thumb|upright=1.2|Осликана глина и алабастерска глава зороастријског свештеника који носи карактеристичну бактријску капу за главу, Тахти-Сангин, Таџикистан, Грчко-бактријско краљевство, 3-2. век пре нове ере. Историја Таџикистана се позива на Саманидско царство (819–999). Таџикистански народ је дошао под руску власт 1860-их. Побуна Басмачија избила је након руске револуције 1917. и угушена је почетком 1920-их током Руског грађанског рата. Године 1924. Таџикистан је постао аутономна совјетска социјалистичка република Совјетског Савеза, Таџичка АССР, у саставу Узбечке ССР. Године 1929. Таџикистан је постао једна од саставних република Совјетског Савеза, Таџичка Совјетска Социјалистичка Република, и тај статус је задржао до стицања независности 1991. након распада Совјетског Савеза.The History of Tajik SSR, Maorif Publ. House, Dushanbe, 1983, Chapter V .
Од тада је доживео три промене у влади и грађански рат у Таџикистану. Мировни споразум између ривалских фракција потписан је 1997. године.
Антика (600. п. н. е. – 710 н.е.) thumb|Скулптура жене из Такхт-Сангина, 3-2. век пре нове ере, Таџикистан. thumb|Согдијски зидни мурал из рушевина аристократског дома на археолошком налазишту Пањакент, који приказује Согдијце како играју игру на плочи, 8. век Таџикистан се на северу граничио са скито-сибирским светом у античко доба. Согдијана, Бактрија, Мерв и Хорезм су биле четири главне области древне Централне Азије које су насељавали преци данашњих таџикистанских Таџика. Таџици се сада налазе само у историјској Бактрији и Согдијани. Мерв насељавају Туркомани, а Хорезм Узбеци и Казаси. Согдијану су чиниле долине река Зеравшан и Кашка-Дарија. Тренутно, два од преживелих народа Согдијане који говоре дијалект согдијског језика су Јагноби и Шугнани.
Таџикистан је био део археолошког комплекса Бактрија-Маргијана у бронзаном добу, кандидат за прото-индоиранску или протоиранску културу. Бактрија се налазила у северном Авганистану (данашњи авганистански Туркестан) између планинског ланца Хиндукуша и реке Аму Дарја (Оксус) и неких области садашњег јужног Таџикистана. Током различитих периода, Бактрија је била центар разних краљевстава или империја, и вероватно је место где је зороастризам настао. „Авеста“ — света књига зороастризма — написана је на старобактријском дијалекту; сматра се и да је Зороастер највероватније рођен у Бактрији.
Неки аутори такође сугеришу да су у 7. и 6. веку пре нове ере делови модерног Таџикистана, укључујући територије у долини Зеравшан, чинили део Камбојаса, који се у епу Махабхарата помињао као Парама Камбоја, пре него што је постао део Ахеменидског царства.See: The Deeds of Harsha: Being a Cultural Study of Bāṇa's Harshacharita, 1969, p 199, Dr Vasudeva Sharana Agrawala; Proceedings and Transactions of the All-India Oriental Conference, 1930, p 118, Dr J. C. Vidyalankara; Prācīna Kamboja, jana aura janapada =: Ancient Kamboja, people and country, 1981, Dr Jiyālāla Kāmboja, Dr Satyavrat Śāstrī – Kamboja (Pakistan). Лингвистички докази, у комбинацији са древним литерарним и натписним доказима, сугеришу да су Камбојаси првобитно емигрирали из Централне Азије.</ref>Linguistic evidence, combined with ancient literary and inscriptional evidence suggests the Kambojas originally emigrated from Central Asia.Dr J. C. Vidyalankara, Proceedings and Transactions of 6th A.I.O. Conference, 1930, p 118; cf: Linguistic Survey of India, Vol X, pp 455–56, Dr G. A. Grierson.
Ахеменидски период (550. п. н. е. – 329. п. н. е.) Током Ахеменидског периода, Согдијана и Бактрија су биле део Ахеменидског царства. Согдијанци и Бактријанци су заузимали важне положаје у администрацији и војсци Ахеменидског царства.
Хеленистички период (329. п. н. е. – 90. п. н. е.)
