова. Углавном се гнезди у унутрашњости Хрватске и Горској Хрватској, а у Далмацији је ретка, док зиму проводи у јатима у Приморју и Далмацији. У Црној Гори је током 2017. побројано педесетак младунаца мале ушаре у јединој црногорској степи — Ћемовском пољу. Овај број указује на велику присутност сове у Црној Гори, а представља и једну од најгушћих популација у региону.
Миграција Иако је у северној Европи добро документован номадизам утине као одговор на флуктуирање бројности плена, у Северној Америци није забележена оваква појава, а пролећне и јесење миграције у одговарајућим правцима на различитим локацијама широм Сједињених Држава указују на постојање регуларне миграције. Утина је по свој прилици и регуларна селица у северној Канади, али, са друге стране, бројне популације широм Сједињених Држава и јужне Канаде редовно проводе зиму у оквиру свог ареала гнежђења.
У јужној Европи је у великој мери станарица, а зиму може да проводи до 64° северне географске ширине у Финској, и то када је хране у тим подручјима у изобиљу, а иначе су јединке које живе северно од 50 °-{C}-ГШ у Русији и Феноскандији миграторне. Поред тога, редовна сеоба је забележена и код јединки које насељавају руску обалу Балтичког мора. Европске јединке које мигрирају углавном зиму проводе у јужној Европи, најдаље до северних делова Африке, до Египта. Афричке, као и острвске популације, попут оних на Канарима, нису миграторне.
У Северној Америци, јединке се селе на југ у периоду од краја септембра до краја новембра, с тим да своје ареале гнежђења прво напуштају јувенилне јединке, док се одрасле јединке селе касније. Постоји и незнатна разлика у времену сеобе у односу на пол, па тако женке подручје гнежђења напуштају нешто раније од мужјака. У области гнежђења враћају се током марта и априла, с тим да се неке јединке могу задржати дуже, уколико је у областима где су проводиле зиму и даље плена у изобиљу.
Станиште