Опатија Светог Вартоломеја је први роман српског књижевника Милоша Перишића, који се кроз причу о прекиду емотивне везе и трагању за идентитетом, и духовним и естетским упориштем, бави идејом српског медитеранства, при чему се кроз путописну и исповедну прозу отвара питање прекида културног и цивилизацијског континуитета Србије са антиком и Медитераном.

Путујући Јужном Европом, приповедач се пред античким рушевинама, заборављеним боговима, уметничким делима и личним успоменама суочава са сопственим митовима и осећајем неминовног губитка. Радња је распоређена између више географских тачака – Француске, Италије, Грчке и Србије – и организована у јасно структурисаним поглављима, што роману даје облик интимног путописа. Аутор користи комбинацију дијалога, уметничких референци и описа атмосфере и амбијента како би осликао емотивна и интелектуална стања протагониста.

У рецензији романа коју је објавила Политика наводи се да је уметничко позиционирање Србије — не као вилајета између Запада и Истока, већ као „заборављеног детета Медитерана” дошло као право освежење у српској књижевности. Игор Перишић из Института за књижевност и уметност изјавио је за РТС да су прве две трећине Опатије Светог Вартоломеја најлепша проза написана на српском језику у последњих неколико година, и да је српска књижевност добила писца каквог је одавно могла само да прижељкује.

Опатија Светог Вартоломеја била је на трећем месту на избору за НИН−ову награду за роман године, као и у финалу избора за Виталову награду, Награду Исидора Секулић и регионалну балканску награду Штефица Цвек. Радња

Роман прати приповедача, младића из Србије, који лето проводи у француском градићу Беневан л’Абе, док његова емотивна веза пролази кроз кризу. Након њиховог заједничког путовања кроз бившу Југославију, до коначног разлаза главних актера долази у Алпима, а приповедач одлази у Италију, да живи као подстанар у Риму, у стану учитељице Лауре.

Она о њему брине као о свом рођаку, али јој та пажња није узвраћена истом мером. Приповедач се суочава са тешким финансијским и емоционалним проблемима, и наизглед не жели да улаже у однос са Лауром, већ је оставља како би наставио даље путовање.

У Грчкој упознаје мистериозног фотографа Сакиса и с њим путује до Монемвасије, код пријатељице Елени. У њиховом друштву почиње да се опоравља, али га Елени упозорава да би требало потражити и помоћ психолога.

Последње поглавље доноси повратак у Србију, и усамљени боравак у манастиру Сретење, где главни јунак тражи духовне одговоре, и у манастиру Љубостиња, где добија утешне речи од свештеника — да не мора сам носити своју бол.

Последњи део романа такође ретроактивно води у приповедачево ходочашће по Фрушкој гори с мајком, где га пут неочекивано води до заборављене најстарије реликвије у држави, а инспирисан њом приповедач тумачи однос Србије са античким наслеђем.

Настанак романа 180px|thumb|десно|Манастир Светог Вартоломеја у Беневанској опатији.Први део романа написан је у лето 2013. године у француској вароши Беневан л'Абе (Беневанска опатија), где је Перишић спремао испите из књижевности. Градић се налази на око 25 км југозападно од Гереа. У корену имена места је италијански град Беневенто, будући да се Беневан л'Абе развио као насеље око усамљеног манастира тек када су 1080. године у њега из Беневента стигле мошти Светог апостола Вартоломеја.

На крају првог поглавља јунаци иду у Париз, на изложбу -{Masculin/Masculin}- која је у музеју Орсе прикупила уметничка дела која приказују мушки акт. Податак да су протагонисти посетили изложбу смешта догађаје из првог дела књиге заиста на крај лета 2013. године. 180px|thumb|десно|Замак ВантадурДруги и трећи део књиге написани су 2013. и 2016. године у Риму, а четврти 2017. у Атини.

Последњи део, смештен у овчарски манастир Сретење, писан је од 2019. до 2023. године у Вршцу и Овчар Бањи.

У интервјуу са Миланом Аранђеловићем писац је рекао да је имао потешкоћа да роман приведе крају, јер су се непрестано отварала нека нова врата, иза којих су били стари ликови са новим темама.

