Хладни рат у Азији био је главна димензија светског хладног рата који је обликовао дипломатију и ратовање од средине 1940-их до 1991. године. Главне укључене земље биле су Сједињене Државе, Совјетски Савез, Кина, Северна Кореја, Јужна Кореја, Северни Вијетнам, Јужни Вијетнам, Камбоџа, Авганистан, Иран, Ирак, Индија, Бангладеш, Пакистан, Индонезија и Тајван (Република Кина). Крајем 1950-их, поделе између Кине и Совјетског Савеза су се продубиле, што је кулминирало кинеско-совјетским расколом, а њих двоје су се тада борили за контролу комунистичких покрета широм света, посебно у Азији.

Источна Азија

Односи са Сједињеним Државама

Америчке слике Кине Харолд Исак је објавио Огреботине на нашим умовима: америчке слике Кине и Индије 1955. године. Прегледом популарне и научне литературе о Азији која се појавила у Сједињеним Државама и интервјуисањем многих америчких стручњака, Ајзакс је идентификовао шест фаза америчког става према Кини. Били су то „поштовање“ (18. век), „презир“ (1840–1905), „добронамерност“ (1905–1937), „дивљење“ (1937–1944); „разочарење“ (1944–1949) и „непријатељство“ (после 1949). Године 1990. историчар Џонатан Спенс је ажурирао Исаков модел да укључи „поновно пробуђену радозналост“ (1970–1974); „безгрешну фасцинацију“ (1974–1979) и „поновљени скептицизам“ (1980-е).

Политиколог Питер Рудолф је 2020. године тврдио да Американци виде Кину као претњу успостављеном поретку у њеном тежњи за регионалном хегемонијом у источној Азији сада, и будућег аспиранта за глобалну превласт. Пекинг одбацује ове идеје, али наставља своју асертивну политику и потрагу за савезницима.

Корејски рат 1950–1953 Корејски рат је почео крајем јуна 1950. године када је Северна Кореја, комунистичка земља, напала Јужну Кореју, која је била под заштитом САД. Труманова доктрина из 1947. имала је за циљ да обузда ширење комунизма и совјетског утицаја, и обавезала се да ће помоћи свакој земљи којој комунизам угрожава.. for historiography; . Без консултација са Конгресом, председник Хари С. Труман наредио је генералу Дагласу Макартуру да употреби све америчке снаге да се одупре инвазији. Труман је тада добио одобрење од Уједињених нација, које су Совјети бојкотовали. Снаге УН успеле су да се држе упоришта у Кореји, пошто су Севернокорејци надмашили њихов систем снабдевања. Макартуров контранапад на Инчон уништио је инвазијску војску, а снаге УН су заузеле већи део Северне Кореје на путу ка реци Јалу, северној граници Кореје са Кином. Председник Труман је одлучио — и УН су се сложиле — да поново уједини целу Кореју. Снаге УН биле су спремне да одлучно поразе севернокорејске освајаче.

У октобру 1950. Кина је интервенисала у Северној Кореји због напредовања снага УН опасно близу реке Јалу. Они су одгурали снаге УН-а назад у Јужну Кореју, јер се Мао Цедунг осећао угроженим због непосредне близине рата граници на реци Јал. Иако технички далеко инфериорна, његова војска је имала много веће ресурсе људства и налазила се одмах преко северне границе Кореје на реци Јалу. Борбе су се стабилизовале близу првобитне 38. паралеле која је делила север и југ. Командујући генерал УН и САД Даглас Макартур желео је да настави са стратегијом повлачења уједињења Кореје, али се Труман променио и уместо тога прешао на политику обуздавања која би омогућила Северној Кореји да опстане. Труманово отпуштање Макартура у априлу 1951. изазвало је интензивну дебату о америчкој политици хладног рата на далеком истоку. Труман је преузео кривицу за застој са високим трошковима са 37.000 убијених Американаца и преко 100.000 рањених. Мировни преговори су заглибили око питања репатријације затвореника који нису хтели да се врате у комунизам. Председник Ајзенхауер је прекинуо ћорсокак упозорењем да би могао да употреби нуклеарно оружје, и постигнуто је примирје које је остало на снази од тада, са великим америчким снагама које су још увек стациониране у Јужној Кореји.. Упркос потписивању мировног споразума 27. јула 1953., неки историчари верују у 'бескрајни' корејски рат пошто је земља још увек снажно милитаризована. На пример, САД још увек стационирају 29.500 војника у Кореји чак и данас упркос прекиду ватре из 1953.Catherine Hong (2015) 'The Unending Korean War', Positions : East Asia cultures critique, 23(4),

