Битка за Нанкинг вођена је почетком децембра 1937. током Другог кинеско-јапанског рата између Кинеске националне револуционарне армије и царске јапанске армије за контролу над Нанкингом, главним градом Републике Кине.
Након избијања рата између Јапана и Кине у јулу 1937. године, јапанске и кинеске снаге су се укључиле у жестоку тромесечну битку за Шангај, где су обе стране претрпеле велике губитке. Јапанци су на крају добили битку, присиљавајући кинеску војску на повлачење. Користећи своју победу, Јапанци су званично одобрили кампању за заузимање Нанкинга. Задатак да окупира Нанкинг добио је генерал Иване Мацуи, командант јапанске армије Централне Кине, који је веровао да ће заузимање Нанкинга натерати Кину да се преда и тиме окончати рат. Кинески лидер Чанг Кај Шек је на крају одлучио да брани град и именовао Танг Шенгчија да командује Гарнизонским снагама Нанкинга, на брзину окупљеном војском локалних регрута и остатака кинеских јединица које су се бориле у Шангају.
У петонедељној кампањи између 11. новембра и 9. децембра, јапанска војска је марширала од Шангаја до Нанкинга брзим темпом, прогонећи кинеску војску која се повлачила и савладавајући сав кинески отпор на путу. Кампању је обележила огромна бруталност и разарања, са све већим нивоима злочина које су јапанске снаге починиле над локалним становништвом, док су кинеске снаге примениле тактику спаљене земље како би успориле напредовање Јапана.
Ипак, до 9. децембра Јапанци су стигли до последње линије одбране, линије Фукуо, иза које су лежале утврђене зидине Нанкинга. Мацуи је 10. децембра наредио свеобухватан напад на Нанкинг, а после два дана интензивних борби Чанг је одлучио да напусти град. Пре него што је побегао, Танг је наредио својим људима да покрену заједнички пробој јапанске опсаде, али у то време Накинг је већ био опкољен и његова одбрана је била на преломној тачки. Већина Тангових трупа се срушила у неорганизованом нападу. Док су неке јединице успеле да побегну, многе друге су биле ухваћене у смртоносну замку у коју је град постао. До 13. децембра Накинг је пао у руке Јапанаца.
Након заузимања града, јапанске снаге су масакрирале кинеске ратне заробљенике, убијале цивиле и починиле дела пљачке, мучења и силовања у масакру у Нанкингу. Иако је победа Јапана узбудила и охрабрила јапанску јавност, масакр је укаљао репутацију Јапана у очима света. Супротно Мацуијевим очекивањима, Кина се није предала и Други кинеско-јапански рат се наставио још осам година.
Позадина Одлука Јапана да заузме Накинг Сукоб који ће постати познат као Други кинеско-јапански рат почео је 7. јула 1937. окршајем на мосту Марка Пола који је брзо ескалирао у рат пуног размера у северној Кини између армија Кине и Јапана.. Taylor's major primary source for this information is the diary of Chiang Kai-shek, as well as papers written by scholars Zhang Baijia and Donald Sutton. Кина је, међутим, желела да избегне одлучујућу конфронтацију на северу и тако је уместо тога отворила други фронт нападом на јапанске јединице у Шангају у централној Кини. Јапанци су одговорили тако што су послали Шангајску експедициону војску (СЕА), којом је командовао генерал Иване Мацуи, да истера кинеску војску из Шангаја.Hattori Satoshi and Edward J. Drea, . eds. Mark Peattie et al. , 169, 171–172, 175–177. The main primary sources cited for this information are official documents compiled by Japan's National Institute for Defense Studies as well as a discussion by Japanese historians and veterans published in the academic journal Rekishi to jinbutsu. Интензивне борбе у Шангају приморале су Генералштаб јапанске војске, који је био задужен за војне операције, да више пута појачава СЕА, и коначно 9. новембра потпуно нова армија, 10. армија којом је командовао генерал-потпуковник Хеисуке Јанагава, такође је искрцана у заливу Хангџоу јужно од Шангаја.
Иако је долазак 10. армије успео да примора кинеску армију да се повуче из Шангаја, Генералштаб јапанске војске одлучио је да усвоји политику неширења непријатељстава са циљем окончања рата. Дана 7. новембра, њен де факто вођа, заменик начелника штаба Хајао Тада, поставио је „линију ограничења операција“ спречавајући њене снаге да напусте околину Шангаја, или тачније да иду западно од кинеских градова Суџоу и Ђијаксинг. Град Нанкинг је отприлике 300 километара западно од Шангаја. thumb|Јапански генерал Иване Мацуи Међутим, дошло је до великог раскола у мишљењу између јапанске владе и њене две теренске војске, СЕА и 10. армије, које су од новембра обе номинално биле под контролом Армије Централне Кине, коју је предводио командант СЕА Мацуи.. The primary sources Yamamoto cites for this information include a wide variety of documents and official communications drawn up by the Army General Staff, as well as the diaries of General Iwane Matsui and Lieutenant General Iinuma Mamoru. Мацуи је јасно ставио до знања својим претпостављенима чак и пре него што је отишао за Шангај да жели да маршира на Нанкинг. Био је убеђен да би освајање кинеске престонице Нанкинга изазвало пад целе националистичке владе Кине и на тај начин обезбедило Јапану брзу и потпуну победу у рату против Кине. Јанагава је такође био нестрпљив да освоји Нанкинг и обојица су се мучила под линијом ограничења операција коју им је наметнуо Генералштаб војске.
Дана 19. новембра Ианагава је наредио својој 10. армији да прогони кинеске снаге које се повлаче преко линије ограничења операција до Нанкинга, што је био флагрантан чин непослушности. Када је Тада то открио следећег дана, наредио је Јанагави да одмах престане, али је игнорисан. Мацуи се потрудио да обузда Јанагаву, али му је такође рекао да може послати неке напредне јединице изван линије. У ствари, Мацуи је био веома саосећајан са Јанагавиним акцијама и неколико дана касније, 22. новембра, Мацуи је издао хитан телеграм Генералштабу армије инсистирајући да „Да бисмо решили ову кризу на брз начин, морамо да искористимо предности непријатеља. садашње опадање богатства и освајање Нанкинга... Остајући иза линије ограничења операција у овом тренутку, не само да пропуштамо шансу за напредовање, већ има и ефекат подстицања непријатеља да обнови своју борбену снагу и поврати своју борбеног духа и постоји ризик да ће постати теже потпуно сломити њихову вољу за ратовањем.“; This work was compiled by Japan's National Institute for Defense Studies based on official documents of the Imperial Japanese Army.
У међувремену, како је све више јапанских јединица наставило да измиче преко линије ограничења операција, Тада је такође био под притиском из Генералштаба армије. Многе Тадаове колеге и подређени, укључујући моћног начелника Оперативног одељења Генералштаба Садамуа Шимомуру, дошли су до Мацуијевог гледишта и желели су да Тада одобри напад на Накиинг. Дана 24. новембра Тада је коначно попустио и укинуо линију ограничења операција „због околности ван наше контроле“, а затим је неколико дана касније невољно одобрио операцију заузимања Нанкинга. Тада је 1. децембра лично одлетео у Шангај да испоручи наређење,; This work was compiled by Japan's National Institute for Defense Studies based on official documents of the Imperial Japanese Army. иако је до тада његове армије на терену већ биле на добром путу за Накиинг.
Одлука Кине да брани Накинг Дана 15. новембра, пред крај битке за Шангај, Чанг Кај Шек је сазвао састанак Врховног савета националне одбране Комисије за војне послове да би се предузело стратешко планирање, укључујући и одлуку о томе шта да се ради у случају јапанског напада на Нанкинг. Овде је Чанг жарко инсистирао на успостављању трајне одбране Нанкинга. Чанг је тврдио, баш као што је то чинио током битке за Шангај, да ће Кина вероватније добити помоћ од великих сила, вероватно на текућој Конференцији споразума девет сила, ако на бојном пољу може да докаже своју вољу и способност да се одупре Јапанцима. Такође је приметио да би задржавање Нанкинга ојачало Кину у мировним преговорима за које је желео да посредује немачки амбасадор Оскар Траутман.
Чанг је наишао на оштро противљење својих официра, укључујући моћног начелника штаба Комисије за војна питања Хе Јингћина, заменика начелника штаба Бај Чонгсија, шефа Пете ратне зоне Ли Цонгчена и његовог немачког саветника Александра фон Фалкенхаузена.. For this information Yamamoto cites a wide variety of primary sources including the memoirs of Li Zongren and Tang Shengzhi.. Most of the sources Taylor cites here come ultimately from Chiang's diaries, but he also utilizes the scholarship of historian Yang Tienshi and the journalist Iris Chang. Они су тврдили да је кинеској војсци потребно више времена да се опорави од губитака код Шангаја, и истакли да је Накинг топографски веома неодбрањив. Терен са претежно благим нагибом испред Нанкинга би олакшао нападачима напредовање према граду, док би река Јангце иза Нанкинга одсјекла повлачење браниоцима. thumb|Кинески генерал Танг Шенгчи Чанг је, међутим, постао све више узнемирен током битке код Шангаја, чак и љутито изјављујући да ће остати сам у Нанкингу и лично командовати његовом одбраном. Али баш када је Чанг веровао да је потпуно изолован, генерал Танг Шенгчи, амбициозни виши члан Комисије за војна питања, проговорио је у одбрану Чангове позиције, иако се извештаји разликују о томе да ли је Танг гласно прискочио у помоћ Чангу или је то учинио само невољно. Искористивши прилику коју му је Танг пружио, Чанг је одговорио тако што је 20. новембра организовао Гарнизонске снаге Нанкинга и званично поставио Танга за свог команданта 25. новембра. Наређења која је Танг добио од Чанга 30. новембра била су да „по сваку цену брани успостављене одбрамбене линије и уништи непријатељске опсадне снаге“.
Иако су обојица јавно изјавили да ће бранити Накиинг „до последњег човека“, Kajimoto cites news reports in the Chicago Daily News and the American military officer Frank Dorn for this information. Kajimoto cites news reports in the Chicago Daily News and the American military officer Frank Dorn for this information. били су свесни своје несигурне ситуације. Истог дана када су успостављене гарнизонске снаге, Чанг је званично преселио главни град Кине из Нанкинга у Чонгкинг дубоко у унутрашњости Кине. Даље, и Чанг и Танг су понекад давали контрадикторна упутства својим потчињенима о томе да ли је њихова мисија да бране Нанђинг до смрти или само да одложе јапанско напредовање.
Припреме за битку Кинеске снаге Одбрамбена војска, Гарнизонске снаге Нанкинга, на папиру је била огромна војска од тринаест дивизија, укључујући три елитне немачке обучене дивизије плус суперелитну Бригаду за обуку. Реалност је била да су скоро све ове јединице, осим 2. групе армија, биле озбиљно уништене у борбама у Шангају.. April 15, 2003, 151–152. Када су стигли у Нанкинг били су физички исцрпљени, мало опреме и јако исцрпљени у укупној снази трупа. Да би се неке од ових јединица попуниле, 16.000 младића и тинејџера из Нанкинга и околних села брзо је стављено у службу као нови регрути.. April 15, 2003, 163.
Немачке обучене јединице, 36., 87. и 88. дивизија, имале су тешке губитке у Шангају и као резултат тога виделе су пад квалитета њихове елите; од децембра, свака дивизија се састојала од између 6.000 и 7.000 војника, од којих су половина били неискусни регрути. Поред ових јединица, браниоце Нанкинга и спољних одбрамбених линија чиниле су четири дивизије Гуангдонг у 66. и 83. корпусу, пет дивизија и две бригаде из Сечуана у 23. групи армија и две дивизије из састава Централне армије НРА 74. корпуса. Додатних 16.000 свежих војника је доведено из Ханкоуа у редове 2. армије, од којих су 80% били нови регрути. Међутим, због неочекиване брзине јапанског напредовања, већина ових нових регрута је добила само рудиментарну обуку о томе како да пуцају из својих пушака на путу до или по доласку на фронт.