Прво издање романа, које је објавио београдски издавач -{No Rules}-, наишло је на многобројне критике на рачун уређивачког рада. Друго, измењено издање објавила је потом издавачка кућа Блум.

Стилске одлике

Књижевност као инспирација Перишић је студирао италијанску књижевност, занимајући се успут и за античку и библијску, потом и за средњовековну књижевност Европе, за трубадурску поезију Провансе, и касније за ренесансну и барокну Италију, и комедију дел арте. У роману су честа позивања на књижевна дела – кроз мотиве, симболику или директно навођење.

У књизи се најпре спомиње провансалска трубадурска поезија, о којој је аутор тада учио. Главни јунак и његов партнер посећују замак Вантадур, место рођења провансалског трубадура Бернара де Вантадура, као и Обисон због чувених средњовековних таписерија. На путу до замка Милош чита Рутхеру трактат О љубави (-{De amore}-, 1185) Андрее Капелана. Мотивом трубадура који путује Европом и пева своје стихове, аутор предсказује низ личних интимних путовања на којима ће говорити о крају сопствене љубавне везе.thumb|160x160piskel|лево|Трубадури, илустрација (14. век)У вези са студијама често се спомиње и професорка Мирка Зоговић, историчарка књижевности и некадашњи шеф Катедре за италијанистику на Универзитету у Београду. Приповедач говори о Зоговићевој као о ментору, и пар пута цитира њене речи да је Данте мрзео неопредељене (у верским, политичким и другим питањима). На крају, обмањујући Милоша, професорку спомиње и Сатана.

мини|200x200п|Опатија је такође инспирисана ликовним делима Клода Монеа. У разговору са уредницом Софијом Жиковић, аутор је рекао да је Опатија Светог Вартоломеја највише инспирисана ликовним делима француског импресионисте Клода Монеа, а као књижевне утицаје истакао је Џека Керуака, који је писао о путовањима, промискуитету, уметности и духовности, Вилијама Фокнера, Крлежу и друге.

Аутор је споменуо да је надахнуће често налазио и у елегантним филмовима Џејмса Ајворија, првенствено у филму Скривена љубав, снимљеном по роману Зови ме својим именом.

Адријана Марчетић указала је на дијалог ове књиге са романима Љубав у Тоскани и Код Хиперборејаца Милоша Црњанског. Катарина Милићевић препознала је у, како је рекла, ерудицији која није нападна утицаје Умберта Ека.

Србија као део Медитерана У два интервјуа за НИН Перишић се осврнуо на потрагу за медитеранском Србијом која прожима роман, рекавши да није желео само да поново отвори тему медитеранског наслеђа у Србији, већ и да подели утисак да су Срби изгубили осећање припадања Југу. Рекао је да међу Србима не постоји свест о цивилизацијском континуитету којем они припадају, а да су им једино преостала сећања на крвопролића — од 1389. до деведесетих година 20. века. Говорећи о Медитерану не само као географском, већ и егзистенцијалном простору, додао је да не верује у поделе које су довеле до појмова Југоисточна Европа или Западни Балкан, јер тим поделама никада није био циљ да се заиста баве људским искуством.

Импресионистички приступ Перишићев роман привидно нема заплет, тј. то је роман са унутрашњим заплетом, али не неопходно и расплетом. У интервјуу са Софијом Живковић, он је рекао да ниједан дан у животу не почиње некаквим уводом, нити се наставља заплетом, нити у подне доживљава кулминацију, нити се увече, када се легне у кревет, окончава катарзом, и да такав није ни сам живот, већ да је он сачињен од слика – сећања на детињство, маштања и замишљања будућих дана, тренутних и оних осећања која не пролазе и од најразличитијих електрона свести која непрестано мења свој фокус, чинећи те слике и утиске некад кључним, некад безначајним.

Перишић истиче да је пишући Опатију Светог Вартоломеја желео роман сијесте, успоренијег темпа, где музикалност и лиричност стила, као и употреба светлости и боја, креирају најпре посебну естетику атмосфере и амбијента, да би тек кроз њих и у односу на њих био истовремено осликаван и унутрашњи живот главног јунака.

