мини|Рачић, страница из књиге Војвода Вук Поповић. Календар за просту годину 1927. Београд, Издање Четничке организације „Петар Мркоњић“ у Осеку. Штампарија „Ђ. Јакшић“. Пуниша Рачић (Слатина, код Андријевице, 12. јул 1886 — Београд, октобар 1944) је био српски политичар из Црне Горе и крунски сведок тужилаштва током Солунског процеса. Kао народни посланик у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 20. јуна 1928. године убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем, оснивачем Хрватске сељачке странке.
Поријекло
Пуниша Рачић је био поријеклом из племена Васојевића, из братства Јелића. Његова породица је носила презиме Радојевић, по Пунишином дједу Радоју. Од родоначелника овог братства, чији је познат само надимак Рача и име оца, Богдана Никечева, формирале су се укупно пет породица: Јелићи, Дукићи, Асановићи, Зековићи и Вукићи. Пуниша се родио у Радојевић-Јелићима.
Дјетињство и младост
Пуниша (по рођењу Јелић) је рођен као други син Радисава Радојевића Јелића и његове жене Марије, рођене Бабовић. Разграничењем Црногорско-брдске књажевине и Османске Турске, 1858. и 1859. године, које су захтијевале Велике силе, васојевићко племе је подијељено на Горње Васојевиће унутар црногорске границе и Доње Васојевиће унутар Турске. Православно свештенство је у турском дијелу било најутицајније код српског народа. Свим отоманским поданицима је било стриктно забрањено да иду у Србију на образовање, па су тако свештеници фалсификовали крштенице код источно-православних хришћана, као да су рођени у црногорским Горњим Васојевићима. Тако је Пуниша Радојевић-Јелић крштен као Пуниша Рачић, по свом претку Рачи.
По завршетку основне школе у слатинском крају, Рачић је са неколицином својих другова из школе отпутовао у Београд, у јуну 1903. и уписао београдску гимназију. У Београду се још као младић заинтересовао за политику, проводећи крај 1903. и почетак 1904. године у политичким круговима. Упознао је лично и лидера Народне радикалне странке Николу Пашића.
У то време постаје члан Црне руке, која је под слоганом „Уједињење или смрт“ покушала терористичким акцијама да убије црногорског кнеза Николу и подрије независност књажевине Црне Горе. Пунишу Рачића су црногорски судови осудили на затворску казну од две године у Бомбашкој афери, а у Колашинској афери (1909) у одсуству на смрт стрељањем. , (knj.5, Per-Ž. pp. 1069), Grupa autora, Podgorica.
Ратне године
Пуниша Рачић је од 1911. регрутован у српску војно-обавјештајну службу за коју обавља повјерљиве мисије у Македонији и на Косову, тада под османском влашћу. Борио се у балканским ратовима и Првом свјетском рату, а био је и четник-комита у вријеме борбе против аустроугарске окупације.
Учествовао је у Првом свјетском рату, бранећи Краљевину Црну Гору од снага Аустро-угарске двојне монархије од 1914. до 1916. године. У вријеме повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније, Рачић је био задужен за пребацивање злата из Народне банке Краљевине Србије. По поразу Црне Горе и распуштању војске, одлази у комите, где се изјашњава против династије Петровић Његош и за присаједињење Краљевини Србији, заједно са осталим комитама се борећи као бјелаш по свршетку рата 1918. године.
По конституисању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и гушењу свих покрета присталица црногорске самосталности, почев од божићне побуне, почео је да се бави политиком. Учланивши се у Народну радикалну странку и зближивши се са угледним чланом српске Народне радикалне странке др Миланом Стојадиновићем, два пута је биран за народног посланика на његовој листи, на парламентарним изборима 1925. и 1927. године, у андријевичком срезу. Прије посланичке дужности у Београду, живио је у Скопљу, гдје је и засновао породицу, добивши два сина и једну кћерку. Војвода Коста Пећанац га 1923. назива "најјачим представником грабежи и нереда" који је настао након 1918. у Јужној Србији"Политика", 11. нов. 1923 Рачић је одбацио његове оптужбе и тужио га за клевету."Политика", 18. нов. 1923, стр. 5
Народна радикална странка је подстицала оснивање супарничких четничких удружења која би била противтежа Удружењу четничка за слободу и част отаџбине које је било под утицајем пројугословенске Демократске странке. Две радикалске организације Удружење српских четника за слободу и част отаџбине и Удружење српских четника Петар Мркоњић су се јула 1925. ујединиле у Удружење српских четника за слободу и част отаџбине Петар Мркоњић, чији ће Рачић бити стварни вођа све до 1928.
