мини|Исус представљен као Јагње Божје (Agnus Dei), честа пракса у западном хришћанству|250x250п мини|250п|Базилика Светог Петра у Ватикану, највећа црквена грађевина на свету данас
Западно хришћанство је једна од две поделе хришћанства (друго је источно хришћанство). Западно хришћанство чине Латинска црква (понекад позната и као Римска или Римокатоличка црква), као и цркве протестантизма настале током Реформације, као и друге посебне традиције попут Старокатоличке цркве, независног католицизма и ресторационизма.
Велика већина од око 2,3 милијарде хришћана у свету припада западном хришћанству. Једна главна компонента, Латинска црква, развила се под епископом Рима. Из Латинске цркве произашао је широк спектар независних протестантских деноминација, укључујући лутеранизам и англиканизам, почевши од Протестантске реформације у 16. веку, као и независни католицизам у 19. веку. Стога, израз „западно хришћанство“ не описује једну заједницу или религијску деноминацију, већ се користи да све ове деноминације колективно разликује од источног хришћанства.
Успостављање посебне Латинске цркве, посебне цркве sui iuris Католичке цркве, поклопило се са учвршћивањем Свете столице у Риму, која је од античких времена полагала право на примат. Латинска црква се разликује од Источних католичких цркава, које су такође у пуном заједништву са папом у Риму, и од Православне цркве и Древноисточних цркава, које нису у заједништву са Римом. Ове друге цркве део су источног хришћанства. Изрази „западни“ и „источни“ у овом погледу потичу од географских подела које одражавају културну поделу између грчког истока и латинског запада и политичку поделу између Западног и Источног римског царства. Током средњег века, припадници Латинске цркве, без обзира на етничку припадност, обично су себе називали „Латинима“, а источне хришћане „Грцима“.
Западно хришћанство је одиграло истакнуту улогу у обликовању западне цивилизације. Ширењем европског колонијализма од раног новог века, Латинска црква, временом заједно са својим протестантским отцепљењима, проширила се по Америкама, већем делу Филипина, Јужне Африке, деловима Западне Африке, те широм Аустралије и Новог Зеланда. Стога, када се користи за историјске периоде након 16. века, израз „западно хришћанство“ не односи се на одређено географско подручје, већ се користи као збирни назив за све ово.
Данас географска разлика између западног и источног хришћанства није ни приближно тако апсолутна као у антици или средњем веку, због ширења хришћанских мисионара, миграција и глобализације. Као такви, придеви „западно хришћанство“ и „источно хришћанство“ се обично користе да се укаже на историјско порекло и разлике у теологији и литургији, а не на садашње географске локације.
Док Латинска црква задржава употребу латинских литургијских обреда, протестантске деноминације и независни католицизам користе различите литургијске праксе.
Најранији концепт Европе као културне сфере (уместо само географског појма) појавио се током Каролиншке ренесансе у 9. веку, која је обухватала територије које су у то време практиковале западно хришћанство.
Историја
мини|усправно|Насловна страна лутеранске шведске Библије Густава Васе, коју су превели браћа Петри, заједно са Лауренцијем Андрејеом мини|Језуитски учењаци у Кини. Горе: Матео Ричи, Адам Шал и Фердинанд Вербист (1623–88); Доле: Павле Сју (Сју Гуангћи), Колао или државни први министар, и његова унука Кандида Хију Током већег дела своје историје, хришћанска црква је била културно подељена између Запада латинског говорног подручја, чији је центар био Рим, и Истока грчког говорног подручја, чији је центар био Константинопољ. Културне разлике и политичко ривалство створили су тензије између две цркве, што је довело до неслагања око доктрине и еклисиологије и на крају до раскола."General Essay on Western Christianity", Overview Of World Religions. Division of Religion and Philosophy, University of Cumbria. © 1998/9 ELMAR Project. Accessed 1. 4. 2012. [„Општи есеј о западном хришћанству“]
Као и источно хришћанство, западно хришћанство вуче корене директно од апостола и других раних проповедника те религије. У првобитној области западног хришћанства, латински је био главни језик. Хришћански писци на латинском имали су тамо више утицаја од оних који су писали на грчком, сиријском или другим језицима. Иако су први хришћани на Западу користили грчки (као што је Климент Римски), до четвртог века латински га је заменио чак и у космополитском граду Риму, као и у јужној Галији и римској провинцији Африци. Постоје докази о латинском преводу Библије већ у 2. веку (видети такође Vetus Latina).
