мини|Фармацеутски робот доставља лекове до собе за медицинске сестре у болници „Good Samaritan” у Сан Хозеу у Сједињеним Америчким Државама 2008. године: у 21. веку, роботи почињу да обављају задатке не само у производњи већ и у услужном сектору — на пример, у здравству.
Технолошка незапосленост је губитак послова услед технолошких промена. То је кључна врста структурне незапослености. Технолошке промене обично укључују увођење машина за уштеду рада, односно „механичких мишића” или ефикаснијих процеса „механичког ума” (аутоматизација), чиме се улога људи у тим процесима минимизује. Историјски примери укључују губитак посла занатлија ткача због увођења механизованих разбоја, што је довело до протеста које су предводили Лудити. Савремени пример технолошке незапослености је замена продаваца на касама увођењем самослужних каса и продавница без каса.
Технолошке промене могу изазвати краткорочне губитке послова у одређеној професији или индустрији. Да ли то доводи до трајног повећања незапослености предмет је дуготрајних дебата. Фразу „технолошка незапосленост” популаризовао је Џон Мејнард Кејнс тридесетих година 20. века, који је рекао да је то „само привремена фаза неприлагођености”.The Economic Possibilities of our Grandchildren (1930). E McGaughey, 'Will Robots Automate Your Job Away? Full Employment, Basic Income, and Economic Democracy' (2022) 51(3) Industrial Law Journal 511, part 2(2)
Напредак у области вештачке интелигенције (ВИ) поново је покренуо дебате о могућности масовне незапослености, или чак о потпуном крају потребе за људским радом. Неки стручњаци, попут Џефрија Хинтона, верују да ће развој вештачке опште интелигенције и напредне роботике временом омогућити аутоматизацију свих интелектуалних и физичких задатака, сугеришући потребу за увођењем основног дохотка како би незапослени могли да преживе. Други, попут Дарона Асемоглуа, тврде да ће људи остати неопходни за одређене задатке, или да ће бити комплементарни са ВИ, реметећи тржиште рада, али без нужног изазивања масовне незапослености. Извештај о светском развоју за 2019. годину који је објавила Светска банка тврди да, иако аутоматизација потискује раднике, технолошке иновације у просеку стварају више нових индустрија и радних места.
Историја
Античко доба мини|Римски цар Веспазијан, који је одбио да користи јефтинији метод транспорта тешких добара како не би раднике оставио без посла
Проблем машина које замењују људски рад био је предмет дискусија барем од времена Аристотела.
Према аутору Грегорију Војролу, феномен технолошке незапослености вероватно постоји још од изума точка. Древна друштва имала су различите методе за ублажавање сиромаштва оних који нису могли да се издржавају сопственим радом. Древна Кина и Древни Египат су можда имали различите централно вођене програме помоћи као одговор на технолошку незапосленост који датирају барем од другог миленијума пре нове ере. Древни Хебреји и припадници древне ведске религије (Хиндуси) имали су децентрализоване одговоре где су њихове вере подстицале пружање помоћи сиромашнима. У античкој Грчкој, слободни радници могли су се наћи незапосленима због ефеката древних технологија за уштеду рада, као и због конкуренције робова („машина од крви и меса”). Понекад би ови незапослени радници умирали од глади или били приморани да и сами постану робови, мада су у другим случајевима били подржавани поклонима и донацијама. Перикле је одговорио на перципирану технолошку незапосленост покретањем програма јавних радова како би обезбедио плаћени рад за незапослене. Периклови програми су били критиковани због трошења јавног новца, али су те критике биле одбачене.
Можда најранији пример учењака који је расправљао о феномену технолошке незапослености налази се код Аристотела, који је у првој књизи Политике спекулисао да, уколико би машине постале довољно напредне, људски рад више не би био потребан. Слично Грцима, у држави Старог Рима се на проблем технолошке незапослености одговарало ублажавањем сиромаштва кроз дељење намирница (попут латинског ). Неколико стотина хиљада породица је понекад било подржавано на овај начин. Ређе су се директно стварала радна места програмима јавних радова, попут оних које су покренули Граси. Разни цареви су чак ишли толико далеко да су одбијали или забрањивали иновације које штеде рад. У једном случају, увођење проналаска за уштеду рада је блокирано, када је цар Веспазијан одбио да дозволи нови метод јефтинијег транспорта тешких добара, рекавши: „Морате дозволити мојим сиротим радницима превозницима да зараде свој хлеб.”Види осму књигу, поглавље XVIII Светонијевих Дванаест римских царева. Недостатак радне снаге почео је да се развија у Римском царству пред крај другог века нове ере, и од тог тренутка се чини да се масовна незапосленост у Европи углавном повукла на више од једног миленијума.
Посткласично доба
Средњовековни и рани период ренесансе донели су широку примену новооткривених технологија, као и оних старијих које су биле осмишљене, али једва коришћене у античком добу. Неке су изумљене у Европи, док су друге измишљене у источнијим земљама попут Кине, Индије, Арабије и Персије. Црна смрт оставила је знатно мање радника широм Европе. Масовна незапосленост почела је поново да се јавља у Европи, посебно у западној, централној и јужној Европи у 15. веку, делимично као резултат раста становништва, а делимично због промена у доступности земље за пољопривреду услед ране земљишне реформе (ограђивања). Као резултат претње од незапослености, било је мање толеранције за дисраптивне нове технологије. Европске власти су се често стављале на страну група које су представљале делове радне популације, попут еснафа, забрањујући нове технологије, па чак понекад и погубљујући оне који су покушавали да их промовишу или њима тргују.Понекад су се ова погубљења спроводила методама које су иначе биле резервисане само за најгоре злочинце, на пример, у једној прилици на југу Француске, 58 људи је сломљено на точку због продаје забрањене робе. Видети поглавље 1 у The Worldly Philosophers.
