Т-80

Т-80 је основни борбени тенк (ОБТ) који је пројектован и произведен у бившем Совјетском Савезу, а чија се производња наставила у Русији и Украјини. Т-80 је базиран на Т-64, док укључује карактеристике каснијег Т-72, сем новог мотора са гасном турбином. Када је ушао у употребу 1976. године, био је то први производни тенк који је покретан искључиво турбином.

Главни конструктор Т-80 био је совјетски инжењер Николај Попов. Последњи произведени Т-80 у Русији био је Т-80У, 2001. године у фабрици у Омску у Русији, али је 2023. године генерални директор Уралвагонзавода најавио да ће производња овог тенка поново покренути.

У Украјини је настављена производња украјинске варијанте са дизел мотором Т-80УД. Украјина је даље развила Т-80УД као Т-84.

Историја Развој Пројекат производње првог совјетског тенка са турбинским погоном почео је 1949. године. Његов дизајнер је био А.Х. Старостенко, који је радио у Лењинградској фабрици Киров (ЛКЗ). Тенк никада није направљен јер су доступни турбински мотори били веома лошег квалитета.

1955. два прототипас а снагом од 1.000 КС су у истом погону су направљена под руководством Г. А. Оглоблина. Две године касније тим предвођен Јозефом Котином конструисао је два прототипа тенка Објекат 278.

Оба су били хибриди тешких тенкова ИС-7 и Т-10, покретани турбинским мотором ГТД-1, тежине 53,5 тоне и наоружани тенковским топом М65 130мм. Турбински мотор је омоtaгућио да тенк достигне максималну брзину од 57,3 км/ч, међутим са само 1.950 литара горива у возилу, његов досег је био ограничен на само 300 километара . Два тенка су сматрана експерименталним возилима и рад на њима је на крају престао.

Године 1963. Конструкторски биро Морозов је дизајнирао Т-64, који је покретао дизел мотор 5ТДФ . Такође су експериментисали са Т-64Т са турбинским моторима ГТД-3ТЛ који је генерисало 700КС. Он је тестиран до 1965. године. У исто време, у Уралвагонзаводу, дизајнерски тим под вођством Леонида Н. Карцева креирао је тенк Објекат 167Т.

Године 1964, у свом извештају првом секретару Никити Хрушчову, тим је известио да дизајн није вредан разматрања, делимично због велике потрошње горива. лево|мини|Совјетски Т-80 током вежбе, март 1986 Године 1960. Хрушчов је окончао све програме тешких тенкова . ЛКЗ, забринут због лоше поузданости 5ТД дизел мотора Т-64, био је слободан да се фокусира на развој мотора са гасном турбином . 1967. године биро СП Изотов при Истраживачко-производном удружењу Климов додељен је овом пројекту. Уместо да поново користи постојећи хеликоптерски мотор, Изотов је направио ГТД-1000Т од нуле.

Године 1966. ЛКЗ је направио експериментални „ракетни тенк“ Објекат 288, покретан са два Климов ГТД-350 турбинска мотора из хеликоптера Мил Ми-2, нудећи комбиновану снагу од 691 КС. Испитивања су показала да двоструки погон није ништа бољи од турбинског мотора који је био у развоју од 1968. у ЛКЗ-у и Омсктрансмашу .

Објекат 219 Тенк из ЛКЗ опремљен овим турбинским мотором дизајнирао је Николај Попов . Изграђен је 1969. године и означен као објекат 219 СП1 . То је у суштини био Т-64Т који је покретао вишегоривни гаснотурбински мотор ГТД-1000Т који је производио до 1.000 КС. Током испитивања постало је јасно да повећана тежина и динамичке карактеристике захтевају потпуни редизајн вешања возила. Други прототип, назван Објекат 219 СП2, добио је веће погонске ланчанике и повратне ваљке. Број потпорних точкова је повећан са пет на шест. Конструкција куполе је измењена да користи исти топ, 2А46 125 мм, аутопуњач и постављање муниције као код Т-64А. Фабрика ЛКЗ је направила серију прототипова на основу Објекта 219 СП2.

Историја производње лево|мини|Т-80БВ има реактивни оклоп прилагођен његовој куполи и трупу. Каснији Т-80У има уграђену велику количинуексплозивног реактивног оклопа, због чега пружа већу заштиту од претходних модела. У новембру 1974, министар одбране Андреј Гречко је одбио одобрење за пуштање у производњу Објекта-219 због велике потрошње горива и недостатка предности у наоружању и оклопу у односу на друге тенкове који су се тада производили. Гречко је умро у априлу 1976, а на његово место је постављен Дмитриј Устинов, велики присталица Објекта 219.

