Панама (), или званично Република Панама (), је најјужнија држава Средње Америке. Смештена је на превлаци која спаја Северну и Јужну Америку, граничи се са Костариком према западу, Колумбијом према југоистоку, према северу излази на Карипско море а према југу на Тихи океан. Главни град је Панама.
Шпанци су истражили и настанили Панаму у 16. веку, од Шпаније се отцепила 1821. године и заједно са Вицекраљевством Нова Гранада, Еквадором и Венецуелом формирала је Велику Колумбију. Након распада Велике Колумбије 1831. године, Панама се нашла у саставу Нове Гранаде, која је касније преименована у Колумбију. Уз подршку САД, Панама се 1903. године отцепила од Колумбије, након чега су Американци на њеној територији изградили Панамски канал. Године 1977. потписан је споразум којим је дефинисан пренос власништва над Панамским каналом са САД на Панаму до краја 20. века.
Приходи од такси које се наплаћују за пролазак кроз Панамски канал представљају значајан део БДП-а Панаме. Према индексу хуманог развоја за 2010. годину Панама је на четвртом месту у Латинској Америци, и на 54. месту у свету. Од 2010. привреда Панаме је друга по конкурентности у Латинској Америци.
Порекло имена
Постоји неколико теорија о пореклу имена панама. Неки верују да је земља добила име по широко раширеној врсти дрвета. Други верују да су први досељеници у Панаму дошли у месецу августу, када је много лептира, и да име значи „много лептира“ на језику урођеника.
Највише прихваћена теорија је да су се рибарско село и оближња плажа звали Panamá, што је значило обиље рибе. У ово село је дошао капетан Антонио Тељо де Гузман 1515. током истраживања Пацифика.
У суштини Панамци верују да реч панама значи обиље рибе, дрвећа и лептира. То је званична дефиниција у уџбеницима које је одобрило Министарство образовања Панаме. Међутим, други верују да реч панама долази из језика народа Куна од речи bannaba што значи удаљен или веома далек.
Историја
Преколумбовско доба
Панамска превлака је створена пре отприлике три милиона година чиме су коначно спојене континенталне масе данашње Северне и Јужне Америке. Постојање превлаке је имало утицај на кретање људи, пољопривреду и технологију на целом америчком континенту од појаве првих ловаца и сакупљача до ере села и градова.(Mayo ) Mayo, J. 2004. La Industria prehispánica de conchas marinas en ‘Gran Coclé’, Panamá. Diss. U Complutense de Madrid.Piperno, D. R. 1984. The Application of Phytolith Analysis to the Reconstruction of Plant Subsistence and Environments in Prehistoric Panama. Dissertation Temple University. Philadelphia: Temple University (cited in Cooke and Sánchez ) R 20ar
Најстарији предмети домородачких народа који су откривени у Панами су врхови стрела палеоиндијанаца. На налазишту Монагриљо, у раздобљу од 2500. до 1700. пре н. е, су се налазиле индијанске културе код којих су забележени први грнчарски предмети на америчком континенту. Ове културе су се знатно развиле а томе најбоље говоре величанствене сахране које су се одвијале од 500. до 900. године нове ере и прелепа грнчарија у боји са налазишта Гран Кокле. Монументалне монолитне скулптуре на налазишту Барилес такође говоре о древним културама на панамској превлаци.
Пре доласка Европљана, широм данашње Панаме су живели народи Чибчан, Чокоан и Куева, међу којима је најбројнија била заједница народа Куева. Не постоје прецизни показатељи о бројности урођеничких народа на панамској превлаци при доласку Европљана. Највише процене се крећу до два милиона људи али према новијим студијама тај број је око двеста хиљада.
Урођеничко становништво је потпуно истребљено између 1510. и 1535. током шпанске колонизације ове области. Након масакра највеће заједнице, народа Куева, острво Чуче је настањено робовима из Африке, које су Шпанци довели ради вађења бисера.
Доба освајања мини|десно|Васко Нуњез де Балбоа, значајна личност у историји Панаме. мини|десно|"Нова Каледонија“, злосрећна шкотска колонија у Заливу Каледонија, западно од Залива Даријен.