Од 16. до 18. века мини|десно| Елизабета I, која је одбила да патентира машину за плетење коју је изумео Вилијам Ли, рекавши: „Разматри шта би тај изум могао да учини мојим сиротим поданицима. Сигурно би их довео до пропасти лишавајући их запослења, чиме би их претворио у просјаке.”
У Великој Британији, владајућа елита почела је да заузима мање рестриктиван приступ иновацијама нешто раније него у већем делу континенталне Европе, што се наводи као могући разлог за рану предност Британије у покретању Индустријске револуције.Нпр. Сер Џон Хабакук у American and British Technology in the Nineteenth Century (1962), Cambridge University Press – Хабакук је такође рекао да је због недостатка радне снаге, у поређењу са њиховим британским колегама, било далеко мање отпора америчких радника увођењу технологије, што је довело до већег усвајања иновација, а тиме и до ефикаснијег америчког система производње. Ипак, забринутост због утицаја иновација на запошљавање остала је јака током 16. и почетком 17. века. Познати пример одбијања нове технологије догодио се када је проналазач Вилијам Ли позвао краљицу Елизабету I да погледа машину за плетење која штеди рад. Краљица је одбила да изда патент с образложењем да би та технологија могла изазвати незапосленост међу текстилним радницима. Након што се преселио у Француску и такође није успео да промовише свој изум, Ли се вратио у Енглеску, али га је Елизабетин наследник Џејмс I поново одбио из истог разлога.
Након Славне револуције, власти су постале мање саосећајне према забринутости радника да ће изгубити посао због иновација. Све утицајнија струја меркантилистичке мисли сматрала је да би увођење технологије која штеди рад заправо смањило незапосленост, јер би омогућило британским фирмама да повећају свој тржишни удео у односу на страну конкуренцију. Од почетка 18. века радници се више нису могли ослањати на подршку власти против перципиране претње од технолошке незапослености. Понекад би предузимали директне акције, као што је ломљење машина, у покушајима да се заштите од дисраптивних иновација. Јозеф Шумпетер примећује да су, како је 18. век одмицао, мислиоци све чешће упозоравали на технолошку незапосленост, а истакнути пример био је фон Јусти. Ипак, Шумпетер такође напомиње да се преовлађујући став међу елитом учврстио на позицији да технолошка незапосленост неће бити дугорочан проблем.
19. век Тек у 19. веку дебате о технолошкој незапослености постале су интензивне, посебно у Великој Британији где су били сконцентрисани многи економски мислиоци тог времена. Надовезујући се на рад дина Такера и Адама Смита, политички економисти почели су да стварају оно што ће постати модерна дисциплина економије.Смит се није директно бавио проблемом технолошке незапослености, али Такер јесте, рекавши 1757. године да би дугорочно гледано увођење машина омогућило више запошљавања него што би било могуће без њих. Иако су одбацивали велики део меркантилизма, припадници ове нове дисциплине су се углавном слагали да технолошка незапосленост неће бити трајан проблем. У првим деценијама 19. века, неколико истакнутих политичких економиста је ипак аргументовало против оптимистичног погледа, тврдећи да иновације могу изазвати дугорочну незапосленост. Међу њима су били Сисмонди, Малтус, Џон Стјуарт Мил, а од 1821. и сам Дејвид Рикардо.Иако је првобитно био мишљења да иновације користе целокупној популацији, Рикарда је Малтус убедио да технологија може и да смањи плате радничке класе и да изазове дугорочну незапосленост. Познато је да је ове ставове изразио у поглављу названом „О машинама”, додатом у трећем и коначном (1821) издању књиге On the Principles of Political Economy and Taxation. Као вероватно најпоштованији политички економиста свог доба, Рикардов став представљао је изазов за друге у тој дисциплини. Први значајан економиста који је одговорио био је Жан Батист Сеј, који је тврдио да нико не би уводио машине ако би оне смањиле количину производа,Увођење машина би обично повећало производњу и смањило трошкове по јединици. и да пошто Сејев закон наводи да понуда ствара сопствену потражњу, сваки отпуштени радник би аутоматски нашао посао негде другде када би тржиште имало времена да се прилагоди. Ремзи Мекалок је проширио и формализовао Сејеве оптимистичне погледе на технолошку незапосленост, а подржали су га и други као што су Чарлс Бебиџ, Насау Сениор и многи други мање познати политички економисти. Пред средину 19. века, Карл Маркс се придружио дебатама. Надовезујући се на радове Рикарда и Мила, Маркс је отишао много даље, представљајући дубоко песимистичан поглед на технолошку незапосленост; његови ставови су привукли многе следбенике и основали трајну школу мишљења, али мејнстрим економија се није драматично променила. До 1870-их, барем у Великој Британији, технолошка незапосленост је избледела и као популарна брига и као питање за академску дебату. Постајало је све очигледније да иновације повећавају просперитет свих слојева британског друштва, укључујући и радничку класу. Како је класична школа мишљења уступила место неокласичној економији, мејнстрим размишљање је пооштрено како би се узели у обзир и оповргли песимистични аргументи Мила и Рикарда.
20. век мини|Критичари става да иновације изазивају трајну незапосленост тврде да радници користе технологију, а не да их она замењује у великим размерама.