Са опадањем Римског царства, појавиле су се разлике и у организацији, пошто епископи на Западу нису зависили од цара у Константинопољу и нису потпали под утицај цезаропапизма у Источној цркви. Док је столица у Константинопољу постала доминантна широм царевих земаља, Запад се искључиво ослањао на столицу у Риму, која је на Истоку виђена као једна од пет патријарха Пентархије, „предложене владавине универзалног хришћанства путем пет патријаршијских столица под окриљем једног универзалног царства. Формулисана у законодавству цара Јустинијана I (527–565), посебно у његовој Новели 131, теорија је добила формалну црквену санкцију на Сабору у Трулу (692), који је рангирао пет столица као Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.“
Током векова, неслагања су одвојила западно хришћанство од различитих облика источног хришћанства: прво од источносиријског хришћанства након Сабора у Ефесу (431), затим од древноисточног православља након Сабора у Халкидону (451), а затим од источног православља Великим расколом 1054. Са овим последњим обликом источног хришћанства, споразуми о поновном уједињењу потписани су на Другом лионском сабору (1274) и Сабору у Фиренци (1439), али су се показали неефикасним.
Историчар Пол Легутко са Универзитета Станфорд рекао је да је Католичка црква „у средишту развоја вредности, идеја, науке, закона и институција које чине оно што називамо западном цивилизацијом“. Успон протестантизма довео је до великих подела унутар западног хришћанства, које и даље постоје, и ратова — на пример, Англо-шпански рат (1585–1604) имао је верске, али и економске узроке.
Током и након Великих географских открића, Европљани су проширили западно хришћанство у Нови свет и другде. Римокатолицизам је стигао у Америке (посебно Јужну Америку), Африку, Азију, Аустралију и Пацифик. Протестантизам, укључујући англиканизам, стигао је у Северну Америку, Аустралију-Пацифик и неке афричке крајеве.
Данас је географска разлика између западног и источног хришћанства много мање апсолутна, због великих миграција Европљана широм света, као и рада мисионара широм света током протеклих пет векова.
Одлике мини|лево|Мапа Европе која приказује највеће религије по регионима. Источно хришћанство је представљено плавом бојом, ислам зеленом, а остале боје представљају гране западног хришћанства. мини|усправно|200п|Свети Тома Аквински био је један од великих западних учењака средњег века.
Првобитни грех Првобитни грех, који се назива и прародитељски грех, је хришћанско веровање у стање греха у којем човечанство постоји од пада човека, проистеклог из побуне Адама и Еве у Еденском врту, односно греха непослушности конзумирањем забрањеног плода са дрвета познања добра и зла. Теолози су ово стање карактерисали на много начина, видевши га у распону од нечег безначајног попут малог недостатка или склоности ка греху без колективне кривице, што се назива „грешна природа“, до нечег драстичног попут потпуне изопачености или аутоматске кривице свих људи путем колективне кривице.
Филиокве клаузула
Већина западних хришћана користи верзију Никејско-цариградског симбола вере у којој се наводи да Дух Свети „исходи од Оца и Сина“, док оригинални текст усвојен на Првом цариградском сабору каже „исходи од Оца“ без додатка „и Сина“ нити „самог“. Ова западна верзија такође има додатну фразу „Бога од Бога“ (), која је била у Символу вере усвојеном на Првом васељенском сабору у Никеји, али коју је Први цариградски сабор изоставио.
