Култура Казахстана је култура народа Казахстана, формирана током неколико вијекова на територији савременог Казахстана. Култура Казахстана обухвата многе елементе који се заснивају на географији, књижевности, архитектури, плесу и музици становништва које живи на простору Казахстана и посебно на културу народа Казаси у Казахстану и дијаспори.

Модерна култура Казахстана се углавном карактерише као синтеза тенгринских номадских и исламских и европских елемената. Номадски елементи потичу од претходника, као што су Хуни, Први турски каганат, Златна Хорда и Казашки канат. Номадство је у великој мјери обликовало његову осебујну музику, одјећу, накит и усмену књижевност. Изгледа да је и казашка култура под јаким утицајем номадских Скита. Казашка култура је веома условљена начином живота који су формирали Турци.

Пошто је сточарство било централно у традиционалном начину живота Казахстана, већина њихових номадских пракси и обичаја се на неки начин односи на стоку. Традиционалне клетве и благослови су призивали болест или плодност међу животињама, а добро понашање захтевало је да се човјек при дочеку прво пита за здравље стоке, а тек потом да се распита о људским аспектима његовог живота. Прије руског освајања, Казаси нису имали добро артикулисану породичну културу засновану на њиховој пастирској економији.

Традиционална кућа мини|лево|Казашка јурта Традиционални казашки стан је јурта, шатор који се састоји од флексибилног оквира од врбовог дрвета прекривеног филцом различите дебљине. Отворени врх омогућава излазак дима из централног огњишта; температура и промаја се могу контролисати помоћу поклопца који повећава или смањује величину отвора. Правилно направљена јурта може се љети хладити, а зими загријавати, а може се раставити или поставити за мање од сат времена. Унутрашњост јурте има ритуални значај; десна страна је углавном резервисана за мушкарце, а лијева за жене. Јурте се такође често користе као декоративни мотив у ресторанима и другим јавним зградама.

Посебности Постоји много различитих концепата који карактеришу културу Казахстана, а сваки заслужује посебан чланак. Предмети за домаћинство, као што су: јурта, степски зергерс, пијала, национална одјећа Казахстана, капица, саукеле. Музички инструменти: домбра, кобиз.

Модерни утицаји Данашњи Казахстан је модерна култура, која напредује у постсовјетској ери. Традиционални казашки начин живота уклопљен је са утицајима западних друштава, као и од њихових руских и кинеских сусједа.

Религија

Ислам је у Казахстану уведен у периоду од 7. до 12. вијека доласком Арапа. У почетку се задржао у јужним дијеловима Туркестана и проширио се на сјевер. Саманиди су помогли да се религија укоријени кроз ревносни мисионарски рад. Златна Хорда је даље пропагирала ислам међу племенима региона током 14. вијека.Ibn Athir, volume 8,

Ислам је највећа религија у Казахстану, а потом руско православно хришћанство. Отприлике 70% становништва су муслимани. Већина су сунити ханефијске школе, укључујући етничке Казахе, који чине око 60% становништва, као и етничке Узбеке, Ујгуре и Татаре.Kazakhstan - International Religious Freedom Report 2008 U.S. Department of State. Retrieved on 2009-09-07. Мање од 25% становништва су руски православци, укључујући етничке Русе, Украјинце и Бјелорусе. Друге вјерске групе укључују јудаизам, Бахаи вјеру, Харе Кришне, будизам и Цркву Исуса Христа светаца посљедњих дана. Такође је тренутно оживљавање традиционалне религије тенгризма, која је била највећа домородачка вјера у казашкој степи прије увођења ислама.

Кухиња thumb|Кухиња Казахстана, припрема традиционалне хране се почела развијати у 13. вијеку мини|лево|Бешбармак thumb|200px|лево|Као предјело се традиционално служи тањир коњског меса. Традиционална казашка кухиња је фокусирана око јагњећег и коњског меса, као и разних млијечних производа. Поред јагњетине, многа друга традиционална јела задржавају симболичку вредност у казахстанској култури. Стотинама година, Казаси су били сточари који су узгајали дебелорепе овце, бактријске камиле и коње, ослањајући се на ове животиње за превоз, одјећу и храну. Технике кувања и главни састојци били су под јаким утицајем номадског начина живота нације. На примјер, већина техника кувања је усмерена на дуготрајно очување хране. Постоји велика пракса сољења и сушења меса како би оно трајало, а предност се даје киселом млијеку, јер се у номадском начину живота лакше штеди.

