мини|Исповест у православној цркви Исповест је једна од хришћанских светих тајни у којој верник исповеда своје грехове свештенику (исповеднику) и прима опроштај грехова учињених после крштења, ради обнове своје заједнице са Богом и помирења са литургијском заједницом чији је он члан.

Свете тајне покајања и исповести, у хришћанској традицији сматрају се неизбежним начелима у животу једног верника.

Тајна исповести претпоставља четири елемента: кајање исповедање грехова молитву за опроштај помирење са заједницом, које се манифестује светим причешћем.

Покајање има стални карактер и може се вршити независно од причешћа.

Начин исповести Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник тада исповеда све оно што га мучи у души и што му оптерећује савест, удаљује га од заједнице с Богом и Богослужења. Исповедају се греси, чак и они учињени у мислима и жељама. Препоручљиво је, исповедити свако огрешење о ближње, јер сваки грех који је учињен људима, чини се исто тако и Богу.

На основу исповести свештеник може дати различити духовни лек - епитимију, према озбиљности грехова: ванредни пост, посебне молитве, накнаду некоме кога смо оштетили, дела милосрђа, или са се за извесно време не приступа Светој тајни причешћа.

Чување тајне Савременим исповедницима забрањено је откривати грехе исповеданих, мада је у древна времена исповедање било и отворених и јавних исповести (први хришћани стидели су се хулити на Бога, а не људи). До 1917. године дозвољена су два изузећа од овог правила: ако је неко у исповести изјавио злу намеру против сувереног и јавног реда, а да истовремено није изразио порицање такве намере ако је неко, иако тајно, намерно направио искушење међу људима (верска фикција, лажно чудо) и признао а притом није изразио пристанак јавним саопштењем да ће последице искушења бити уништене.

Грехови откривени у исповести се не објављују ни под којим условима, чак ни приликом давања исказа током истраге и на суду.Приручник свештеника. - Т. 8. Пасторална теологија. - М .: Издавачка кућа Моск. Патријархата, 1988.

Приликом исповедања забрањено је правити разлику између људи који су племенити и једноставни, препустити се једнима и строго поступати према другима, претворити признање у средство изнуђивања и нескромних захтева. Забрањено је истовремено исповедати више људи, не само одраслих, већ и деце. У исповести глувих или код страних држављана који не говоре локални језик, исповеднику је дозвољено да се обрати и да се упозна са моралним стањем исповеданог пред родбином, и такође га позове да писмено изјави своје грехе; овај запис се мора спалити у његовом присуству. Уз опомињање покајника и одређивање епитимије, исповедник је дужан разликовати грехе који се опраштају (начињене из незнања и слабости) од оних који се сматрају смртним, у случају да покајање лиши хришћанина Божје благодати.

Теолошки и духовни значај

Исповест се у православљу доживљава као непосредан сусрет верника са Христом. Свештеник у овом процесу делује као посредник и духовни лекар, али сама благодат опроштаја потиче од Бога. Свети Јован Златоуст подвлачи да се речи Христа апостолима: „Шта год заклешете на земљи, биће заклесано на небесима“ (Мт 18,18) односе и на свештенике у Тајни исповестиЈован Златоуст, Беседе о Делању Апостола, Православни богословски факултет, 1990.. Исповест није само саслушавање греха већ духовна трансформација која обнавља душу и усмерава је ка смирењу и духовном расту.

Практични аспекти

Православна духовна традиција наглашава припрему пред исповест као важан део самог чина. Верник се подстиче на самоиспитивање, молитву и дубоко размишљање о својим делима и поступцима, не само ради списка грехова, већ ради истинског покајања. Свети Исихије Светогорaц пише да „не треба исповедати сваки речени грех, већ оне који су стварно погодили твоје срце и вољу“Исихије Светогорaц, Духовне поуке, Светигора, 1998.. Овакав приступ наглашава унутрашњи процес промишљања и духовне дисциплине, што је кључно за истинску покајничку практику.

Током исповести, верник открива грехове који су резултат како страсти и немара, тако и неправедног односа према ближњима. Свештеник не само да опрашта грехе, већ и даје духовне савете, упућује на молитвене и покајничке подвиге и помаже вернику да у животу исправи своје поступке. Ова пракса није само морална, већ и терапеутска, јер омогућава вернику да осети олакшање и унутрашњи мир.

Богослужбени оквири

Исповест се најчешће врши пре Свете Литургије, нарочито у великим покајним периодима као што је Велики пост. У богослужбеним књигама, као што су Типикон и Службени ред исповести, налазе се молитве и упутства која воде верника кроз припрему и закључење исповестиТипикон Цркве, 2005.. Православни канони, укључујући „Педесет канона“ и одредбе Васељенских сабора, наглашавају да је приступање исповести обавезно за оне који су починили тешке грехе, и да верник мора бити примљен у пуно заједништво са Црквом након истинског покајањаСабор Отаца, Педесет канона Цркве, 1970..

Духовни плодови

Искрена исповест, како уче свети оци, доноси мир и ослобађа од страсти које оптерећују душу. Свети Симеон Нови Богослов описује покајање као „сузе радоснице које чисте срце и отварају га за благодат Божију“Симеон Нови Богослов, О покајању и исповести, 1978.. Преко исповести, верник учи смирењу, обнови односа с ближњима и духовној дисциплини, што је основа православног хришћанског живота.

Види још Свете тајне Покајање Кајање

Референце

Литература

"Српске славе и верски обичаји" - Посебно издање;"Глас цркве" ("Александрија" Ваљево) - Љубомир Ранковић, протођакон - Шабац, 2003.

Спољашње везе Исповест (pravoslavlje.net)

Категорија:Свете тајне Категорија:Православље Категорија:Црква