Веродостојност чак и субјективног доживљаја стварности природно је пољуљана раскидом емотивне везе – Рутхер не осећа према приповедачу оно што приповедач осећа према њему. мини|220x220п|Слика Поље мака у Аржантеју (Клод Моне, 1873)О истакнутом мотиву релативности у доживљају односа говори и Елени у делу Успавани Антерос:

Ова тема опет је присутна и у делу Римска елегија, где читалац слути да ће Лаура приповедачу бити од много већег значаја него што овај предпоставља. То бива потврђено када га она дословце избави са улице.

У првом делу, где је приповедач разочаран сазнањем да је Монеова слика Поље мака у Аржантеју заправо само уметникова идеја пејзажа, Инеке брани важност импресије:

Амбијент као чинилац заплета лево|мини|200x200п|Панорама Моневмасије, где се завршава роман. Монеова дела, по коме прво поглавље носи назив Монеова поља мака, била су главна уметничка инспирација за настанак романа. То се огледа у ауторовој љубави према кратким сликама медитеранских предела које обилују јарким бојама (поља црвених дивљих макова наспрам средњовековног сеоцета на брду, панорама белог Сен Тропеа који на сунцу добија наранџасти одсјај, чемпреси на сплитском гробљу Ловринац, чемпреси на римском гробљу у Тестачу, лелујаве завесе и балкон у Монемвасији са ког се пружа поглед на море, љубостињске фреске са колоритом античких римских палата…)

И на књижевном и на аутобиографском плану Медитеран је послужио као позадина свих догађаја.

У стварању атмосфере и амбијента искоришћена је и игра светлости и таме, из које често излазе утваре и привиђења, плодови несигурности и страхова приповедача. Она је заступљена и присутна у ентеријерима Опатије Светог Вартоломеја, виле ван ден Берхових, манастира Сретење и Љубостиња, али и на отвореном простору (муњама обасјан оџачар на римским крововима, манастир у магли на планини Овчар, олујно небо изнад Ловринца, заслепљујућа светлост на атинском Акропољу, рефлексија звезда у Егејском мору…) лево|мини|200x200п|Панорама Сен Тропеа, о којој Милош пише док се вози са Астрид. Амбијент често допуњују и минијатурне живописне акустичне сцене – Елени која игра грчки плес зејбекико, усамљена монахиња која поје у певници, Китсова Ода грчкој урни коју приповедач рецитује у себи, звукови подневне тишине која приповедача подсећа на мир сијесте, као и музичке композиције Manequins d’osier Патрисије Кас, Amore fermati Фреда Бонгуста, грчка народна Tha spaso koupes Гликерије и друге.

Када се у писању посебан акценат стави на преношење атмосфере и опис амбијента који је позорница дешавања, Перишић тврди да читалац доживљава књигу много интензивније – ако му је близак амбијент, биће му ближи и ликови и радња. Уз оживљене мирисе, укусе, звуке и улице — књига постаје мултимедиј.

Аутор истиче да се сугестивни описи амбијента и атмосфере ослањају на препознавање код читаоца, и да помажу осећају урањања у књигу, да се тада чита са више активних чула, што је од велике важности за време у коме живимо – да осетимо тренутак, макар он био књижевни и туђи.

Религиозни мотиви

Фигура Светог Вартоломеја Вартоломеј је био један од дванаесторице Исусових апостола. Проповедао је хришћанску веру по Кавказу, Југозападној Азији и Источној Африци, да би био погубљен у данашњој Јерменији. Умро је након што су га живот одерали.

Његова насилничка смрт инспирисала је уметнике Средњега века, који су га одераног приказивали на пергаменту, на витражима, мозаицима, ређе на фрескама. У православној иконографији увек је приказан одевен у одећу свога времена. Српска православна црква празнује га 24. јуна, заједно са апостолом Варнавом. У старијој хришћанској традицији сматрали су га заштитником кожара, крзнара, ташнара, обућара, књиговезаца и других занимања која су у додиру са кожом.thumb|150p|лево|Дерање коже Светог Вартоломеја (Нирнбершка хроника, 1493)