Објекат 219-2 је одобрен за производњу као Т-80 у августу 1976.

Објекат 219Р, који има комбиновани К композитни оклоп, примљен је у совјетску службу 1978. као Т-80Б. Производња оригиналног Т-80 завршена је исте године. Т-80Б је ушао у производњу у Омсктрансмашу 1979. године. Омск је развио командну верзију под називом Т-80БК. Т-80Б је распоређен у састав Групације совјетских снага у Немачкој 1981.

У почетку су неки западни аналитичари помешали Т-80 са совјетским Т-72 . Они су производи различитих дизајнерских бироа; Т-80 је из конструкторског бироа СКБ-2 Фабрике Киров (ЛКЗ) у Лењинграду, док је Т-72 из фабрике Уралвагонзавод у Нижњем Тагилу. Они су слични по површном изгледу, али Т-80 је заснован на ранијем Т-64, док је уграђивао карактеристике Т-72, који је био комплементаран дизајн. Т-64 је заузврат био ранији високотехнолошки главни борбени тенк, који је дизајнирао Конструкторски биро Морозов у Харкову да замени Т-54/55 и Т-62, који су се раније користили у Совјетском Савезу .

Из даљине, Т-64, Т-72 и Т-80 личе. Упркос сличностима, Т-80 је 90цм дужи од Т-64, а Т-80 и Т-72 се механички веома разликују. Т-72 је механички једноставнији, лакши за производњу и лакши за сервисирање на терену. Као такав, Т-72 је требало да буде тенк који се масовно производи за опремање највећег дела совјетских јединица моторних пушака и за продају извозним партнерима и сателитским државама источног блока.

Дизајн Т-80 је побољшао неколико аспеката ранијег дизајна Т-64, уводећи гаснотурбински мотор у оригиналном моделу, и инкорпорирајући компоненте вешања Т-72. То је тенку дало висок однос снаге и тежине и учинило га најмобилнијим тенком у употреби, иако са акутним проблемима досега, пошто је турбина брзо трошила гориво, чак и у празном ходу мотора. Морозовљев накнадни паралелни развој Т-80УД заменио је гасну турбину комерцијалним турбо-дизелом, како би се смањила потрошња горива и потребе одржавања.

У поређењу са својим очекиваним противником, амерички М1 Абрамс има јачу гасну турбину од 1.500кс, али је и тежак 61 тону у поређењу на Т-80 са 42,6 тона, па има лошији однос кс/т од 24,5 у односу на 27,1 и мање је маневарски способдан од Т-80 (са гасном турбином).

Т-80 може испалити исту противтенковску вођену ракету 9К112 Кобра кроз цев топа као и Т-64. лево|мини|Руски Т-80У 4. гардијске тенковске бригаде, 2011 Основни борбени тенк Т-80У (1985, " У " за улучшеније, што значи "побољшање") су пројектовали СКБ-2 у Лењинграду (труп) и Биро Морозов (купола и наоружање).

То је даљи развој Т-80Агасна турбина ГТД-1250 са 1.250кс. То је корак испред мотора ГТД-1000Т и ГТД-1000ТФ који су били уграђени на претходне тенкове линије Т-80. Ова гасна турбина може да користи млазно гориво, дизел и нискооктански бензин и има добру динамичку стабилност, радни век и поузданост.

ГТД-1250 има уграђен аутоматски систем за уклањање наслага прашине. Задржава високу потрошњу горива Т-80, што је руска војска сматрала неприхватљивим током Првог чеченског рата .

Опремљен је системом за управљање ватром 2А46 и новом куполом. Т-80У је заштићен другом генерацијом експлозивног реактивног оклопа званог Контакт-5, који може да смањи продирање против-оклопних граната са стабилисаним перајем (АПФСДС), као што је М829А1 „Сребрни метак“, за 38%, и високоексплозивних противтенковских (кумулативних) граната. Контакт-5 је развијен као одговор на претњу модерног АПФСДС-а подстакнутог тестирањем које је показало да израелска граната 105мм М111 АПФСДС може да пробије оклоп најновијих модела Т-72 и Т-80. мини|Положај нишанџије Т-80У мини|Положај командира Т-80У Контакт-5 је интегрисан у дизајн куполе, трупа и Брод-М опреме за дубоки газ.