Раздвајање са СССР-ом Пекинг је био задовољан што је успех Совјетског Савеза у свемирској трци – првобитни Спутњик – показао да је међународни комунистички покрет сустигао Американце у области високе технологије. Мао је претпоставио да Совјети сада имају војну предност и да би требало да појачају Хладни рат, али Хрушчов је знао да су Американци далеко испред у војном коришћењу свемира. Међутим, везе између две земље су се распале, што је убрзо учинило мртво слово на папиру алијансе из 1950. године, уништивши јединство социјалистичког логора и утицало на светску равнотежу снага. Подела је почела програмом дестаљинизације Никите Хрушчова који је разбеснео Маоа док се дивио Стаљину. Москва и Пекинг су постали ривали и натерали комунистичке партије широм света да стану на страну.

На унутрашњем плану, кинеско-совјетски расцеп довео је Маоа да гурне Кину у културну револуцију, да избрише трагове руског начина размишљања. Мао је тврдио да, што се свеопштег нуклеарног рата тиче, људска раса неће бити уништена, већ ће уместо тога из пепела империјализма настати храбри нови комунистички свет. Овакав став је узнемирио Москву, која је имала реалнији поглед на потпуне катастрофе које ће пратити нуклеарни рат. Три главна питања су одједном постала критична у подели две нације: Тајван, Индија и Кинески Велики скок напред. Иако је Москва подржавала став Пекинга да Тајван у потпуности припада Кини, захтевала је да буде упозорен на сваку инвазију или озбиљну претњу која би донела америчку интервенцију. Пекинг је то одбио, а кинеско бомбардовање острва Кемој у августу 1958. ескалирало је тензије. Москва је култивисала Индију, и као главног купца руске муниције, и као стратешки критичног савезника. Међутим, Кина је ескалирала своје претње северним рубовима Индије, посебно са Тибета. Градила је војно значајан путни систем који би стигао до спорних подручја дуж границе. Руси су јасно фаворизовали Индију, а Пекинг је то видео као издају. Далеко главно идеолошко питање био је Велики скок, који је представљао кинеско одбацивање совјетског облика економског развоја. Москва је била дубоко огорчена, посебно зато што је потрошила велике количине на снабдевање Кине високом технологијом — укључујући и неке нуклеарне вештине. Москва је повукла своје животно потребне техничаре и економску и војну помоћ. Пекинг је кроз своју званичну пропагандну мрежу одговорио одбацивањем тврдњи Москве на Лењиново наслеђе и тврдио да је она прави наследник велике лењинистичке традиције. На једном великом састанку комунистичких партија, Хрушчов је лично напао Маоа као ултра левичара — левичарског ревизиониста — и упоредио га са Стаљином због опасног егоизма. Сукоб је сада измакао контроли и све више се водио у 81 комунистичкој партији широм света. До коначног подела дошло је у јулу 1963. године, након што је 50.000 избеглица побегло из Синђијанга у западној Кини на совјетску територију како би избегли прогон.

Пекинг је све више почео да разматра Совјетски Савез, који је сматрао социјалним империјализмом, највећом претњом са којом се суочава, више него чак и водећу капиталистичку силу, Сједињене Државе. Заузврат, направио је увертиру у Сједињеним Државама, као што су Пинг Понг Дипломатија и Панда Дипломатија.