Немири у скупштини Већ до 1928. године у народној скупштини Југославије су вођени оштри сукоби. Озбиљне дискусије су замијењене увредама, пријетњама, па чак и псовкама. Посланици су неријетко лупали по столовима посланичких клупа, не дозвољавајући говор на подијуму, а неријетко су се разбијале и клупе. Водећи хрватски политичар Стјепан Радић, предсједник Хрватске сељачке странке, претио је како се Хрватска већ спрема на отцјепљење од остатка државе. Својим жустрим говорима је изазивао неред, због чега га је предсједник скупштине Нинко Перић укупно 10 пута удаљио са сједнице. Врхунац сукоба је био када посланици више нису ни негирали да подржавају насиље у законодавном тијелу; наиме, један посланик Савеза земљорадника је изјавио како он из парламента без крви и не излази. Сједница је била прекинута, а полицијски комесар Драги Јовановић је упао у њу са шест жандарма, с намјером да уведе ред и изнесе силом посланике који су били кажњени удаљавањем, а нису хтјели да изађу. Избацивање посланика силом неки политичари су прихватили са великим негодовањем; предсједник Самосталне демократске странке Светозар Прибићевић је тврдио да „чак ни Мађари нису тако поступали према посланицима који су легитимно опструирали рад народног представништва“, док је Стјепан Радић тврдио да је то кључни чин почев од којег више не може бити икаквог подилажења србијанској хегемонији. Све је ово довело до заоштравања односа у Народној скупштини међу посланицима.
Народни посланик и предсједник клуба ХСС, као један од лидера опозиције, на сљедећој сједници је оптужио посланике владајуће већине да долазе у парламент само ради гласања, а остатак времена проводе „само у ракијашницама“. У том духу је једном приликом посланицима владајуће већине са клупе довикнуо „Хајде, стоко, час горе, час доле!“. Када је неко из већине споменуо велики рат и јунаштво у борбама „за краља и отаџбину“, Павао Радић је гласно упитао „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо - па да будемо мирни!“
Убиство Дана 20. јуна 1928. године, сједница је започела говором посланика владајуће већине, Томе Поповића, који је говоре Стјепана Радића назвао бљувотинама које не би требало нико да слуша. Хрватски посланик Стипе Матијашевић му је са клупе довикнуо да је разбојничка шпиља, а други народни посланик ХСС-а, Иван Пернар, да мисли да је на Косову а не у народном представништву. Тома Поповић је наставио говор, обраћајући се хрватским посланицима који су викали на њега, запријетивши да ће њиховом вођи Радићу отпасти глава ту у скупштини ако настави са вријеђањем. Већина посланика цијеле опозиције је одговорила на ову опаску Поповића лупањем свом снагом о клупама, због чега је цијела дворана почела да се тресе, а поред тога су и звиждали како се ништа не би чуло. Предсједник Нинко Перић је прогласио паузу. Увреде које су се низале са свих страна су биле такве да нису остале сачуване, јер је навођено да нису биле за записник.
Други по реду за говорницом је био представник народних радикала, Пуниша Рачић, који је хтио да одговори на оптужбе које су стизале из других посланичких група. Након петоминутног говора, завршио је сљедећим ријечима: мини|Атентат у Народној скупштини 1928.