Као и сви претходни модели Т-80, Т-80У има гумене бочне лајсне пуне дужине које штите бочне стране, а оне изнад прва три потпорна точка су оклопљене и имају ручке за подизање. Може да испали вођену ракету 9М119 Рефлекс и пенетратор (ХВАПФСДС) 3БМ46. Даљински управљани командиров митраљез замењен је флексибилнијим. Специјална камуфлажна смањује видљивост тенка у оку видљивом и ИЦ таласном опсегу. Систем за контролу ватре Т-80У 1А46 укључује ласерски даљиномер, балистички компјутер и напреднији главни нишан 1Г46, што значајно повећава ватрену моћ Т-80У у односу на претходне моделе.

Ови нови системи, заједно са топом Д-81ТМ „Рапира-3“ глатке цеви, обезбеђује да Т-80У може да погоди циљеве на домету до 5 километара.

Искусна посада на међународној изложби успела је да успешно погоди 52 мете без промашаја на удаљености од 5 км помоћу вођених ракета.

Т-80У(М) из 1990-их добио је термовизијски нишан топника ТО1-ПО2 Агава и вођену ракету 9М119М Рефлекс-М, а касније и побољшану верзију 2А46М-4 125 коришћен је топ мм и нишан нишана 1Г46М.

Производња руских тенкова је ослабила у годинама пре и после распада Совјетског Савеза. У две преостале руске фабрике тенкова, државне поруџбине су готово престале. Омск, тада једини руски произвођач Т-80, добио је поруџбине за само пет Т-80У 1992. године. Отприлике у исто време, руско Министарство одбране одлучило је да ће се обавезати да ће на крају произвести само један тип тенка. Иако су и Т-90 из Нижњег Тагила и Т-80У из Омска имали своје предности, Т-80 је био озлоглашен због велике потрошње горива и производним трошковима.

Такође, руски Т-80БВ су претрпели ужасне губитке у својој првој борбеној употреби током Првог чеченског рата. Т-90, који нису били распоређени у Чеченији, били су поштеђени медијских критика упркос сличним лошим перформансама Т-72 (не много другачији предак Т-90) у истом сукобу. У јануару 1996. године, генерал-пуковник Александар Галкин, начелник Главне оклопне управе руског Министарства одбране, рекао је да ће руске оружане снаге постепено укинути производњу Т-80 у корист Т-90 (Галкин је променио свој став касније те године, тврдећи Т-80У је био супериорнији тенк). Производња Т-80 у Омску је трајала до 2001. године, углавном за извозно тржиште.

У септембру 2023, генерални директор Уралвагонзавода, Александар Потапов, рекао је да су добили задатак од војске да обнове производњу Т-80. Не зна се колико ће трајати процес поновног покретања производне линије.

украјински Т-80УД Паралелно са Т-80У и Русијом уопште, Биро Морозов у Украјини развио је верзију на дизел мотор, Т-80УД. Покреће га 6ТД-6-цилиндарски двотактни турбо-клипни дизел мотор са више горива и 1.000кс, који обезбеђује високу ефикасност горива и дуг досег кретања.

Системи за подршку мотора омогућавају рад резервоара на температури околине до 55 степени целзијуса.

Т-80УД дели већину побољшања Т-80У, али се од њега може разликовати по различитој палуби мотора и препознатљивом низу бацача димних кутија и сандука за одлагање. Задржава митраљез командира на даљинско управљање.

Око 500 тенкова Т-80УД произведено је у фабрици Малишев у периоду од 1987. до 1991. године. Око 300 их је још увек било у украјинској фабрици када се Совјетски Савез распао, тако да је тенк Т-80УД прихваћен у украјинску војну службу, те је стога чешћи у украјинској служби него у руској. За разлику од Русије, Украјина је имала много бољи успех у продаји Т-80 страним купцима. Кипар је за своју војску од Русије купио известан број Т-80У и Т-80УК. Пакистан је, супротстављајући се индијском усвајању руског Т-90, купио украјинске Т-80УД.

Украјински основни борбени тенк Т-84 је базиран на Т-80УД. Украјина је могла да приушти само занемарљив број Т-84 за сопствену употребу, али је пласирала тенк за извоз. Т-84 Оплот (први пут испоручен 2001. године) увео је ново складиште муниције у куполи; и да би се добила већа продаја на међународном тржишту, Т-84-120 Јатаган је понуђен за извоз са НАТО компатибилним топом 120мм.

Историја употребе

Совјетски Савез десно|мини|Два Т-80УД на Црвеном тргу у Москви током неуспелог покушаја совјетског државног удара у августу 1991.