Бешбармак, јело које се састоји од куваног коњског или јагњећег меса, најпопуларније је јело Казаса. Бешбармак се обично једе уз кувану тјестенину и чорбу звану шорпа. Традиционално се служи у казашким чинијама званим кесице. Друга популарна јела од меса укључују разне коњске делиције као што: кази (кобасица од коњског меса, могу је приуштити само богати људи), шужук (кобасица од коњског меса), кујрдак (познат и као куирдак, јело од коњских изнутрица, јагњеће или кравље које се пече на роштиљу, а затим исјецкано на коцкице и сервирано са луком и паприком), ту су и многа друга јела од коњског меса, као што су жал (димљени коњски врат) и жаја (димљени коњски кукови и задњица).

Пилав је најчешће казашко јело од пиринча са поврћем (мрквом, луком и/или бијелим луком) и комадима меса.

Национална пића су кумис (ферментисано кобиље млијеко) и чај.

Последњих година, у Астану је долазио талас младих кувара са Запада Казахстана, укључујући Ранију Ахмед, која је своје ране године провела тренирајући у ресторанима са Мишелин звјездицама у западном Лондону. Ово је довело до новог стила кухиње, који комбинује традиционална казахстанска слана јела са европским јелима брзе хране, попут бетињантаба, који су постали веома популарни код млађе генерације.

Традиционална одјећа thumb|лево|220px|Жене у традиционалној казашкој ношњи. Казаси носе традиционалну одећу, мада има и Казаха који се облаче у западњачку одјећу. Што се тиче традиционалне одјеће, жене носе одјећу налик кошуљи познатој као којлек. Неудате дјевојке често носе којлек, који је углавном направљен од лагане, меке тканине која наглашава струк, 3 као и шал са лубање и капом са крзном.

Након рођења првог дјетета, жена носи бијели платнени шешир (често до краја живота). Детаљи о шеширу се разликују од региона до региона. Казашке дјевојке носе панталоне од овчије коже, домаћих тканина и дебелих памучних тканина. Могу бити кратки (шалбар) или дуги (далбар). Састоји се од два дијела: доњи део (кимешка) се ставља на главу, а горњи дио се увија у турбан. Најбогатије дјевојачке капе су направљене од сјајног сомота и извезене златним концем.

Основни предмет казашке одјеће је чапан или шапан, дуга туника лабавог кроја, направљена од разних тканина и доступна у разним бојама (најчешће једнобојним или тамним). Чапани су обложени слојем вуне или памука. За разлику од друге одеће, није родно специфична и носе је мушкарци и жене. Такође, и жене и мушкарци носе купе, што је капут који се најчешће прави од лисичјег крзна, мада је у неким случајевима и од козје коже. Обично је подстављена камиљом или овчјом вуном и опшивена видриним крзном на рукавима ради топлине током раног пролећа и јесени. Женска купе се разликује од мушке по извезеној крагни. Свечани сомотски чапани украшени су златним четкицама и везом.

Традиција Врсте традиција У Казахстану постоји много традиција, а многе од њих нису карактеристичне за цијели Казахстан, већ само за његов народ Казасе.

Гостопримство

Казаси су познати по свом гостопримству, а многе казашке традиције су засноване на овој етничкој особини. Неке традиције су изгубљене, али неке су поново откривене. Испод су неке од традиција које настављају да играју улогу у модерном друштву Казахстана:

Конакаси (казашки: қонақасы; „конак“ – гост, „ас“ – храна) – традиција да се гост дочека и учини његов боравак што пријатнијим пружањем хране, преноћишта и забаве. У зависности од околности под којима је гост дошао, он се или назива „арнаји конак“ (каз. арнайы қонақ) – посебно позвани гост, „кудаји конак“ (казашки: құдайы қонақ) – путник намјерник, или „кидирма конак“ (казашки: қыдырма қонақ) – неочекивани посетилац.

