Жилијен Алафилип (; Сент Аман Монрон, 11. јун 1992) бивши је француски бициклиста. Три пута је освојио Флеш Валон, два пута Свјетско првенство у друмској вожњи, а по једном је освојио Тур оф Калифорнију, Тур оф Бритејн, Класика де Сан Себастијан, награду за најагресивнијег возача и брдску класификацију на Тур де Франсу, Милано—Санремо, Страде Бјанке, Брабантсе пајл, Фон Ардеше класик, награду за најагресивнијег возача на Ђиро д’Италији и Гран при сајклисте де Квебек. Остварио је шест етапних побједа на Тур де Франсу, као и по једну на Ђиро д’Италији и Вуелта а Еспањи. Освојио је једну сребрну медаљу на Европском првенству у друмској вожњи, а једном је освојио и награду Вело д’Ор за бициклисту године. На петом је мјесту по броју побједа за тим Квик-степ у историји, иза Тома Бонена, Марка Кевендиша, Ремка Евенепула и Фабиа Јакобсена. Његов млађи брат Брајан Алафилип је бивши бициклиста, а његова партнерка Марион Русе је такође бивша бициклисткиња.
На почетку јуниорске каријере такмичио се у циклокросу, гдје је освојио сребрну медаљу за јуниоре на Свјетском првенству и бронзану медаљу за возаче до 23 године на Европском првенству, након чега је почео да се такмичи на друму. Године 2014. почео је професионалну каријеру у тиму Омега фарма—Квик-степ, а 2015. завршио је на другом мјесту Тур оф Калифорнију, Флеш Валон и Лијеж—Бастоњ—Лијеж. Године 2016. возио је Тур де Франс по први пут, освојио је Тур оф Калифорнију и сребрну медаљу на Европском првенству у друмској вожњи, а завршио је Флеш Валон на другом мјесту. Године 2017. завршио је Милано—Санремо на другом мјесту и Париз—Ницу на петом; возио је Вуелта а Еспању по први пут, гдје је остварио једну етапну побједу, што му је била прва побједа на гранд тур тркама. У финишу сезоне завршио је Ђиро ди Ломбардију на трећем мјесту.
Године 2018. освојио је Флеш Валон, Класика де Сан Себастијан и Тур оф Бритејн, док је на Тур де Франсу остварио двије етапне побједе и освојио је брдску класификацију. Године 2019. освојио је Страде Бјанке, Милано—Санремо и Флеш Валон, док је на Тур де Франсу остварио двије етапне побједе и завршио је на петом мјесту у генералном пласману, уз освојену награду за најагресивнијег возача, а носио је жуту мајицу на 14 етапа. Године 2020. освојио је Брабантсе пајл, завршио је Милано—Санремо на другом и Лијеж—Бастоњ—Лијеж на петом мјесту, а на Тур де Франсу је остварио једну етапну побједу и носио је жуту мајицу на три етапе. У финишу сезоне је освојио Свјетско првенство у друмској вожњи, након чега је пао на Ронде ван Фландерену док је био у бијегу са Метјуом ван дер Пулом и Ваутом ван Артом.
Године 2021. освојио је Флеш Валон по трећи пут, завршио је Страде Бјанке, Бретање класик и Лијеж—Бастоњ—Лијеж на другом, а Амстел голд рејс, Класика де Сан Себастијан и Ђиро ди Ломбардију на шестом мјесту. На Тур де Франсу је остварио једну етапну побједу и носио је жуту мајицу на једној етапи, док је у финишу сезоне освојио Свјетско првенство у друмској вожњи други пут заредом. Године 2022. је остварио укупно двије побједе и завршио је Флеш Валон на четвртом мјесту. Године 2023. освојио је Фон Ардеше класик и остварио је етапну побједу на Критеријуму ди Дофине, а 2024. је возио Ђиро д’Италију по први пут, гдје је остварио једну етапну побједу и освојио је награду за најагресивнијег возача трке, коју је такође добио на четири етапе. Завршио је Милано—Санремо на деветом, Класика де Сан Себастијан на другом и Гран при сајклисте де Монтреал на трећем мјесту. Године 2025. прешао је у Тудор про сајклинг, са којим је у финишу сезоне освојио Гран при сајклисте де Квебек.
