Привреду Европе чини око 748 милиона људи у 50 земаља.
Разлика у богатству широм Европе може се отприлике видети у бившој хладноратовској подели, при чему су неке земље прекршиле ту поделу (Грчка, Португалија, Словенија, Чешка, Литванија, Летонија и Естонија). Док већина европских држава има Бруто домаћи производ по глави становника већи од светског просека и веома су развијене, неке европске економије, упркос свом положају изнад светског просека у Индексу хуманог развоја, су релативно лоше. Европа има укупну банкарску имовину од више од 50 билиона долара, а њена глобална имовина под управљањем је више од 20 билиона долара.
Формирање Европске уније и 1999. године увођење јединствене валуте, евра, приближили су европске земље учеснице захваљујући погодностима заједничке валуте. Различите европске државе су повећале своје економске везе кроз регионалну интеграцију. Европска унија је политички ентитет Sui generis, који комбинује карактеристике и федерације и конфедерације. Као један ентитет, унија је једна од највећих економија на свету, која има утицај на прописе у глобалној економији због величине свог јединственог тржишта са Исландом, Лихтенштајном, Норвешком и Швајцарском.
У овом чланку „Европа“ и деривати те речи подразумевају изабране државе чија се територија само делимично налази у Европи, као што су Турска, Азербејџан и Грузија, и државе које се географски налазе у Азији, граниче се са Европом и културно су привржене континенту, као што су Јерменија и Кипар.
Највеће европске националне економије по номиналном БДП-у преко 1,0 трилиона америчких долара су:
Немачка (4,43 трилиона долара), Уједињено Краљевство (3,33 трилиона долара), Француска (3,05 трилиона долара), Италија (2,19 трилиона долара), Русија (1,86 трилиона долара), Шпанија (1,58 билиона долара) Холандија (1,09 билиона долара)
Од првих 500 највећих корпорација мерених приходима (Fortune Global 500 у 2010), 184 имају седиште у Европи. 161 се налази у Европској унији, 15 у Швајцарској, 6 у Русији, 1 у Турској, 1 у Норвешкој.
Као што је 2010. приметио шпански социолог Мануел Кастелс, просечан животни стандард у западној Европи је веома висок: „Већина становништва у западној Европи још увек ужива највиши животни стандард у свету и у светској историји.”
Економски развој мини|Развој реалног БДП-а по глави становника у Европи, 1820-2018
Пре–1945: Индустријски раст Пре Другог светског рата, највеће финансијске и индустријске државе у Европи биле су Уједињено Краљевство, Француска и Немачка. Индустријска револуција, која је започела у Британији, брзо се проширила широм Европе, и убрзо је цео континент био на високом нивоу индустрије. Први светски рат је накратко довео до застоја индустрије неких европских држава, али у периоду уочи Другог светског рата Европа се добро опоравила и такмичила се са све већом економском моћи Сједињених Америчких Држава.
Међутим, Други светски рат је изазвао уништење већине европских индустријских центара и велики део инфраструктуре овог континента је опустошено.
1945–1992: Хладни рат После Другог светског рата, европске владе су биле у расулу. Многе несоцијалистичке европске владе кренуле су да интегришу своје економије, постављајући темеље за оно што ће постати Европска унија. То је значило огроман пораст заједничке инфраструктуре и прекограничне трговине. Док су ове европске државе брзо унапређивале своје економије, до 1980-их, државна економија Савет за узајамну економску помоћ групе је имала проблеме, углавном због огромних трошкова Хладног рата. БДП и животни стандард држава Централне и Источне Европе били су нижи него у другим деловима Европе.
Европска заједница је порасла са 6 првобитних чланица након Другог светског рата на 12 у овом периоду.
Просечан животни стандард у Европи је значајно порастао током послератног периода, што карактеришу ови налази:Responses to poverty: lessons from Europe by Robert Walker, Roger Lawson, and Peter Townsend
Приватна потрошња по глави становника (ППС) 1980. године
Луксембург: 5495 Француска: 5395 Западна Немачка: 5319 Белгија: 5143 Данска: 4802 Холандија: 4792 Уједињено Краљевство: 4343 Италија: 4288 Ирска: 3029
Лични расположиви доходак по глави становника (ППС) 1980. године
Белгија: 6202 Француска: 6044 Западна Немачка: 5661 Холандија: 5490 Италија: 5378 Данска: 4878 Уједињено Краљевство: 4698
Успон Европске уније Када се „источни блок“ распао око 1992. године, ове државе су се бориле да се прилагоде системима слободног тржишта. Међутим, постојале су велике варијације у степену успеха, са централноевропским државама попут Чешке, Мађарске, Словачке, Словеније и Пољске које су се прилагођавале прилично брзо, док су се државе које су формирале СССР, као што су Русија, Белорусија и Украјина, имале потешкоће да реформишу своју инфраструктуру која се распадала.
Многе развијене европске земље брзо су развиле економске везе са другим европским државама, где је поново уведена демократија. Након револуција из 1989. године, државе у централној Европи и балтичке државе суочиле су се са променама, Југославија је запала у грађански рат, а Русија, Украјина и Белорусија се и даље боре са својим старим системима.
Највећа европска економија, Немачка, борила се са уједињењем 1991. године са бившом комунистичком Немачком Демократском Републиком, или Источном Немачком, под утицајем Совјетског Савеза. Источна Немачка је уклонила већи део своје индустријске инфраструктуре током Хладног рата, и дуги низ година уједињена Немачка се борила да изгради инфраструктуру у бившој Источној Немачкој до нивоа бивше Западне Немачке.
Мир у Југославију није био деценију, а до 2003. године још је било много мировних трупа НАТО-а и Европске уније присутних у Босни и Херцеговини, Северној Македонији и на Косову. Рат је озбиљно омео економски раст, а једино је Словенија остварила прави напредак током 1990-их.