Коримдик (казашки: көрімдік; "кору" - видјети) - традиција давања поклона особи како би јој се честитао добитак у животу. Обичај се назива коримдик, ако се добитак односи на особу или животињу (нпр. први пут видјети нечију снаху или новорођену животињу), и бајгази (казашки: байғазы), ако је добитак материјалан.

Шашу (казашки: шашу - разбацати) - традиција да се јунаци неке прилике засипају слаткишима током неког празника. Казаси вјерују да сакупљени слаткиши доносе срећу.

Бата ​​(казашки: бата - благослов) - облик поетске умјетности, који обично даје најцјењенија или најстарија особа да изрази захвалност за пружено гостопримство, дати благослов особи која се спрема да уђе у нову фазу живота, пролази кроз изазовно искуство или одлазак на путовање.

Тусау кесу (казашки: - пресецати везе) - традиција прослављања првих покушаја дјетета да прохода. Ноге дјетета су везане концем биијеле и црне боје које симболизују добро и лоше у животу. Кравату потом сијече женски члан родбине која је по својој нарави енергична и живахна особа, тако да дијете стиче њене квалитете. Након што је струна пресјечена, она се спаљује.

Киз узату (казашки: қыз ұзату) - прва свадбена забава коју су организовали родитељи невјесте. Буквалан превод назива очичаја је „испратити кћерку“.

Беташар (казашки: беташар, "бет" - лице, "ашу" - отворити) - обичај (често се обавља на вјенчању) да се скине вео са лица невјесте. У новије вријема дио ритуала је мула који је позван да изведе импровизовану пјесму, у којој помиње рођаке младожење. Током његовог наступа, млада мора да се поклони сваки пут када чује име. После пјесме мајка младожења подиже вео.

Шилдехана (казашки: шілдехана) - прослава рођења дјетета.

Сујинши (казашки: сүйінші) - традиција давања поклона некоме ко је донио добре вијести.

Много посебних назива за професије и положаје у друштву: Акин (казашки:ақын), бег, Жирау (казашки:Жырау), Каган, Кан, Кхан, бахадур. Много термина за празнике и догађаје. Аитис је импровизована промјена два сродна, појава народне песничке песме. Науриз је празник Доласке Пролеше по астрономском соларном календару, кодексу иранског и турског народа. Алтибакан - штап на мотки

„Шежире“ (казашки: Шежір, у преводу – родослов) је посебан облик историјског памћења народа, посвијећен историји, такозвана „степска усмена историографија“. Имена очева се биљеже у Шежири, из генерације у генерацију.

Породица

Брак

200px|мини|Приказ на кованици - Невјестино венчање (Беташар)

Језик thumb|десно|Изворни говорних казашког језика, снимљено на Тајвану

Казахстан је званично двојезична земља. Казашки добро говори 80,1% становништва према попису из 2021. године и има статус „државног језика“. Руски, с друге стране, говори 83,7% од 2021. године. Има исти статус као и казашки као „службени језик“ и рутински се користи у пословној, владиној и међуетничкој комуникацији.

казашки језик (kazakh, kaisak, kazak, kosach, qazaq; ISO 639-3: kaz) је језик из групације туркијских језика који је блиско повезан са ногајским и каракалпачким језиком. То је алтајски језик западне скупине туркијских језика, којим говори преко осам милионна људи у неколико азијских земаља, највише у Казахстану (5 290 000; попис 1979.), а остали у Кини (1 250 000; попис 2000.), Узбекистану (808 000), Монголији (182 000; Johnstone and Mandryk 2001), Ирану (3 000; 1982), Афганистану (2 000; 2000), 600 у Турској, у провинцијама Каyсери, Маниса (град Салихли) и граду Истанбулу. Има неколико дијалеката: сјевероисточни, западни и јужни. Пише се на латиници у Турској, ћирилици у Казахстану (гдје је национални језик) и Монголији, и на арапском у Ирану и Кини. Постоји и казашко Брајево писмо.

Други широко распрострањен језик у Казахстану је руски.