Битка за Порт Артур, вођена 8. и 9. фебруара 1904, је била поморска битка којом је отпочео Руско-јапански рат. Почела је изненадним ноћним нападом сквадроном јапанских разарача на руску флоту укотвљену у Порт Артуру у Манџурији, и наставила се окршајем већих површинских бродова следећег јутра. Битка се окончала неодлучено. Борбе око Порт Артура ће се водити све до јануара 1905.
Позадина Утврђења Порт Артура До осамдесетих година XIX века Порт Артур (данас кинески Ли Шан) је био мало насеље са пристаништем за бродове. Тада кинеске власти изграђују поморски басен и организују прве фортификацијске радове у којима учествује око 4000 радника. До 1892. године тврђава и лука биле су углавном завршене. Цео систем утврђења био је подељен на поморски и копнени фронт одбране. Улаз у луку делио је поморски фронт на источни и западни одсек. На том фронту било је осам обаласких форова (утврђења) сталног типа наоружаних са 62 обалска оруђа система „Круп“ (нем. Krupp). Форови су били изграђени од земље и камена; горњи слојеви грудобана и нагиба били су делимично ојачани танким слојем бетона. Копнени фронт се преотезао од источне обале залива Та-Хо преко висова североисточно и северно од Порт Артура на Јанг-Шу-Коу, а западни од Порт Артура се спајао са обалним фронтом. На сваком већем вису се налазила по једна артиљеријска батерија, а у долини залива Лунг Ван (Голубији залив) од иловаче је било направљено неколико утврђења облика квадрата. Копнени део је иамо око 50 оруђа, а утврђења су била пољског типа без казамата и оклопа. Одбрамбена линија позната као „Мали Кинески зид“, повезивала је утврђења. На почетку јапанско-кинеског рата 1894—1895. г. Порт Артур је био главна кинеска поморска база. Јапанци су успели да га заузму 1894. године, али су га већ наредне године вратили Кинезима.
Порт Артур под управом Русије Још током шездесетих година XIX века Русија је приморала Кину да јој уступи пространу област у сливу реке Амур (Хај-Лунг Чјанг) да би 1896. године био је закључен уговор о узајамној помоћи којим Русија добија концесију за изградњу Кинеске источне железнице – веза Сибира преко Манџурије са Владивостоком. Децембра 1897. године руски ратни бродови су упловили у луку Порт Артур, а у марту 1898. године су биле искрцане и трупе. Кина је под таквим условима, исте године, уступила Русији у закуп на 25 година јужни део полуострва Љаодонг и луку Порт Артур, која тако постаје главна база руске ратне морнарице на Далеком истоку. Одмах по преузимању Порт Артура Русија уместо старих кинеских утврђења ипочиње да изграђује нова. Тиме Русија постаје веома озбиљан конкурент Јапану на азијском копну, због чега Јапан плански и убрзано почиње са припремама за рат против Русије.
Руски план одбране Порт Артура имао је озбиљних празнина; залив Та-Хо и Лунг Ван и горњи масив Лао-Тје Шана нису ушли у одбрамбени систем, те су унутрашња лука и објекти у бази могли да буду бомбардовани не излажући се ватри обалске артиљерије. Главна линија одбране копненог фронта била је повучена тако да је база и са те стране била изложена. Као основа у прорачуну отпорности фортификацијских објеката био је узет калибар опсадне артиљерије 132 -{mm}-, а јапанска бродска артиљерија имала је калибре 280 -{mm}-. До почетка руско-јапанског рата, 1904. године, на поморском фронту је од 25 батерија, предвиђених пројектом „Величка“, потпуно било завршено девет у типу сталне и 12 у типу пољске фортификације. Обалска артиљерија није имала пробојне и разорне гранате, већ само недовољно ефикасне од ливеног гвожђа. Рефлекторе су имале само батерија број, 4, 5 и 20. Неке батерија нису имале даљинометре и телефонску везу између осматрачница и ватрених положаја. На копненом делу фронта од предвиђених шест форова, пет утврђења – редута и линета и пет батерија у типу сталне фортификације, била су, углавном, завршена четири фора, три утврђења и три батерије. Позади утврђења источног дела копнене стране одбране био је изграђен градски зид који је са копнене стране опасивао стари град.
Узроци руско-јапанског рата Крајем XIX и првих година XX века Велика Британија, Немачка и Француска, освајају територије ослабљене Кине и удружују се у крвавом угушивању оружаног народоног устанка – тзв. „Ихетуански устанак“ (познатији као „Боксерски устанак“) 1899 – 1902. г.. Русија користи устанак да би окупирала Манџурију априла 1902. године и усмерила аспирације на Кореју. Исте године био је закључен и англо-јапански споразум, по коме ће једна страна бити неутрална ако друга буде увучена у рат због Кореје или Кине, што је у суштини био подстицај да Јапан зарати са Русијом.
Јапан, до 1903. године ствара моћну армију и почиње отворено надметање за хегемонију у том делу света. Такав став Јапана мање-више отворено подржавају владе Велике Британије и САД којима није одговарало јачање утиција Русије на Далеком истоку. САД су Јапану одобриле велики зајам, углавном за војне потребе. Не би ли одвукла пажњу Русије од догађаја у Европи, тј. омогућила реализацију своје агресивне политике без руског уплитања, Немачка је свим средствима потхрањивла агресију према Јапану.
Године 1903. передлози јапанске владе за „мирно“ решење проблема постају све више категорични а све мање прихватљивији за Русију. Најпре је било предложено да Русија евакуише своје трупе из Манџурије и призна протекторат Јапана над Корејом, а за узврат је било обећано слободно деловање руских јединица ради заштите Кинеске источне железнице. Но, услед спорости руске дипломатије, и поред тога што је руска влада била вољна, да уз извесна ограничења, прихвати овај предлог, изостао је било какав одговор, захтеви бивају проширени захтевом јужног дела Манџурије. Овај нови предлог, којим је Јапан посезао за територијом Манџурије, Русија је енергично одбила.
Јапан је 23. децембра 1903. године поновио предлог у улитимативној форми уз демонстративне војне акције – позив резервистима, пребацивање нових војних снага у Кореју и друге мере. Претпостављајући да Јапан у догледно време неће ипак отпочети рат, већ да је то само демонстрација, руска влада покушава да отезањем преговора добије времена за појачавање снага на Далеком истоку. Но, Јапанци нису хтели да изгубе драгоцени тренутак и међународну сутуацију, те прекидају дипломатске односе са Русијом 6. фебруара 1904.
Битка Првих шест месеци рата, у Порт Артуру ужурбано се радило на изграђивању утврђења. Били су дограђивани форови, изграђиване и наоружаване артиљеријске батерије. После јапанског покушаја, 24. фебруара 1904. године да блокира улаз у луку, Руси су, да би се обезбедили од даљих оваквих покушаја, поставили на самом улазу две обалске батерије, извршили допунско запречавање и појачали патролну службу. Када су Јапанци, користећи се непокривеним просторима између залива Та-Хо и Лунг Ва, извршили 25. фебруара артиљеријски напад на бродове у луци, била је постављена батерија број 22, а водени рејон миниран, и тиме је, бар релативно, била попуњена ова празнина.