Након што је Ахеменидско царство поразио Александар Велики, Бактрија, Согдијана и Мерв, као део Персијског царства, морали су да се бране од нових освајача. У ствари, Македонци су се суочили са веома јаким отпором под вођством согдијског владара Спитамена. Александар Велики је успео да се ожени Роксаном, ћерком локалног владара, и наследи његову земљу. Након Александрове кратке окупације, хеленистичке државе наследнице Селеукида и Грко-Бактријаца контролисале су ово подручје још 200 година у ономе што је познато као Грчко-бактријско краљевство. Током временског периода од 90. п. н. е. до 30. п. н. е., Јуеџији су уништили последње хеленистичке државе наследнице и, заједно са Тохарцима (са којима су били у блиском сродству) створили Кушанско царство око 30. године нове ере.
Кушанско царство (30. п. н. е. – 410. не) Још 400 година, до 410. године нове ере, Кушанско царство је било главна сила у региону заједно са Римским царством, Партским царством и Хан Кином. Значајан контакт са локалним народима остварен је када су изасланици династије Хан допутовали на ове просторе у 2. веку пре нове ере. На крају Кушанског периода, Царство је постало много мање и морало је да се брани од моћног Сасанидског царства које је заменило Партско царство. Чувени кушански краљ Канишка промовисао је будизам и за то време будизам је извезен из централне Азије у Кину.
Сасаниди, Хефталити и Плави Туркијци (224–710) thumb|Амбасадор династије Танг, долази из Кумеда (胡密丹), Таџикистан. Вангхуиту (王会图) око 650. н.е.Xuanzang calls this region Kiumito which is thought to be Komdei of Ptolemy and Kumadh or Kumedh of Muslim writers (See: Studies in Indian History and Civilization, Agra, p 351; India and the World, 1964, p 71, Dr Buddha Prakash; India and Central Asia, 1955, p 35, P. C. Bagch).
Сасаниди су некада контролисали већи део данашњег Таџикистана, али су изгубили територију од Хефталита (вероватно и иранског порекла) за време Пероза I.
Они су створили моћну империју која је успела да од Ирана направи трибутарну државу око 483–485. Перзијски шах Пероз је водио три рата са Хефталитима. Током првог рата заробила га је хефталитска војска, а касније је пуштен након што је византијски цар платио откуп за њега. Током другог рата Пероз је поново заробљен и пуштен након што је платио огроман допринос краљу Хефталита. Током трећег рата Пероз је убијен. Хефталити су потчињени 565. комбинацијом Сасанидских и гоктуркијских снага. Касније су садашњим Таџикистаном владали Плави Туркијци и Сасаниди, међутим када је Сасанидско царство пало, Турци су задржали контролу над Таџикистаном, али су га касније изгубили од династије Танг. Међутим, касније су успели да поново преузму контролу над Таџикистаном, само да би га изгубили пред Арапима 710. године.
Средњовековна историја (710–1506) Арапски калифат (710–867) thumb|Азија око 500. године, за време највећег обима Хефталитског каната. thumb|Доба калифа
Трансоксијанске кнежевине никада нису формирале одрживу конфедерацију. Почевши од 651. године, Арапи су организовали периодичне пљачкашке нападе дубоко у територију Трансоксаније, али тек када је Ибн Кутајба постављен за гувернера Хорасана 705. године, за време владавине Валида I, калифат је усвојио политику анексије земље иза Оксуса. 715. године задатак анексије је извршен. Читав регион је тако дошао под контролу калифа и ислама, али су Арапи наставили да владају преко локалних согдијских краљева и дихкана. Успон Абасида да владају калифатом (750–1258) отворио је нову еру у историји Централне Азије. Док су њихови претходници Омејади (661–750) били само вође лабаве конфедерације арапских племена, Абасиди су кренули да изграде огромну мултиетничку централизовану државу која би опонашала и усавршила сасанидску владину машину. Они су Блиском истоку и Трансоксијани дали јединство, које им је недостајало још од времена Александра Великог.
Саманидско царство (819–999) мини|Саманидско царство.
Династија Саманида је владала (819–1005) у Хорасану (укључујући источни Иран и Трансоксијану), а основао ју је Саман Худа. Саманиди су били једна од првих чисто аутохтоних династија која је владала у Персији након муслиманског арапског освајања. Током владавине (892–907) праунука Самана Худе, Исмаила I (познатог као Исмаил Самани), Саманиди су се проширили у Хорасану. Године 900. Исмаил је победио Сафариде у Хорасану (област садашњег северозападног Авганистана и североисточног Ирана), док је његов брат био гувернер Трансоксијане. Тако је владавина Саманида била призната над комбинованим регионима. Градови Бухара (главни град Саманида) и Самарканд постали су центри уметности, науке и књижевности; индустрије су укључивале израду грнчарије и ливење бронзе. После 950. године, моћ Саманида је ослабила, али је накратко ревитализована под Нухом II, који је владао од 976. до 997. године. Међутим, са надолазећим нападом муслиманских Туркијаца, Саманиди су изгубили своје области јужно од реке Оксус које су заузели Газнавиди. 999. године, Бухару су заузели Караханиди. Саманид Исмаил Мунтасир (умро 1005.) покушао је да обнови династију (1000–1005), све док га није убио поглавица арапских бедуина.
Напад Караханидских Турака окончао је династију Саманида 999. године и доминација у Трансоксијани је прешла на турске владаре.
Караханиди (999–1211) и Хорезмшахови (1211–1218) Након пропасти династије Саманида, Централна Азија је постала бојно поље многих азијских освајача који су дошли са североистока.
Монголска владавина (1218–1370) Монголско царство је прохујало кроз Централну Азију, напало Хорезмијску империју и опљачкало градове Бухару и Самарканд, пљачкајући и масакрирајући људе свуда.
Тимуридско царство (1370–1506) Тимур, оснивач Тимуридског царства, рођен је 8. априла 1336. у Кешу код Самарканда. Био је члан туркизованог племена Барлас, монголске подгрупе која се населила у Трансоксијани након што је учествовала у походима Џингис-кановог сина Чагатаја у том региону. Тимур је започео свој живот као вођа разбојника. Током овог периода добио је рану од стреле у ногу, због чега је добио надимак Тимур-е Ланг (на дарију) или Тимур Хроми. Иако је последњи тимуридски владар Херата, Бади аз Заман коначно пао од војске узбечког Мухамеда Шајбанија кана 1506. године, тимуридски владар Фергане, Захир-уд-Дин Бабур, преживео је распад династије и поново успоставио Тимуридску династију у Индији 1526. где су постали познати као Могули.
Рана модерна историја (1506–1868) Туркијска владавина (1506–1598)
Држава Шајбанида била је подељена на апанаже између свих мушких чланова (султана) династије, који би одредили врховног владара (кана), најстаријег члана клана. Седиште Кана је прво био Самарканд, главни град Тимурида, али су неки од канова радије остали у својим ранијим апанажама. Тако је Бухара по први пут постала седиште хана под Убаид Алах каном (владао 1533–1539).
Период политичке експанзије и економског просперитета био је краткотрајан. Убрзо након смрти Абд Алах Кана, династија Шајбанида је изумрла и замењена је династијом Јанид или Астраханид (Аштарханид), још једном огранком потомака Јочија, чији је оснивач Јани Кан био у сродству са Абдулах Каном кроз његов брак са сестром Абдулах Кана. За Астраханиде се такође каже да су повезани са Хашемитима због статуса имама Кули Кана као сејида. Њихови потомци данас живе у Индији. Године 1709. источни део Бухарског каната се отцепио и формирао канат Коканд. Тако је источни део садашњег Таџикистана прешао у Кокандски канат, док је западни део остао у саставу Бухарског каната.
Владавина Ирана и Бухаре (1740–1868) Године 1740. Јанидски канат је освојио Надер шах, афшаридски владар Ирана. Јанидски кан Абу ал Фаиз је задржао свој престо, поставши Надиров вазал.
После смрти Надер шаха 1747. године, поглавица племена Мангит, Мухамед Рахим Би Азалик, победио је своје ривале из других племена и учврстио своју власт у канату Бухара. Његов наследник је, међутим, владао у име марионетских канова џанидског порекла. 1785. Шах Мурад је формализовао династичку владавину породице (династија Мангит), а канат је постао Емират Бухара.,.
Руска Империја (1868–1920)