Иван Пернар виче овог пута Пуниши са клупе:
Светозар Прибићевић виче са питањем да ли они то желе да цијела Европа сазна да се у скупштини прети оружјем. Иван Пернар се довезује и довикује даље:
Пуниша Рачић их игнорише и завршава као да ништа нису довикнули:
По свршетку говора, Пуниша Рачић је сишао са говорнице с намјером да се врати на своје мјесто. Када је пролазио поред Пернара, овај му је довикнуо поред:
По овоме, Пуниша се укочио у мјесту"Политика", Београд 1929. године и затражио ријеч од Предсједника Народне скупштине:
Стенографске биљешке престају по овоме што је узвикнуо Рачић, тако да није познато шта се тачно догодило. Догађаји који су услиједили су реконструкције базиране на свједочењима присутних људи, које заиста јесу имале одступања и разлике, али су суштински сви пренијели исту причу. Према навођењима, Пернар је заћутао и остао у мјесту прилично озбиљан. Предсједник Нинко Перић по хитном поступку прекида сједницу и одлази, а Пуниша Рачић се пење за говорницу и чека док не прође пауза и док се предсједник не врати, како би се осигурао да ће Пернара казнити. Иза говорнице су у предсједништву сједјели министар правде Милорад Вујичић и доскорашњи министар вјера Драгомир Обрадовић, и примијетили како Рачић ставља десну руку у џеп и вади револвер, неуспјешно се надајући да ће бити прикривен говорницом. Обрадовић га повлачи за исту руку а другом руком и за раме и упита га тихо је ли он луд. Пуниша се отима из његовог стиска и сав потпуно бијесан му пријети да ће га убити ако га поново дотакне.
Видјевши да је пиштољ откривен, упире га директно ка народном посланику Ивану Пернару и захтијева да устане и извини се. Након што настаје мук у сали, а Пернар мирно сједи и ћути, Рачић урла на њега да се извини. Настаје краткотрајна пауза након које Пернар помјера једну руку а Пуниша испаљује два хица у њега и он пада мртав под клупу. Настаје општа паника у којој Пуниша Рачић изгледа као да је потпуно полудио, пуцајући на све стране. Меци су промашили лидера СДС Светозара Прибићевића, али су погодили хрватског посланика Ђуру Басаричека, који је са стенографског стола потрчао ка говорници у намјери да обузда Рачића. И Ђуро пада мртав од смртоносног хица. Иван Гранђа скаче испред свог лидера Радића у намјери да га заштити од могућег атентата, а Рачић испаљује два хица у њега у намјери да га онеспособи. Један метак га је ранио, а други погодио у клупу, од које се одбио и ранио лидера ХСС Стјепана Радића са стране стомака. Његов синовац Павао Радић, који је стајао нешто даље, када је видио да му је стриц рањен, из све снаге је потрчао ка њему, а Рачић је и у њега испалио хитац и тешко га ранио.
Сви посланици и стенографи су се разбјежали на све стране. Рачић је мирно изашао из зграде скупштине и напустио мјесто злочина. Међу народним посланицима је било и неколико љекара; др Драгићевић јури и прегледа Ђуру Басаричека и немоћно шири руке, а брза интервенција не спашава Павла Радића, који умире. Ово је поготово било тешко по тадашње и овако хладне односе између Срба и Хрвата, јер је Павао Радић био умјерен, млад политичар, врло популаран; живио је у Београду и био углавном југосимпатизер.Људи, људи... медаљони 56 умрлих савременика, Драгољуб Јовановић Љекари су хитно интервенисали код Ивана Пернара, рањеног у лијеву руку и груди, и спасили му живот. У посљедњем тренутку је стигла и интервенција за Ивана Гранђу, који је такође био изван животне опасности. Посебна пажња је посвећена Стјепану Радићу, као страначком предсједнику, знаменитом лидеру опозиције, али и некрунисаном вођи хрватског народа у југословенској монархији. Операцију је извршио лично најбољи београдски хирург, професор београдског универзитета др Миливој Костић, у великој сали под локалном анестезијом. Рана није била опасна, ушла је у стомак под косом линијом, али је Стјепан Радић био човјек врло рђавог здравља, често болешљив, слабог срца и у развијеној фази шећерне болести,О затворским сусретима Стјепана Радића с бухама и мишевима или о једној прешутној екохисторијској теми, Мира Колар-Димитријевић тако да је током операције изгубио много крви.