Криза 1965. Упркос кинеским амбицијама, растуће противљење Сједињених Држава и Русије постало је страшније, посебно 1965. године када су Сједињене Државе покренуле масовну ескалацију своје посвећености одбрани Јужног Вијетнама. Штавише, Вашингтон је одлучио да је Кина његов највећи непријатељ, више него СССР. Као одговор на растућу кинеску активност, несврстане силе Индије и Југославије су се мало приближиле Совјетском Савезу. Кључни регионални лидери које је Кина подржавала свргнути су или потиснути 1965. године. Бен Бела је збачен у Алжиру, што је резултирало да су Совјети стекли утицај у северној Африци и на Блиском истоку. Кваме Нкрума, најистакнутији вођа подсахарске Африке, смењен је док је био на путовању у Кини почетком 1966. Нови владари су Гану пребацили на западну страну Хладног рата. Маоови напори да поврати престиж одржавањем конференције налик Бандунгу били су неуспешни. У октобру 1965. Кина је задесила најпогубнији ударац у целој ери хладног рата. Индонежанска војска раскинула је са председником Сукарном и систематски уништила ПКИ комунистичку партију Индонезије. Војска и локалне исламске групе убиле су стотине хиљада присталица ПКИ и протерале многе Кинезе из Индонезије. Сукарно је остао као водећи председник, али је власт припала генералу Сухарту, преданом непријатељу комунизма.

Југоисточна Азија

Бурма/Мјанмар Бурма је на напет начин стекла независност од Британије 1948. Избјегавала је било какву обавезу у Хладном рату и била је активна у покрету несврстаних. Било је бројних неуспешних комунистичких устанака. Војска је преузела контролу 1962. године. Совјетски Савез никада није играо значајну улогу, а Бурма се држала на дистанци од Британије и Сједињених Држава.Matray. .

Кина има дугу контроверзну границу, а односи су обично били лоши до касних 1980-их. Током 1950-их Бурма је лобирала за улазак Кине као сталне чланице у Савет безбедности УН, али је осудила инвазију Кине на Тибет 1950. године. Последњи гранични спор догодио се 1956. године, када су Кинези напали делове северне Бурме, али су одбијени. Током 1960-их студенти и други елементи велике кинеске заједнице у Бурми изразили су подршку маоизму; резултирали су антикинески немири. Блиски односи почели су касних 1980-их када је Кина почела да снабдева војну хунту већину свог оружја у замену за већи приступ бурманском тржишту и могућности обавештајних служби. Кина је одбила да се придружи другим нацијама које су осудиле политику Мјанмара према мањинама, посебно нападе на Рохиња муслимане који су почели 1970-их.

Вијетнам

Ајзенхауер и Вијетнам По завршетку Другог светског рата, комунистички Вијет Мин је покренуо устанак против француске колоније државе Вијетнам. Настојећи да ојача НАТО савезника и спречи пад Вијетнама у комунизам, администрације Трумана и Ајзенхауера финансирале су војне операције у Вијетнаму од стране свог савезника из НАТО-а. 1954. године, француска војска је била заробљена у близини кинеске границе у бици код Дијен Бијен Фуа. Ајзенхауер је одбио америчку војну интервенцију и француска војска се предала. Нова француска левичарска влада састала се са комунистима на Женевској конференцији. Москва је приморала Вијет Мин да прихвати поделу: земља је подељена на комунистички Северни Вијетнам (под вођством Хо Ши Мина) и капиталистички Јужни Вијетнам, под вођством Нго Дин Дијема и његове католичке коалиције.

Дана 5. априла 1954, Ајзенхауер је аргументовао користећи домино теорију, која је била идеја да ако једна земља падне под комунистичку власт, друге ће је следити што доводи до домино ефекта. Ова теорија је постала главни део америчке стратегије. Рекао је да ће губитак Индокине довести до рушења домина, доводећи у опасност Тајланд, Малају, Индонезију, Јапан, Тајван и Филипине. Да би спречиле то да су Сједињене Државе и још седам земаља основале Организацију споразума југоисточне Азије (СЕАТО), коју чине Аустралија, Француска, Нови Зеланд, Пакистан, Филипини, Тајланд, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе. Био је то одбрамбени савез за спречавање ширења комунизма у југоисточној Азији. Јужни Вијетнам, Лаос и Камбоџа нису били чланови; нико од чланова није се суочио са озбиљном комунистичком претњом. Историчар Дејвид Л. Андерсон каже: