Динар (DIN, YUD) је била валута у Краљевини Југославији, социјалистичкој Југославији и Савезној Републици Југославији. Србија га је заменила српским динаром, а Црна Гора евром. Ознака валуте је била -{YUD}-, а један динар се делио на 100 пара.
Наследници
Током и након распадања СФР Југославије: Словенија да не би користила динар 1991. године је увела привремене новчане бонове, 1992. године словеначки толар, а 2007. године евро. 1991. године Република Српска Крајина је увела динар Народне банке Републике Српске Крајине или крајишки динар, док је у осталим деловима Хрватске уведен хрватски динар. Од 1994. године у Републици Хрватској је заведена куна. Македонија је 1992. године увела денар. 1992. године у Републици Српској је уведен динар Народне банке Републике Српске, у хрватској заједници Херцег-Босни је коришћен хрватски динар, а у осталим деловима Босне и Херцеговине је уведен динар Народне банке Босне и Херцеговине. Од 1998. године у Босни и Херцеговини је заведена конвертибилна марка. Црна Гора од 1999. користи марку Савезне Републике Немачке, упоредо са динаром, од 2001. нема своју националну валуту, већ користи само немачку марку, а од 2002. године евро. Србија је наставила да користи динар
Деноминације Деноминација подразумева укрупњавање домаће националне валуте путем, заменом старих у нове новчане знаке у одређеном односу. Најчешће се врши брисањем одређеног броја нула. Нова новчана јединица након деноминације постаје једнака вредности већег броја до тада важећих јединица националне валуте и у том односу се врши прерачун и свих цена роба и услуга. Уз деноминацију, као део монетарне реформе, предузима се и читав низ других мера економске политике како би реформа била успешна.
После Другог светског рата динар је деноминиран шест пута, након шест периода инфлације:
ДатумДеноминацијаНапомена1. август 1965.100 нови динар1. јануар 1990.10.000„Марковићев динар“1. јул 1992.101. октобар 1993.1.000.000СРЈ1. јануар 1994.1.000.000.000СРJ24. јануар 1994.10-13 милиона1 нови динар = 1 немачка марка
Од прве деноминације динара, која је извршена 1. августа 1965. (100 динара = 1 динар), до следеће, која је извршена 1. јануара 1990 је прошло чак 24 године и 4 месеца.
Након прве деноминације 1965. године, све до 1990. године, у обичној комуникацији коришћен је назив „стари динар”, у коме су се изражавале цене у „новим динарима”. Тако се за робу чија је цена износила 250 динара, рачунало да кошта 25.000 старих динара.
Свака следећа деноминација дешавала се у врло кратким размацима.
Након деноминације 1990, односно од 1. јула 1992. године, за само 2 године и 6 месеци је извршена нова деноминација. Међутим, брзина инфлације је наметнула потребу за новим, убрзаним деноминацијама. У периоду 1992-1995. године извршен је највећи број деноминација динара, од чега су три стварне и четири техничке . Стварне деноминације су извршене: 1. јула 1992. године, затим након 15 месеци, односно 1. октобра 1993. године и 1. јануара 1994, док су техничке деноминације извршене 1. августа 1993. године: 1.000 дин. = 1 динар, затим 1. октобра 1993. године: 1.000. = 1 динара, 13. децембра 1993. године: 1.000.000. динара = 1 динара, и 1. јануара 1994. године: 1.000 динара = 1 динар).
При последњој деноминацији, 24. јануара 1994, када је уведен нови динар, обим деноминације је износио 13.000.000:1, да би после два дана био коригован на 12.000.000:1 динар.
У периоду од 1992. до 1998, динар Савезне Републике Југославије је био исте вредности као и динар Републике Српске. Исто тако и у случају динара Републике Српске Крајине.
Историјат новчаница Новчанице Краљевине СХС/Југославије Новчанице Краљевине Србије / Аустроугарске / Краљевине Црне Горе
За време Првог светског рата, динар је у унутрашњем оптицају само незнатно изгубио од вредности, јер је Привилегована народна банка доследно поштовала прописе о покрићу за његову емисију. Мада је окупатор наметнуо круну као законски новац у Србији, становништво је с пуно поверења у националну валуту, чувало динаре, замена је извршена само мањим делом, по принудном курсу који је окупатор наметнуо: два српска динара за једну круну, што је било у нескладу са предратним курсом. Међутим, већ крајем 1918. динар је почео нагло да губи вредност, почетком 1919. је уведена пракса инфлаторног финансирања буџетских расхода, тако да је већ 1920. дошло до праве ерозије унутрашње вредности динара.
Привилегована Народна банка Србије је на почетку Првог светског рата, 13. јуна 1914. године, евакуисана из Београда, преко Солуна у Марсеј, где се налазила до завршетка рата. Враћена је у Београд 16. фебруара 1919. Током рата, банка је успела да готов у целости очува своју имовину, посебно злато и сребро, који су служили као подлога за динар.
У новоствореној држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у оптицају је било новаца из више држава: аустроугарска круна, српски динар, црногорски перпер, немачка марка и бугарски лев.