12. марта Јапанци су поново бомбардовали луку преко висова Лао-Тје Шана. Након овог напада Руси су и на Ло-Тје поставили обалске батерије, а минирали водени рејон јужно од њега. Уз помоћ осматрачница на копну, било је организовано посредно гађање бродске артиљерије из луке. На копненом фронту између форова били су изграђивани стрељачки ровови и утврђања пољског типа, ојачавани жичаним препрекама. Након завршетка ових радова били су изграђени предњи положаји са редутима „Водопроводниј“ (рус. Водопроводный), Кумирненскиј (рус. Кумирненкский) и утврђења на висовима Угловаја, Длинаја и Високаја. Крајем јула 1904. године копнени фронт Порт Артура састојао се од линије форова 1,2, 3, 4 и 5, утврђења 3, 4 и 5 и батерија А, Б, В, Г, Д. У међупросторим су били изграђени стрењачки ровови, а испред читаве линије био је појас жичаних препрека. Копнени фронт био је подељен на три дела: Источни – од обалске батерије број 22 до утврђења број 3, са предњим положајима на Та Ку Шану и градским зидом у позадини; Северни – од насипа железничке пруге и утврђења број 3 до фора 1 до обалске батерије 1, са предњим положајима на висовима Високаја, Длинаја, Угловаја и др. Сужавањем опсаде тврђаве са копна, било је појачано ангажовање обалске, а касније и бродске артиљерије у подршци одбране копненог фронта. Августа 1904. године биле су формиране две комбиноване групе обалске и бродске артиљерије за подршку копненог фронта. У прву групу биле су ушле батерије 12 – 22 и бојни бродови „Ретвизан“ и „Севастопољ“ (рус. Севастополь), а у другу батерије 1 – 11 и бојни бродови „Пересвет“, „Победа“ и „Полтава“.
Руска флота У том тренутку, у Порт Артуру, под командом адмирала Старка, била је базирана главнина руске Тихоокеанске флоте – седам бојних бродова, један оклопни крсташ, седам крстарица, 24 разарача, 10 торпедних чамаца, седам топовњача и два минополагача. На вести о прекиду преговора о мирном решењу спора вођених у Санкт Петербургу, флоти је била дата узбуна, али предузете мере борбеног обезбеђења биле су површне и непотпуне: бојни бродови су и даље били на спољном сидришту, изложени евентуалном изненданом нападу торпених чамаца; лаке крстарице нису биле послате на извиђања а само два разарача на патролној линији која се налазила педесетак километара од луке, патролирала су са упаљеним позиционим светлима и нису имала наређење за отварање ватре на сумњиве бродове; једна од топовњача, одређена за подршку патроле, није испловила у ноћи предстојећег јапанског напада услед хаварије машина, а земена није била послата; угаљ је био укрцаван ноћу, а бродови који су то радили имали су упаљена сидрена и палубна светла; светионици на улазу у луку нису били погашени, што је умногоме олашавало оријентацију јапанским бродовима. Још већа погрешка је учињена и пре заоштреног међународног положаја од стране руске команде која је поделила и тиме развукла своју флоту између Порт Артура и Владивостока – на ширину од скоро 2500 km. У Владивостоку је био базиран Владивосточки одред у чијем саставу је било три оклопна крсташа, једна крстарица и десет торпедних чамаца, са задатком да води тзв. крстарички рат у Јапанском мору, док је у Чемулпу (данас Инчон, Јужна Кореја) била базирна једна лака крстарица и једна топовњача.
Јапанска флота Јапанска флота се на темељу искустава из Првог кинеско – јапанског рата (1894 – 1895. г.), пре кога је била учинила велику грешку жртвујући оклоп и тешко наоружање својих бродова у корист постизања што веће брзине, и током девет година се добро спремила, а њени бродови су били последња реч тадашње војне бродоградње. Бродови су били и добро наоружани и добро оклопљени, са врло добрим поморским својствима и веома отпорни у борби. Поред тога флота је била прилично хомогена са низовима јединица истог типа.
Јапанска флота је у рат ушла са шест бојних бродова, осам оклопних крсташа, 12 крстарица, 45 разарача и торпедних чамаца, 11 топовњача, 17 помоћних бродова. Била је подељена у две екадре, а ескадре у истородне тактичке групе – дивизије, док је у резерви била још једна, трећа ескадара, састављена од застарелих бродова, за оперције на евентуалним секундарним акцијама у Јапанском мору. Поред тога јапанска флота је формирала и једну покретну базу која се састојала од 15 помоћних бродова, радионица и транспорта угља, муниције и осталог материјала. Официри јапанске морнарице су били веома искусни као и већина њиховох бродских посада захваљујући томе што је јапанска морнарица била у рату пре девет година.