Датум Васкрса
Датум Васкрса се обично разликује између источног и западног хришћанства, јер се калкулације заснивају на јулијанском, односно грегоријанском календару. Међутим, пре Никејског сабора, поштовани су различити датуми, укључујући јеврејску Пасху. Никеја је „романизовала“ датум Васкрса и анатемисала „јудаизовани“ (тј. пасхални) Васкрс. Датум прославе Васкрса разликује се у модерно време тек од проглашења грегоријанског календара 1582. године; и штавише, Западна црква није одмах универзално прихватила грегоријански календар, тако да су се извесно време датуми Васкрса разликовали између Источне цркве и Римокатоличке цркве, али не обавезно и између Источне цркве и западних протестантских цркава. На пример, Енглеска црква је наставила да прославља Васкрс на исти датум као и Источна црква све до 1753. године.
Чак се и датуми других хришћанских празника често разликују између источног и западног хришћанства.
Недостатак разликовања суштине и енергија Источно хришћанство, а посебно Православна црква, традиционално прави разлику између Божје суштине, односно онога што Он јесте, и Божјих енергија, односно онога што Он чини. Они сматрају да, иако је Бог неспознатљив у својој суштини, може бити спознат (тј. искусан) у својим енергијама. Ово је продужетак апофатичке теологије источног хришћанства, док западни хришћани углавном преферирају поглед на божанску једноставност и тврде да се Божја суштина може спознати по њеним атрибутима.
Западне деноминације
Данас западно хришћанство чини близу 90% хришћана широм света, при чему Католичка црква чини више од половине, а различите протестантске деноминације још око 40%.
Хуситски покрети у Бохемији 15. века претходили су главном протестантском устанку за 100 година и развили се у неколико малих протестантских цркава, попут Моравске цркве. Валденжани су такође опстали, али су се стопили са реформисаном традицијом.
мини|центар|800п|Главне гране и покрети унутар протестантизма
Значајне личности Епископ Рима или папа
Релевантне личности: Климент Римски (деловао око 96. године), један од апостолских отаца цркве. Папа Лав I Гргур Велики
Реформатори
Релевантне личности: Јан Хус (око 1369–1415), један од најрелевантнијих теолога 14. века. Мартин Лутер (1483–1546), најпознатији реформатор и теолог Реформације и 15. века. Јан Ласки (1499–1560), познат и као Јохан а Ласко, водећи пољски калвинистички реформатор и секретар пољског краља Сигисмунда II. Ханс Таусен, бискуп Рибеа (1494–1561), водећи теолог Реформације у Данској и Холштајну. Лауренције Петри, надбискуп Упсале и целе Шведске (1499–1573), заједно са својим братом Олаусом Петријем сматран је главним лутеранским реформаторима Шведске, заједно са краљем Густавом I Шведским. Примож Трубар (1508–1586), углавном познат као аутор прве штампане књиге на словеначком језику, оснивач и први суперинтендент Протестантске цркве Војводства Крањске, и заслужан за учвршћивање словеначког језика. Жан Калвин (1509–1564) Џон Нокс (1514–1572) Ференц Давид (1520–1579) оснивач Унитаристичке цркве Трансилваније који је поставио темеље за оно што ће постати нетринитарни покрет. Микаел Агрикола, бискуп Туркуа (1554–1557), постао је de facto оснивач књижевног финског језика и истакнути заговорник протестантске реформације у Шведској, укључујући Финску, која је у то време била шведска територија. Често га називају „оцем књижевног финског“.
Надбискуп Кентерберија и примас целе Енглеске
Релевантне личности: Августин Кентерберијски (597–604) Томас Кранмер (1533–1555), један од главних реформатора у Енглеској Метју Паркер (1504–1575), један од главних архитеката Тридесет девет чланова
Надбискуп Лиона и примас Галије
Релевантне личности: Иринеј Лионски (умро око 202. године)
Патријарх Аквилеје
Релевантне личности: Хроматије Аквилејски
Види још Аристотелизам Августинизам Бохемска реформација Калвинизам Латински црквени оци