Постављало се питање како извести унификацију валута на најефикаснији и најправеднији начин, како би се успоставила новчана стабилност у Краљевини СХС. Замена лева и немачких марака није донела већих тешкоћа. Замена бугарских лева вршена је за крунско-динарске новчанице, с обзиром да се радило о малим количинама ове валуте, конверзија мале количине, око 50 милиона лева у промету у Србији, је била далеко лакше изводљива. Леви су замењени на паритетној основи 2:1 непосредном наплатом код бугарске централне банке почетком 1919. године. Слична ситуација је била и са немачком марком, која је замењена у динаре у односу 1:1. Након присаједињења Црне Горе извршен је попис перпера, при чему је утврђено да постоји око 12,27 милиона, од чега у Црној Гори 9,13 милиона, у Херцеговини и Далмацији 1,8 милиона и у Србији 1,34 милиона. Перпер је убрзо затим изгубио својство платежног средства, а његови власници готово више од две године нису имали јасно дефинисану ситуацију о његовој вредности. Овакву конфузију су искористили шпекуланти, који су почели да купују перпер на црно, по упола мањој вредности у односу на српски динар, што је изазвало незадовољство у народу. Црногорски перпери су били последња затечена валута, која је замењена у крунско-динарске новчанице, по паритету 1:1, у току априла 1921. године, у тренутку када је већина перпера већ била променила своје власнике. Исплаћивање благајничких упутница у перперима су постале обавеза нове државе, при чему је конверзија за износе до 5.000 перпера вршена у крунско-динарске новчанице у односу 1:1, док се за веће износе конверзија вршила у односу 2:1.
Највише новца је било из области које су претходно биле под аустроугарском влашћу. Наиме, Централне банке владе Аустрије и Угарске су плански обезвредила своју валуту још током ратних година, пошто су штампале огромне количине папирних новчаница без покрића, финансирајући тако своје ратне трошкове. На крају рата 31. октобра 1918. емисија аустроугарских круна је износила 31,5 милијарди, а имала је покриће у металу у вредности од свега 342 милиона круна. И након рата, аустроугарска Централна банка је наставила да штампа папирне новчанице без покрића у корист Аустрије и Мађарске, тако да је крајем 1919. године у оптицају било више од 50 милијарди круна.
Око српског динара и аустроугарске круне, постављала су се битна политичка и финансијска питања о томе: да ли ће издавалац новог новца бити држава или емисиона банка каква ће и колика бити подлога новог новца какав ће бити курс замене српског динара и аустријске круне, као постојећих валута у земљи, према новој валути југословенском динару. С једне стране, постојала је жеља да се вредност динара не квари у корист проблематичног новца који није имао подлогу, а са друге, политички није било разумно поништити круне и тако ликвидирати новчани део имовине оног дела становништва, које је живело на територији некадашње Аустроугарске.
Одлучено је да се најпре изврши жигосање аустријских круна на територији Краљевине СХС, домаћим печатима како би се: спречило даље падање вредности круне на територији Краљевине СХС и тиме смањили губици, те преузела контрола над њом, с обзиром да се наставила пракса инфлаторног финансирања, неконтролисаним штампањем нових новчаница у Бечу и Пешти, која је коришћена и током рата одредила количина круна у земљи и спречио даљи доток круна са територије суседних држава спречили планови о континуитету крунске монетарне и царинске уније, те очувању монархије у било ком облику.
Са жигосањем круна се започело почетком, а завршило 31. јануара 1919. Највећа количина круна је жигосана у Хрватској и Славонији, Срему, Банату и Бачкој, а знатно мање у Словенији, Босни, Херцеговини и Србији. Постигнут је само један од очекиваних циљева: круне су издвојене из аустроугарског монетарног система, али није било могуће спречити прилив нежигосаних круна, због слабе примењене технике жигосања са обичним мастилом, па их је било лако фалсификовати, тако да грађани нису ни могли знати да ли је жиг ваљан. Други позитивни ефекат жигосања круна је било донекле смиривање грађана, којима је постало јасно да круне неће бити проглашене ништавним.
Динар из 1919. године
Већ 1. фебруара 1919. влада је донела одлуку да се отпочне са штампањем нових новчаница, па се није чекало на озакоњавање нове емисионе банке, како не би прошли месеци, те је тај задатак преузела држава на себе. Уговорено је штампање нових новчаница у Паризу, затим у Прагу, па Загребу, али услед техничких препрека, штампање се отегло. На лето 1919. почеле су да пристижу прве новчанице, али веома споро. Затим се разбуктала политичка криза, дошло је до промене владе и министра финансија, што је цео процес одужило још више. У међувремену, прилив круна из иностранства је настављен и даље се вршило њихово и легално и нелегално жигосање.
У великој оскудици и хаотичним монетарним приликама, непосредно након проглашења краљевине, се јавила потреба за већом количином ситних апоена, за подмиривање потребе свакодневног малопродајног промета, те за званичним новцем у оптицају. Већ 1919. општинске власти у више градова на територији новонастале државе (Загреб, Карловци, Осијек, Сплит, Београд, Сарајево, Љубљана и Марибор) реаговале су издавањем свог, општинског новца, односно вредносног папира, који се у општинским благајнама могао заменити за државни новац одговарајуће вредности. Овај ситан папирни новац је вредео као средство плаћања ограничено време, односно годину дана. Градска општина Карловца штампала је 1919. године и издала 10, 20 i 50 филира, који су важили до краја јуна 1920. У Осијеку су пуштене у оптицај две емисије градског новца с роком важења до краја децембра 1919. У првој емисији су штампане новчанице од 10, 20 и 50 филира, а у другој од 10 и 20 филира. У Сплиту су 16. јула 1919. издате новчанице од 10 и 20 крунских хелера на годину дана. Новчанице од 10, 20 и 50 филира, које су важиле само за подручје Загреба су штампане до краја јуни 1920. године.
Средином новембра 1919. Привилегована народна банка, у то време већ непостојеће државе, пустила је у промет папирни новац у апоенима од једног и пола динара. Аутор новчанице од пола динара, је био загребачки графичар Менци Клемент Црнчић. Мање новчанице су штампане у литографском заводу Рожанковски у Загребу. Новчанице од 1 динара су штампане у Француској, текст на наличју, које подсећа на новчаницу од 5 динара из 1916/17 је на француском језику.