мини| До милион људи (око 800 хиљада њих су римокатолици) напустило је комунистички Северни Вијетнам током Операције Пролаз до слободе након што је земља подељена. мини| Пропагандни постер који подстиче северњаке да се преселе на југ, наслов: "Идите на југ да бисте избегли комунизам". Доњи натпис: „Јужни сународници раширених руку дочекују северну браћу и сестре. Операција Пролаз до слободе је био термин који је користила морнарица Сједињених Држава да опише пропагандни напор и помоћ у транспорту 310.000 вијетнамских цивила, војника и не-вијетнамских припадника француске војске из комунистичког Северног Вијетнама (Демократска Република Вијетнам) у некомунистички Јужни Вијетнам (Држава Вијетнам, која је касније постала Република Вијетнам) између 1954. и 1955. године. Французи и друге земље су можда превезле још 500.000. Након француског пораза у бици код Дијен Бијен Фуа, Женевски споразум из 1954. одлучио је судбину Француске Индокине након осам година рата између снага Француске уније и Вијет Мина, који су се борили за независност Вијетнама под комунистичком влашћу. Споразуми су резултирали поделом Вијетнама на 17. северној паралели, са Хо Ши Миновим комунистичким Вијет Мином који је контролисао север и државом Вијетнам коју подржавају Француска на југу. Споразуми су дозвољавали период од 300 дана, који се завршавао 18. маја 1955. године, у којем су људи могли слободно да се крећу између два Вијетнама пре него што је граница запечаћена. Подела је требало да буде привремена, до избора 1956. за поновно уједињење земље под националном владом. Између 600.000 и милион људи преселило се на југ, укључујући више од 200.000 француских држављана и војника у француској војсци док је између 14.000 и 45.000 цивила и отприлике 100.000 бораца Вијет Мина кренуло у супротном правцу.
Велику сеобу северњака 1954–1955 омогућиле су првенствено француско ваздухопловство и морнарица. Амерички морнарички бродови су допунили Французима у евакуацији северњака у Сајгон, јужну престоницу. Операција је била праћена великим напорима хуманитарне помоћи, које је финансирала углавном влада Сједињених Држава у покушају да апсорбује велики шаторски град избеглица који је настао изван Сајгона. За САД је миграција била пуч у односима с јавношћу, који је створио широку покривеност бекства Вијетнамаца од перципиране репресије комунизма у „слободни свет“ на југу. Овај период је обележила пропагандна кампања коју је подржала Централна обавештајна агенција у име римокатоличког премијера Јужног Вијетнама Нго Динх Диема . На кампању се обично гледало да подстакне католике да беже од „предстојећег верског прогона“ под комунизмом, а око 60% од 1,14 милиона католика са севера је емигрирало. Вијет Мин је такође покушао насилно да спречи одлазак потенцијалних избеглица, посебно у руралним подручјима где није било француских или америчких војних снага.
Конвенционално се претпостављало да је миграција ојачала католичку базу моћи у Диему; док је већина вијетнамских католика раније живела на северу, сада је већина на југу. У страху од победе комуниста, Дием је отказао изборе. Верујући да су новопридошли католици бастион чврсте антикомунистичке подршке, Дием је наводно третирао нове бираче као посебну интересну групу. На дуге стазе, северни католици никада се нису у потпуности интегрисали у јужњачко друштво и често се сматрало да Диемово наводно фаворизовање према њима изазива тензије које су кулминирале будистичком кризом 1963, која се завршила његовим падом и убиством. У ствари, католици који су се преселили на југ били су пре свега активни актери својих живота, а не због напора ЦИА-е или Нго Ђин Дима. Око 25% миграната су били некатолици, а један број католика који су се преселили на југ нису то учинили због своје вере. Северни католички емигранти су заправо донели сложене изазове Цркви у Јужном Вијетнаму, а Нго Ђин Дим такође није преселио северне католике у Саи Гон и око њега као намерну и стратешку политику. Како су вијетнамски католици били далеко од монолитности, и нису били ни на који начин јединствени у својим политичким ставовима, мит је мешати „католичке избеглице са свим католицима, са свим избеглицама или са чврстим присталицама Нго Ђин Дима „. У стварности, персоналистичка револуција под Диемовим режимом промовисала је верску слободу и разноликост како би се супротставила комунистичком атеизму. Међутим, сам овај оквир је на крају омогућио будистичким активистима да угрозе државу која је подржавала њихову верску слободу.
Позадина На крају Другог светског рата, Вијет Мин је прогласио независност под Демократском Републиком Вијетнам (ДРВ) у септембру 1945. Ово се догодило након повлачења царског Јапана, који је преузео контролу над француском Индокином током Другог светског рата. Војна борба је поново почела у новембру 1946. када је Француска покушала да поново успостави контролу над Индокином нападом на северни лучки град Хајфонг. ДРВ су признали Совјетски Савез и Народна Република Кина (НРК), док су западне силе признале Државу Вијетнам коју подржавају Француска, коју је номинално предводио цар Бао Ђаи, али са Вијетнамском националном војском (ВНА) обученом у Француској која је била лојална снагама Француске уније. У мају 1954, после осам година борби, Французи су опкољени и поражени у планинској северној тврђави у бици код Дијен Бијен Фуа. Повлачење Француске из Индокине је финализовано Женевским споразумом из јула 1954, након двомесечних преговора између Хо-овог ДРВ-а, Француске, НР Кине и Совјетског Савеза. Према условима споразума, Вијетнам је био привремено подељен на 17. паралелном северу до избора 1956. како би се изабрала национална влада која ће управљати уједињеном земљом.