Родриго де Бастидас је, у потрази за златом, пловећи западно од Венецуеле 1501. постао први Европљанин који је истражио панамску превлаку. Годину дана касније, Кристифор Колумбо је посетио превлаку и основао краткотрајну насеобину у данашњој провинцији Даријен. Тешко вијугаво путовање Васка Нуњеза де Балбое од Атлантика до Пацифика током 1513. показало је да је панамска превлака у ствари пут између морâ па је убрзо Панама постала раскрсница и средиште трговине Шпанске империје у Новом свету. Злато и сребро је бродовима довожено из Јужне Америке, превожено преко превлаке, и товарено на бродове за Шпанију. Овај пут је био познат као Краљевски пут (), иако је незванично знан као Пут крстова () због мноштва гробница дуж пута.
Панама је триста година била део Шпанске империје, од 1538. до 1821. Од почетка колонизације Европљана, панамски идентитет је био заснован на осећању географске судбине, а панамско богатство је варирало са геополитичком важношћу превлаке. Колонијално искуство је такође подстакло панамски национализам као и расна сложеност и велика раслојеност друштва, извор унутрашњих сукоба који су спречавали обједињавање националистичких снага.
Краљевска аудијенција Панаме () је основана 1538. Пре освајања Перуа имала је власт од Никарагве до рта Хорн. Краљевска аудијенција је била судска област која је имала улогу апелационог суда.
Шпанске власти су имале незнатну власт над највећим делом Панаме, тако да су велике области остале неосвојене све до пред крај шпанске владавине. Због овога, домородачки народи су често сматрани ратничким индијанцима (), те су се супротстављали покушајима Шпанаца да их покоре или покрсте. Међутим, Панама је била стратешки изузетно важна Шпанији јер је она представљала најкраћи пут за транспорт сребра из Перуа у Европу. Товари сребра су искрцавани у Панами и затим одношени копном до Портобеља или Номбре де Диоса на карипској страни превлаке ради даљег транспорта.
Услед непотпуне шпанске контроле Панамски пут је био изложен нападима пирата (углавном Холанђана и Енглеза) и Африканаца из новог света тзв. симарона, људи који су се ослободили ропства и живели су око Краљевског пута у унутрашњости Панаме и на острвима панамске пацифичке обале. Једна таква позната заједница којом је владао Бајано од 1552. до 1558. била је равна малом краљевству. Симарони су помагали сер Франсису Дрејку у препадима на Панаму 1572. и 1573. године. Да би се одбраниле од Дрејка шпанске власти су 1582. морале да склопе савез са симаронима којим су им гарантовали слободу а заузврат добиле војну помоћ.
Током колонизације Панаме домородачки народи су се повлачили у шуме и на околна острва. Научници верују да су, поред многобројних чинилаца, заразне болести биле главни узрок смањења броја америчких Индијанаца. Домородачко становништво није имало развијен имунитет на болести које су вековима биле присутне код Европљана.
Благостање које је уживала током прва два века (1540–1740) доприносећи напретку царства; постојање широке регионалне судске власти (Краљевска аудијенција) као дела њене надлежности; и главна улога коју је одиграла на врхунцу Шпанске империје – прве модерне глобалне империје – допринели су дефинисању посебног осећања за аутономију као и регионалног тј. националног идентитета у Панами знатне пре него у другим колонијама.
Окончање постојања енкомјенда () на полуострву Азуеро подстакло је освајање Верагваса 1558. године. Под вођством Франсиска Васкеза, област Верагвас је исте године пала под шпанску власт. У новоосвојеној области уведен је систем енкомјенда. С друге стране, панамски покрет за независност може се посредно повезати са укидањем система енкомјенда на полуострву Азуеро, што је предложила шпанска Круна, због учесталих протеста локалног становништва против злостављања домородачког становништва. Да би им се удовољило уведен је систем малих и средњих газдинстава, чиме је смањена моћ великих земљопоседника.
