У историји медицине, „исламска медицина“ такође позната као „арапска медицина“ јесте медицинска наука развијена на Блиском истоку. Стручна дела исламске медицине су обично написана на арапском језику, који је био lingua francaа исламске цивилизације.

Медицина је била централни део средњовековне исламске културе. Овај период је назван Златним добом ислама и трајао је од осмог до четрнаестог века. Економски и друштвени положај пацијента у великој мери је одредио врсту неге која се тражи и добија. Исламска медицина је усвојила, систематизовала и развила медицинска знања класичне антике, укључујући главне традиције Хипократа, Галена и Диоскорида. Током посткласичне ере, блискоисточна медицина је била најнапреднија на свету, интегришући концепте модерне грчке, римске, месопотамске и персијске медицине, као и древну индијску традицију ајурведе, истовремено чинећи и уводећи бројне напретке и иновације. Исламска медицина, заједно са познавањем класичне медицине, касније је позитивно валоризовано и постала је део канона средњовековне медицине западне Европе, након што су се европски лекари упознали са исламским медицинским ауторима током ренесансе 12. века.

Исламска медицина је у почетку била формирана на традицији, углавном теоријском и практичном знању развијеном у Арабији и познатом у Мухамедово време, древној хеленистичкој медицини као што је јунани медицини, староиндијској медицини као што је Ајурведа и древној иранској медицини Академија Гундишапура. Дела старогрчких и римских лекара, Хипократа, Галена и Диоскорида такође су имала трајан утицај на блискоисточну медицину.

Интелектуална радозналост и отвореност били су на самом врхунцу у овој ери. Током златног доба ислама, научници и академици су тражили, систематизовали и унапређивали класично учење са изразитом марљивошћу, тако да је арапска наука постала најнапреднија на свету. Офталмологија је била најуспешнија грана медицине која је истраживана у овом периоду, при чему су радови Ибн Хејсам остали су ауторитет у овој области све до раног модерног доба.

Списи средњовековних лекара из исламског света су и данас важни за историчаре медицине и лекаре.

Историја, порекло и извори Усвајање медицинског знања суседних или новоосвојених паганских цивилизација од стране новоформираног исламског друштва морало је бити у складу са веровањима ислама. У почетку, проучавање и пракса медицине схватани су као чин побожности, заснован на принципима имана (вере) и тавакула (поверење).

Мухамедова мишљења о здравственим питањима и навикама о вођењу здравог живота рано су сакупљена и уређена као посебан корпус списа под насловом Ṭibb an-Nabī („Пророкова медицина“). У 14. веку, Ибн Халдун, у свом делу Мукадима даје кратак преглед онога што је назвао „уметношћу и занатом медицине“, одвајајући медицинску науку од религије:

Лекари у раном периоду ислама Највероватније је да су арапски лекари научили о грчко-римској и касној хеленистичкој медицину кроз директан контакт са лекарима који су радили у новоосвојеним крајевима, а не читајући оригинална или преведена дела. Постепено премештање центра исламског света у Дамаск је можда олакшало овај контакт, пошто је сиријска медицина била део те древне традиције. Позната су имена двојице хришћанских лекара: Ибн Ахал је радио на двору Муавија I, оснивача династије Омејади. Халифа је злоупотребио своје знање да би се тровањем убио своје непријатеље

Ови извори сведоче о томе да су лекари исламског друштва у настајању били упознати са класичним медицинским традицијама већ у време Омајада. Медицинско знање је вероватно стигло из Александрије и вероватно је да су су га пренели сиријски научници или преводиоци.

Медицина током исламског периода Исламска медицинска традиција настајала је током средњовековног периода (око 650–1500) и имала је велики утицај на животе људи као постављање темеља за будућу медицину, укључујући садашњу модерну западну медицину. Ова традиција је остварила трајан утицај јер је допринела европској медицини и наставила је да утиче на савремену медицинску праксу.

7–9 век: усвајање ранијих традиција мини|258x258п|Научници расправљају о медицини, из средњовековног исламског рукописа Врло мали број извора пружа информације о томе како је исламско друштво стекло било какво медицинско знање. Претпоставља се да је лекар по имену Абдалмалик бин Абгар ел-Кинани из Куфе у Ираку радио на медицинском факултету у Александрији пре него што је постао део двора калифа Умара II. ʿУмар је пренео медицинску школу из Александрије у Антиохију. Такође је познато да су чланови Гондишапурска академије путовали у Дамаск. Академија Гондишапура је остала активна све време Абасидског калифата.

Важан извор из друге половине 8. века је дело Џабира ибн Хајана „Књига о отровима“. Он у делу цитира раније радове у арапским преводима, који су му били доступни, укључујући Хипократа, Платона, Галена, Питагору и Аристотела, а помиње и персијска имена неких лекова и лековитих биљака.

Године 825, абасидски калиф Ел-Мамун је основао Кућу мудрости () у Багдаду, по узору на сличне раније институције. У Кући мудрости су преведена сва доступна дела из античког света, укључујући Галена, Хипократа, Платона, Аристотела, Птоломеја и Архимеда.

Тренутно се схвата да је рана исламска медицина углавном добијана директно из грчких извора са Александријске академије, преведених на арапски језик; изгледа да је утицај персијске медицинске традиције био ограничен, иако су персијски лекари били упознати и са грчким изворима.

Важан извор из друге половине 8. века је Џабир ибн Хајан „Књига о отровима“. Он искључиво цитира ранија дела којима је имао приступ кроз преводе на арапски, укључујући Хипократа, Платона, Галена, Питагору и Аристотела, а помиње и персијска имена неких лекова и лековитих биљака.

Током 825, абасидски калиф Ел-Мамун је основао Кућу мудрости () у Багдаду, по узору на сличне раније институције. У Кући мудрости су преведена сва доступна дела из античког света, укључујући Галена, Хипократа, Платона, Аристотела, Птоломеја и Архимеда.

Тренутно се схвата да је рана исламска медицина стицала знања директно из грчких извора са Александријске академије, преведених на арапски језик; изгледа да је утицај персијске медицинске традиције био ограничен, иако су персијски лекари били упознати и са грчким изворима.

Рани исламски лекари су били упознати са Хипократовим животом и били су свесни чињенице да је његова биографија делимично конструк, легенда. Лекар Павле Егински живео је у Александрији у време муслиманских освајања. Чини се да су његова дела коришћена као важна референца од стране раних исламских лекара, и често су цитирана од Разеса до Авицене. Павле Егински пружа директну везу између касне хеленистичке и ране исламске медицинске науке.

Гален је један од најпознатијих научника и лекара класичне антике. Данас су оригинални текстови неких његових дела, као и детаљи његове биографије, изгубљени, а нама су познати само зато што су преведени на арапски језик. Џабир ибн Хајан често цитира Галенове књиге, које су биле доступне у раним арапским преводима. Рани преводи његових дела су могли бити доступни и пре 8. века; највероватније су преведени са сиријског или персијског.

Приступ медицини Медицина у средњовековном исламском свету је често била директно повезана са хортикултуром. Воће и поврће су били доведени у везу са здрављем и благостањем, иако је навођено да воће или поврће има својства која не одговарају чињеницама које данас препознаје савремена медицина. Употреба хуморалне теорије је такође била важан део медицине у овом периоду, што је утицало на начин успостављања дијагнозе и самог третмана пацијената. Ова врста медицине је углавном била холистичка, са фокусом на животну средину и начин исхране. Ова медицина је била веома индивидуалистичка јер би свака особа која је тражила медицинску помоћ добила различите савете у зависности не само од болести, већ и од начина живота. Основа теорије је значила да се свака особа мора лечити у зависности од тога да ли је њен хумор врућ, хладан, меланхолични или колеричан.

Употреба биљака у медицини била је прилично уобичајена у овој ери, а за већину биљака које се користе у медицини су навођене користи или опасности по пацијента.

Лекари и научници Ауторитет великих лекара и научника златног доба ислама је утицао на уметност и науку медицине током многих векова. О њиховим концептима и идејама о медицинској етици се и данас расправља, посебно у исламским деловима света. Њихове идеје о понашању лекара и односу лекар-пацијент разматрају се као потенцијални узори за данашње лекаре.

Имам Али ибн Муса eл-Рида Његова расправ Златни трактат бави се медицинским лечењем и одржавањем доброг здравља, а посвећена је калифи Мамуну. У његово време сматрана је важним књижевним делом у науци о медицини и најдрагоценијим медицинским трактатом са становишта муслиманске верске традиције. Почаствован је насловом златни трактат јер је Мамун наредио да се напише златним мастилом. Ел-Рида је био под утицајем концепта хуморалне медицине.

Али ибн Сахл Рабан ел-Табари Прву енциклопедију медицине на арапском језику написао је персијски научник Али ибн Сахл Рабан ел-Табари под насловом Firdous al-Hikmah (Рај мудрости). Написана је у седам делова, око 860. и била је посвећена калифу ел-Мутавакилу. На енциклопедију су утицали грчки лекари, Хипократ, Гален, Аристотел и Диоскурид. Ел-Табари је пионир у области развоја дечје психологије. Истицао је јаке везе између психологије и медицине, као и потребу за психотерапијом и саветовањем у терапијском третману пацијената. Његова енциклопедија је такође расправљала о утицају Сушруте и Чараке на медицину, укључујући психотерапију.

Мухамед бин Саид ел-Тамими Ел-Тамими, лекар (ум. 990) постао је познат по вештини састављања лекова, посебно териака, противотров. Његова дела, од којих многа више нису сачувана, цитирају каснији лекари. Ел-Тамими је проширио знања наслеђена из антике о својствима биљака и минерала, чиме се истицао у овој области.Al-Nuwayri, The Ultimate Ambition in the Arts of Erudition (نهاية الأرب في فنون الأدب, Nihayat al-arab fī funūn al-adab), Cairo 2007, s.v. Al-Tamimi

Хали Абас Хали Абас (умро 994. године нове ере), такође познат као Хали Абас, био је познат по делу које је Китабу ел-Малики превео као Комплетна књига медицинске уметности,касније познатије као Краљевска књига. Сматра се једним од великих класичних дела исламске медицине. За разлику од многих дела ове епохе, њига није садржала помињање магије и астрологије у медицинској пракси. Ову књигу је превео Константин и коришћена је као уџбеник хирургије у школама широм Европе. Краљевска књига је задржала исти ниво славе као и Авиценин Канон током средњег века па све до модерног доба. Један од највећих доприноса који је Хали Абас дао медицинској науци био је опис капиларне циркулације који се налази у Краљевској књизи.

Рази Рази (р. 865) био је један од најсвестранијих научника исламског златног доба. Лекар, алхемичар и филозоф, рођен у Персији, најпознатији је по својим медицинским радовима, али је написао и ботаничка и зоолошка дела, као и књиге о физици и математици. Његов рад су веома поштовали лекари и научници из 10./11. века Бируни и ал-Надим, који су бележили биографске податке о ал-Разију, и састављали спискове и давали коментаре његових списа. Многе његове књиге су преведене на латински, а он је остао један од неприкосновених ауторитета у европској медицини све до 17. века.

У медицинској теорији, Рази се углавном ослањао на Галенов рад, али је посебну пажњу посветио појединачном случају, наглашавајући да се сваки пацијент мора третирати индивидуално, а његов нагласак на хигијени и исхрани одражава идеје и концепте емпиријске хипократске школе. Рхазес је разматрао утицај климе и годишњег доба на здравље и благостање, водио рачуна да у собама пацијената увек буде чист ваздух и одговарајућа температура и препознао је вредност превенције као и потребу за пажљивим дијагноза и прогноза.