Комунистички Вијет Мин је остављен да контролише Северни Вијетнам, док је држава Вијетнам контролисала југ. Снаге Француске уније постепено би се повлачиле из Вијетнама како се ситуација стабилизовала. Обе вијетнамске стране биле су незадовољне исходом у Женеви; Нго Динх Дием, премијер државе Вијетнам, осудио је споразум Француске и наредио својој делегацији да не потпише. Он је изјавио „Не можемо признати да је Совјетска Кина заузела више од половине наше националне територије” и да „не можемо да се сложимо са бруталним поробљавањем милиона сународника”. Премијер Северног Вијетнама Пхам Ван Ђонг изразио је огорченост након што су његови совјетски и кинески подржаваоци запретили да ће прекинути подршку ако не пристане на мировне услове; Донг је желео да притисне војну предност Вијет Минха како би могли да полажу право на више територије за преговарачким столом.
Према споразумима, требало је да постоји период у коме је било дозвољено слободно кретање цивила између две зоне, док су војне снаге биле принуђене да се преместе на своју страну. Сви француски експедициони корпус Далеког истока и снаге ВНА на северу требало је да буду евакуисане јужно од 17. паралелно, док су сви борци Вијет Мина морали да се преселе на север. Споразуми су предвиђали да се цивилима пружи прилика да се преселе у половину Вијетнама коју желе.
Чланак 14(д) дозвољавао је период од 300 дана слободног кретања између два Вијетнама, који се завршава 18. маја 1955. године. Стране су мало размишљале о логистици пресељења становништва током преговора у Женеви и претпоставиле су да ће то бити мање важно. Упркос тврдњи да су његови северни сународници били „поробљени“, Дием је очекивао не више од 10.000 избеглице. Генерал Пол Ели, француски генерални комесар Индокине, очекивао је да ће око 30.000 земљопоседници и пословни руководиоци би се преселили на југ и прогласили да ће преузети одговорност за транспорт свих Вијетнамаца који желе да се преселе на територију под контролом Француске уније, као што је Јужни Вијетнам. Француски премијер Пјер Мендес Француска и његова влада планирали су да обезбеде помоћ за око 50.000 расељених лица. Мендес-Франс је био сигуран да ће ФФЕЕЦ бити у стању да сама обави посао. Американци су тај период видели као прилику да ослабе комунистички север.
Евакуација мини|Северновијетнамске избеглице прелазе са француског десантног брода на током операције Пролаз до слободе у августу 1954. Предвиђања Дијема и Елија била су крајње нетачна. Дошло је до тешких борби у северном Вијетнаму, где су Вијетминци били најјачи, и многи људи су били приморани да напусте своје домове. Иако су француске добротворне организације деловале на северу, избеглички кампови су били неорганизовани и могли су да обезбеде нешто више од склоништа. Као резултат тога, постојао је велики број северњака који су желели да оду и започну нови живот на југу.
Французи су започели своју евакуацију са својом унапред зачетом идејом да би мало ко желео да крене на југ. Како се сазнање о програму миграције ширило севером који су контролисали комунисти, хиљаде претежно северних католичких тражилаца азила спустило се у престоницу Ханој и луку Хајфонг, који су још увек били под контролом Француске. То је довело до анархије и конфузије јер су се емигранти борили око ограниченог склоништа, хране, лекова и места на бродовима и авионима који су летели на југ. До почетка августа било их је преко 200.000 евакуисана лица која чекају у Ханоју и Хајфонгу. У почетку су ад хоц кампови имали недовољну санитарну и контролу квалитета воде, што је довело до могућности избијања болести. Неки амерички представници су рекли да су то најгори услови које су видели. Услови су и даље били лоши и хаотични након што је евакуација у пуном замаху, и нису се значајно побољшали месец дана. Није постојала организациона инфраструктура што се тиче регистрације или медицинске документације и имунизације евакуисаних који чекају. Комунисти су тако слали своје пропагандне активисте кроз логоре и говорили да недостатак организације доказује да ће живот будућих избеглица бити још гори на југу, где ће бити потпуно под контролом Јужног Вијетнама.
Француска морнарица и ваздухопловство биле су исцрпљене током Другог светског рата. Нису били у стању да се изборе са неочекивано великим бројем избеглица. Ово је погоршано њиховом неспремношћу да дозволе цивилним евакуисанима да путују возовима из околних округа до Ханоја и Хајфонга, пошто је њихов приоритет била евакуација војног особља и опреме. Француска је затражила помоћ од Вашингтона, па је америчко Министарство одбране наредило америчкој морнарици да мобилише оперативну групу за евакуацију.
Америчка влада је видела евакуацију као прилику да ослаби комунисте тако што ће обезбедити и тиме придобити лојалност избеглица антикомунистичкој ствари. Оперативна мисија Сједињених Држава је предложила да осим помоћи у евакуацији избеглица на југ и тиме исушивању комунистичке базе становништва, Американци треба да обезбеде здравствену заштиту, склониште, храну и одећу како би помогли антикомунистима да стекну верност својих сународника. Још једна предност учешћа у евакуацији била је то што ће америчко особље бити на терену у Северном Вијетнаму, што им омогућава да прикупљају обавештајне податке о комунистичким активностима.
Сходно томе, Оперативна група 90 (ЦТФ-90) је инаугурисана под командом контраадмирала Лоренца Сабина. Амерички војници реновирали су и трансформисали теретне бродове и носаче тенкова како би у њих сместили хиљаде Вијетнамаца који би били евакуисани. Поправке су се често обављале на путу за Хаифонг из њихових база у заливу Субиц на Филипинима. Сабин није раније био укључен у хуманитарна питања, а он и његово особље су припремили Оперативни налог 2–54 – оквир политике за операцију од 114 страница – у размаку од недељу дана током свог поморског путовања од Јапана до Вијетнама.