На панамској превлаци Краљевина Шкотска је направила колонију 1698. године која је убрзо пропала. Настали дуг због трошкова колоније допринео је настанку уније Енглеске и Шкотске 1707. године."", Historic UK
Гусар Хенри Морган је 1671, уз одобрење енглеске владе, опљачкао и спалио град Панаму – други најважнији град међу шпанским поседима у Америци тог доба. Након стварања Вицекраљевства Нова Гранада 1717. године Панамска превлака се нашла у његовом саставу. Међутим, удаљеност главног града Нове Гранаде, Санта Фе де Боготе се показало већом препреком него што је шпанска Круна претпостављала, јер је ауторитет Нове Гранаде био оспорен близином и претходним везама са вицекраљевством у Лими. Ова неудобна повезаност између Панаме и Боготе ће потрајати вековима.
Бискуп Франсиско Хавијер де Луна Викторија и Кастро је 1744. године основао Универзитет Сан Игнасио де Лојола а 3. јуна 1749. је основао Универзитет Сан Хавијер. У ово време значај и утицај Панаме је постао безначајан јер је моћ Шпаније у Европи опала а напредак у техници навигације је олакшавао путовање око рта Хорн. Иако је Панамски пут био кратак он је такође захтевао велики утрошак радне снаге и повећане трошкове због претовара робе.
Током друге половине 18. и прве половине 19. века, миграције у унутрашњост су смањиле број становника града Панаме. Такође, дошло је до развоја терцијарног на уштрб примарног сектора.
19. век
мини|Црква светог Доминика
Са почетком Борбе за независност Латинске Америке град Панама се припремао за независност; међутим, њихови планови су убрзани након одлуке становника Азуера 10. новембра 1821. да прогласе независност од Шпанске империје без подршке из Панаме. У Верагвасу и у главном граду овај чин је дочекан са презиром, иако са различитим виђењем. За Верагвас ово је био чин потпуне издаје, док је у главном граду доживљен као неефикасан и нерегуларан.
Ипак, овај догађај је уздрмао панамску превлаку до сржи. У граду Панами се на ове догађаје гледало са презиром јер је сматрано да се становници Азуера не боре само за независност од Шпаније већ и за самосталност своје области након одласка Шпанаца.
Након одласка бившег гувернера, генерала Хуана де ла Круза Мурхеона, у октобру 1821. у Кито, команду је преузео пуковник Хуан де Фабрега, чврсто одан шпанској Круни. Међутим, до 10. новембра исте године сепаратисти су успели да преобрате пуковника Фабрегу, који се сада ставио на страну која је заговарала независност од Шпаније. Убрзо након декларације о отцепљењу у Лос Сантосу, Фабрега је позвао све организације које су тежиле ка независности, и званично је објавио подршку града Панаме за независност. Војни сукоби су вешто избегнути захваљујући подмићивању ројалистичких трупâ.
Независност
мини|десно|Председник САД Џими Картер се рукује са панамским генералом Торихосом после потписивања Споразума о Панамском каналу.
Осамдесет година по стицању независности од Шпаније, Панама је била департман Колумбије, пошто јој се добровољно прикључила крајем 1821. године. Становници панамске превлаке су неколико пута покушали да се отцепе а били су близу циља 1831, и током Хиљадудневног рата од 1899. до 1902. Када је Сенат Колумбије одбио Хеј-Еранов споразум, Сједињене Америчке Државе су одлучиле да подрже панамски покрет за независност. У новембру 1903. Панама је прогласила независност и закључила Споразум Хеј/Бино-Вариља са Сједињеним Државама. Према споразуму САД су добиле право на Зону Панамског канала у ширини од 10 и дужини од 50 km. У тој зони САД је омогућено да направе канал, затим да управљају, утврђују и да га вечно бране. САД су 1914. изградњом 83 km довршиле изградњу канала. Од 1903. до 1968. Панама је била земља либералне демократије којом су владали богати трговци. Током педесетих година 20. века панамска војска почиње да нарушава политичку хегемонију богатих трговаца.