мини|Час рачунара у школи бр. 2 у селу Чкаловски 1985–1986 Историја рачунарства у Совјетском Савезу почела је у касним 1940-тим када је земља почела да развија своју малу електронску рачунску машину (МЕСМ) на Кијевском институту за електротехнику у Феофанији. Првобитна идеолошка опозиција кибернетици у Совјетском Савезу била је превазиђена политиком из Хрушчовљеве ере која је подстицала производњу рачунара.
До раних 1970-их, некоординирани рад конкурентских владиних министарстава довео је совјетску компјутерску индустрију у неред. Због недостатка заједничких стандарда за периферне уређаје и недостатка капацитета за дигитално складиштење, совјетска технологија је значајно заостајала за западном индустријом полупроводника. Совјетска влада је одлучила да одустане од развоја оригиналног компјутерског дизајна и подстакла је клонирање постојећих западних система (нпр. серија 1801 ЦПУ је укинута у корист ПДП-11 ИСА почетком 1980-их).
Совјетска индустрија није била у стању да масовно производи рачунаре према прихватљивим стандардима квалитета и локално произведене копије западног хардвера биле су непоуздане. Како су се персонални рачунари проширили на индустрије и канцеларије на Западу, технолошко заостајање Совјетског Савеза се повећало.
Скоро сви совјетски произвођачи рачунара престали су са радом након распада Совјетског Савеза. Неколико компанија које су преживеле 1990-те користиле су стране компоненте и никада нису постигле велике количине производње.
Историја
Рана историја Владимир Лукјанов је 1936. године дизајнирао аналогни рачунар познат као интегратор воде. Био је то први рачунар на свету за решавање парцијалних диференцијалних једначина.
Совјетски Савез је почео да развија дигиталне рачунаре након Другог светског рата. Универзално програмабилни електронски рачунар креирао је тим научника под вођством Сергеја Лебедева на Кијевском институту за електротехнику у Феофанији. Рачунар, познат као МЕСМ ( ), почео је са радом 1950. Неки аутори су га такође приказивали као први такав рачунар у континенталној Европи, иако су му претходили Зусе З4 и шведски БАРК . МЕСМ-ове вакуумске цеви су набављене од произвођача радија.
Владина реторика је приказивала кибернетику у Совјетском Савезу као капиталистички покушај даљег подривања радничких права. Совјетске недељне новине Литературнаја газета објавиле су чланак из 1950. снажно критичне према Норберту Винеру и његовој књизи Кибернетика: или контрола и комуникација у животињама и машини, описујући Винера као једног од „шарлатана и мрачњака које капиталисти замењују правим научницима“. Након објављивања чланка, његова књига је уклоњена из совјетских истраживачких библиотека.
Први велики рачунар, БЕСМ -1, састављен је у Москви на Институту за прецизну механику и рачунарску технику Лебедев. Совјетски рад на рачунарима први пут је јавно објављен на Дармштатској конференцији 1955.
Пост-Стаљиново доба мини|Управљачка јединица Урал-1 Као иу Сједињеним Државама, рани компјутери су били намењени научним и војним прорачунима. Системи за аутоматску обраду података су дебитовали средином 1950-их са системима Минск и Урал, оба дизајнирана од стране Министарства радио-технологије. Министарство инструмената је такође ушло у област рачунара са АСВТ системом, који је био базиран на ПДП-8.
Рачунар Стрела, пуштен у рад у децембру 1956. године, извршио је прорачуне за први свемирски лет Јурија Гагарина са посадом. Стрелу је пројектовао Специјални конструкторски биро 245 (СКБ-245) Министарства инструмената. Главни дизајнер Стрела ИИ Базилевски добио је титулу Хероја социјалистичког рада за свој рад на пројекту. Сетун, експериментални тернарни рачунар, пројектован је и произведен 1959.