Европска економија је била погођена нападима 11. септембра 2001, а највише су погођене Немачка, Швајцарска, Француска и Уједињено Краљевство. Али, 2002/2003, економија је почела да се опоравља од напада у САД.
Укупном величином европске економије до тада је доминирала Европска унија са тада 15 европских држава као пуноправним чланицама. На чланство у Европској унији се гледало као на нешто чему треба тежити, а Европска унија је дала значајну подршку и помоћ оним државама Средње и Источне Европе које су спремне да раде на постизању економија које испуњавају критеријуме за улазак. За то време, 12 од 15 чланица Европске уније постало је део еврозоне, валутне уније покренуте 1999. године, при чему свака чланица користи заједничку валуту, евро, која је заменила њихове бивше националне валуте. Три државе су одлучиле да остану ван еврозоне и наставе са сопственим валутама, а то су Данска, Шведска и Уједињено Краљевство.
2004–2007: Ширење Европске уније Почетком 2004. године, 10 углавном бивших комунистичких држава придружило се Европској унији у њеном највећем проширењу до сада, проширивши унију на 25 чланица, а још осам је склопило придружене трговинске споразуме. Земље које приступају су обавезне да се прикључе еврозони и у будућности усвоје заједничку валуту евро. Процес укључује Европски валутни механизам, чији су неке од ових земаља већ део.
Већина европских економија је у веома добром стању, а континентална економија то одражава. Међутим, сукоби и немири у неким државама бивше Југославије и у кавкаским државама ометале су економски раст у тим државама.
Као одговор на масовни раст Европске уније, 2005. године Заједница независних држава (ЗНД), којом доминирају Русија, створила је ривалски трговински блок са Европском унијом, отворен за сваку претходну државу Совјетског Савеза (укључујући и европске и азијске државе). 12 од 15 потписало је, при чему су три балтичке државе одлучиле да се придруже Европској унији. Упркос томе, три кавкаске државе су у прошлости рекле да ће једног дана размотрити подношење захтева за чланство у Европској унији, посебно Грузију. То важи и за Украјину од наранџасте револуције.
2008–2015: Ширење еврозоне и европска дужничка криза мини|300x300п|Немачке обавезнице мини|300x300п| Грчке обвезнице Словенија је постала прва република из бивше Југославије, као и прва некадашња комунистичка нација у целини која је усвојила валуту Европске уније, евро, 2007. године, затим Малта и Кипар 2008. и Словачка 2009. године. Естонија је 2011. године постала прва република из бившег Совјетског Савеза која је увела евро, а следе Летонија 2014. и Литванија 2015. године. Хрватска је 2013. године постала 28. чланица Европске уније, а евро је увела 1. јануара 2023. године.
Године 2008. Глобална финансијска криза, изазвана стамбеним балоном у Сједињеним Америчким Државама, изазвала је значајан пад БДП-а већине европских економија, што је био преседан далеко широј и проблематичнијој дужничкој кризи, која је претила колапс привреда на југу, посебно Грчке, Португала и Шпаније. Пошто је такође тешко погођена, Ирска је изашла из кризе средином 2013. У међувремену, повећана помоћ Међународног монетарног фонда и Европске централне банке некако је ублажила ситуацију у земљама погођеним дугом, при чему су економије Средње и Источне Европе предвођене Немачком избегле најгору дужничку кризу из 2010. године.
До 2014–2015, Ирска се опорављала уједначеним темпом након што је успешно завршила програм спасавања. Еврозона је у целини постала стабилнија, међутим проблеми у Грчкој и спори опоравак у Италији и држава на Пиринејском полуострву (Шпанија и Португалија) настављају да се раст у еврозони сведе на минимум. Немачка наставља да води Европу у стабилности и расту, док и Уједињено Краљевство и Ирска бележе снажан раст од 3–4%. Незапосленост у Ирској која се смањује на најбржи ниво у Европи, за које се очекује да ће достићи 8% до 2016. године, у односу на двоструко више од 2011. године. Чешка и Немачка имају константно најнижу стопу незапослености у Европској унији. Изгледи за раст генерално остају оптимистични за Европу у будућности. Уз позитиван раст се очекује широм еврозоне. Иако неизвесност још увек окружује Грчку и отплате дуга у грчкој држави, тренутно се чини да су ствари стабилне.
Европска предузећа су у паду у односу на светска од кризе. Од 50 највреднијих глобалних фирми, само седам су биле европске од 2015. године, у поређењу са 17 у 2006. Од 24 привредна сектора, Европа предњачи само у једном – прехрамбеном, који предводи Nestlé из Швајцарске. Компаније као што су ХСБЦ, Водафоне, TotalEnergies и BNP Paribas такође су се санкале у својим индустријама против америчких и азијских конкурената. Поред тога, бивши технолошки тешкаши као што су Nokia, Ериксон и Алкател такође су одбили против америчких компанија које се развијају у Силицијумској долини.
Док се најнижих 80% дохотка европског становништва повећало за око 40% у просеку од 1980. године, доходак од 1% највећих доходака пре опорезивања се више него удвостручио. Запосленост у Европској унији достигла је нови максимум у 2019.
Док су се многи друштвени и економски показатељи приближили широм региона Европској унији, глобална финансијска криза је довела до оштрог одступања у стопама незапослености. Недавно су се кретали од мање од 2% у Прагу до више од 20% у деловима Грчке, јужне Шпаније и јужне Италије. Брза технолошка промена је такође утицала на средње квалификоване раднике, што је довело до тога да се запошљава више нискоквалификованих послова.
2016 – данас: Брегзит, пандемија Ковида 19 и руска инвазија на Украјину