Хрушчовско отапање је ублажило идеолошка ограничења, а до 1961. влада је подстакла изградњу фабрика компјутера. Рачунари Мир-1, Мир-2 и Мир-3 произведени су у Кијевском институту за кибернетику током 1960-их. Виктор Глушков је започео свој рад на ОГАС-у, децентрализованој, хијерархијској рачунарској мрежи у реалном времену, раних 1960-их, али пројекат никада није завршен. Совјетске фабрике су почеле да производе транзисторске рачунаре током првих година ове деценије.
У то време, АЛГОЛ је био најчешћи програмски језик у совјетским рачунарским центрима. АЛГОЛ 60 је коришћен са бројним домаћим варијантама, укључујући АЛГАМС, МАЛГОЛ и Алпха . АЛГОЛ је остао најпопуларнији језик за универзитетску наставу до 1970-их.
МИНСК-2 је био солид-стате дигитални рачунар који је ушао у производњу 1962. године, а Централна обавештајна агенција је покушала да добије модел. БЕСМ-6, представљен 1965, имао је перформансе од око 800 КИПС на Гибсон Мик бенцхмарк — десет пута више од било ког другог серијски произведеног совјетског рачунара из тог периода, и сличног перформансама као ЦДЦ 3600 . Од 1968. до 1987. произведено је 355 јединица БЕСМ-6. Са цевоводом инструкција, преплитањем меморије и преводом виртуелних адреса, БЕСМ-6 је био напредан за то доба; међутим, у то време је био мање познат од МЕСМ-а.
Министарство за електронску индустрију основано је 1965. године, чиме је окончан примат Министарства радио-технологије у производњи рачунара. Следеће године, Совјетски Савез је потписао споразум о сарадњи са Француском о подели истраживања у области рачунарства након што су Сједињене Државе спречиле Француску да купи ЦДЦ 6600 маинфраме. Године 1967. покренут је пројекат Јединственог система електронских рачунара за стварање рачунара опште намене са другим земљама Цомецон-а .
Сојуз 7К-Л1 је био прва совјетска летелица са дигиталним компјутером Аргон-11С. Изградњу Аргона-11С завршио је 1968. године Научно-истраживачки институт за електронске машине. Према Пиерсу Бизонију, недостатак рачунарске снаге био је фактор неуспеха совјетског лунарног програма са посадом.
Индустрија полупроводника мини|КР580ВМ80А, клон Интел 8080 ЦПУ-а Совјети су схватили стратешке импликације полупроводника већ касних 1950-их и постављени су нови погони за њихову производњу у градовима попут Лењинграда и Риге. Совјетски научници су искористили споразуме о размени студената са САД да би проучавали технологију, похађајући предавања пионира ове области као што је Вилијам Шокли. Прво совјетско интегрисано коло произведено је 1962. године, под управом .
Џоел Бар, совјетски шпијун рођен у Америци који се претходно инфилтрирао у америчке технолошке компаније, успешно је лобирао код Хрушчова да изгради нови град посвећен производњи полупроводника. Нови град је добио име Зеленоград.
Како је локална полупроводничка индустрија почела да се развија 1960-их, совјетским научницима је све више наређено да копирају западне дизајне (као што је Текас Инструментс СН-51) без икаквих промена. Гледајући уназад, приступ није био прилагођен брзом развоју света производње чипова, који је наставио да се мења у складу са Муровим законом.
1970-e мини|Компјутер Елбрус у московском Политехничком музеју До раних 1970-их, недостатак заједничких стандарда у периферним уређајима и дигиталним капацитетима довео је до значајног технолошког заостајања за западним произвођачима. Хардверска ограничења приморала су совјетске програмере да пишу програме у машинском коду све до раних 1970-их. Од корисника се очекивало да одржавају и поправљају сопствени хардвер; локалне модификације су отежале (или немогуће) дељење софтвера, чак и између сличних машина.
Према Деветом петогодишњем плану (1971–1975), совјетска производња рачунара би се повећала за 2,6 пута на укупну инсталирану базу од 25.000 до 1975. године, што подразумева око 7.000 рачунара у употреби од 1971. године. План је разматрао производњу у већим количинама Риад-а заснованог на интегрисаном колу, али је БЕСМ остао најчешћи модел, са АСВТ и даље ретким. Одбацујући Стаљиново мишљење, план је предвиђао коришћење рачунара у националне сврхе, као што су широко распрострањена индустријска аутоматизација, економетрија и централна мрежа за планирање у целој држави. Неки стручњаци као што су Бари Боем из РАНД- а и Виктор Зорза сматрали су да би совјетска технологија могла сустићи Запад уз интензивне напоре попут совјетског свемирског програма, али други као што је Марсхалл Голдман вјеровали су да је то мало вјероватно без капиталистичке конкуренције и повратних информација корисника и неуспјеха. остварења циљева претходних планова.
Влада је одлучила да прекине оригинални развој у индустрији, подстичући пиратерије западних система. Разматрана је алтернативна опција, партнерство са компанијом Интернатионал Цомпутерс Лимитед са седиштем у Британији, али је на крају одбијена. ЕС ЕВМ маинфраме, лансиран 1971. године, био је заснован на ИБМ/360 систему. Копирање је било могуће јер иако је имплементација система ИБМ/360 била заштићена бројним патентима, ИБМ је објавио опис архитектуре система (омогућујући креирање конкурентских имплементација).
Совјетска академија наука, која је била главни играч у развоју совјетских компјутера, није могла да се такмичи са политичким утицајем моћних министарстава и била је пребачена у надзорну улогу. Истраживање и развој хардвера постали су одговорност истраживачких института при министарствима. До раних 1970-их, са технологијом чипова која је постајала све релевантнија за одбрамбене апликације, Зеленоград се појавио као центар совјетске микропроцесне индустрије; страни технолошки дизајни су увезени, легално или на други начин.
Девети петогодишњи план одобрио је смањену верзију ранијег ОГАС пројекта и ЕГСВТ мрежу, која је требала да повеже више ешалоне одељења за планирање и администрације. Лош квалитет совјетских телефонских система ометао је даљински пренос података и приступ. Телефонски систем једва да је био адекватан за гласовну комуникацију, а западни истраживач је сматрао да је мало вероватно да би могао бити значајно побољшан пре краја 20. века.
Године 1973. Лебедев се повукао са функције директора Института за прецизну механику и рачунарско инжењерство . Заменио га је Всеволод Бурцев, који је промовисао развој компјутерске серије Елбрус .
У духу детанта, 1974. године Никсонова администрација је одлучила да ублажи ограничења извоза рачунарског хардвера и подигла дозвољену рачунарску снагу на 32 милиона бита у секунди. Совјетски Савез је 1975. године наручио ИБМ-у да испоручи компјутере за контролу процеса и управљање за своју нову фабрику камиона Камаз. ИБМ системи су такође купљени за Интоурист ради успостављања компјутерског система резервација пре Летњих олимпијских игара 1980. године.
Раних 1980-их мини|Совјетски рачунари 1985 Совјетска компјутерска индустрија је наставила да стагнира током 1980-их. Како су се персонални рачунари проширили на канцеларије и индустрију у Сједињеним Државама и већини западних земаља, Совјетски Савез није успео да одржи корак. До 1989. године у земљи је било преко 200.000 рачунара. Совјетски Савез је 1984. имао око 300.000 обучених програмера, али они нису имали довољно опреме да би били продуктивни.
Иако је Министарство радио-технологије било водећи произвођач совјетских рачунара до 1980. године, руководство министарства је са дубоким скептицизмом гледало на развој прототипа персоналног рачунара и сматрало да рачунар никада не може бити лични. Следеће године, када је совјетска влада усвојила резолуцију о развоју микропроцесорске технологије, став министарства се променио.
Ширење компјутерских система у совјетским компанијама било је слично споро, са једном трећином совјетских фабрика са преко 500 радника који су 1984. имали приступ главном рачунару (у поређењу са скоро 100 процената у Сједињеним Државама). Успех совјетских менаџера се мерио степеном у коме су испунили планске циљеве, а компјутери су отежали измене рачуноводствених калкулација како би се вештачки достигли циљеви; Чинило се да компаније са рачунарским системима раде лошије од компанија без њих.