Дјетињство и јуниорска каријера
Рођен је у Сент Аман Монрону, општини у департману Шер од оца Жака и мајке Кетрин, а његова породица се преселила у Дезертен, у департману Алије, када је имао шест година. Његов отац је био музичар и инспирисао га је да научи да свира бубњеве, а заједно са осталим члановима породице свирао је на улици Монлисона током француског националног дана музике. Са седам година је почео да вози бицикл и придружио се тиму Монтлукон Сен Аман, а такође је почео да га тренира рођак Френк Алафилип. Са 11 година, рекао је мајци да жели да поздрави ујака у Сент Аман Монрон, ставио је воду у ранац и бициклом возио 50 километара до ујака а затим се јавио мајци да је стигао и да је добро. Касније је изјавио да мисли да су његови родитељи тада схватили колико воли бициклизам. Родитељи су му након тога купили на рате коришћени бицикл, који је био велики и њему и његовом млађем брату Брајану, који је увијек возио први. Родитељи су га уписали су га у Конзерваторијум музике и плеса, а отац му је направио посебну собу, али је он напустио Конзерваторијум са 16 година, о чему је касније изјавио да је учење солфеђа било још горе него школа, да је био хиперактиван и да није могао да се сконцентрише у учионици. Наставио је школовање и стекао диплому механичара за бицикла и моторе, а у периоду од 16 до 18 године радио је у продавници бицикала од уторка до суботе од седам ујутру до седам увече и могао је да тренира само сриједом ујутру, а да вози бицикл на дуже недељом. Изјавио је да није било идеално, али да је волио да разговара са купцима о опреми. Тренирао је циклокрос увече уз технологију у породичној башти коју је поставио. Имао је и малу освјетљену кружну стазу у комшилуку, а понекад га је увече пратио отац колима да би могао да тренира уз свјетлост фарова.
мини|лево|Алафилип на трци Тур де л’Ен 2013.
Године 2010. је учествовао на Свјетском првенству за јуниоре у циклокросу и освојио је сребрну медаљу, завршивши иза Томаша Папрстке. Исте године је доживио озбиљну повреду кољена, због које је морао да паузира годину дана и размишљао је да престане да вози бицикл. Ступио је у контакт са Давидом Лимом да Костом, који је био тренер у војном тиму Арме де Тере, са којим је потписао трогодишњи уговор и преселио се у базу у Сен Жермен ан Леу, гдје му је излијечено кољено. Током 2011. освојио је трку Ла Женсбаре, а 2012. је завршио на петом мјесту трку Тур де Бретање, чији је циљ био на успону Мур де Бретање. Такође , 2012. је освојио бронзану медаљу на Европском првенству и првенство Француске у циклокросу за возаче до 23 године.
Скаут из тима Квик-степ је 2012. пријавио Патрику Лефеверу Алафилипа као великог потенцијала, али је Лефевер рекао да је превише млад да би му давао плату. Лефевер је 2013. основао свој развојни тим Етикс—ихнед у који је примљен и потписао је уговор на минималну плату. Током прве године у тиму освојио је првенство Француске у циклокросу за возаче до 23 године други пут заредом и почео је чешће да се такмичи на друму, гдје је остварио соло побједу на четвртој етапи Тур де Бретање, а трку је завршио на петом мјесту у генералном пласману, минут иза Рикарда Цојдла. У наставку сезоне остварио је етапну побједу на трци Тирингем—Рунфарт, четири секунде испред Сајмона Јејтса. У августу је возио Тур де л’Авенир, гдје је пролог и прве двије етапе завршио на трећем мјесту у спринту, у којем је оба пута побиједио Кејлеб Јуан и био је на другом мјесту у генералном пласману. На четвртој етапи је отпао рано и завршио је седам минута иза Рубена Фернандеза. На последњој, седмој етапи, отишао је у бијег, одакле се издвојио на спусту са претпоследњег успона заједно са Алексисом Гужаром. На последњем успону је отишао од Гужара и побиједио је 51 секунду испред Матеја Мохорича који је напао из групе, а послије етапе изјавио је да је био толико исцрпљен да је једва подигао руке на циљу да слави побједу. У генералном пласману завршио је на 18 мјесту, пет и по минута иза Фернандеза и освојио је класификацију по поенима, два поена испред Адама Јејтса. Крајем септембра је возио друмску трку за возаче до 23 године на Свјетском првенству, гдје је рано напао и у финишу га је достигао Мохорич који је отишао од њега, а затим га је достигла велика група и завршио је на деветом мјесту. Укупно је током сезоне 25 пута завршио у првих десет.
Професионална каријера 2014.
Године 2014. продужио се тиму Омега фарма—Квик-степ, гдје је почео професионалну каријеру. Сезону је почео на Сантос тур даун андер трци, коју је завршио на 68 мјесту, 23 минута иза Сајмона Геранса. Почетком фебруара возио је класике у Шпанији у оквиру такмичења Челенџ Мајорка, гдје је Трофео сес Салинес завршио на 23 мјесту, девет секунди иза групе коју је одспринтао Саша Модоло. Сезону је наставио на класицима почетком марта, возећи три класика за пет дана. Фон Ардеше није завршио, Валенс Дром је завршио на 62 мјесту, у великој групи која је дошла на циљ девет минута иза Ромена Бардеа, док је Ла Самин завршио 52 секунде иза групе коју је одспринтао Максим Вантом. Крајем марта возио је Вуелта а Каталуњу, гдје је прву етапу завршио на трећем мјесту у спринту, иза Луке Мезгеца и Лејта Хауарда, што му је био први подијум на некој трци. Послије етапе је изјавио да је замало пао на 400 метара до циља након контакта са другим возачем и да је због тога изгубио брзину, али да је задовољан својим првим подијумом у каријери. На петој етапи, завршио је на другом мјесту у спринту, иза Мезгеца, а трку је завршио на 83 мјесту у генералном пласману, 39 минута иза Хоакима Родригеза. Са три етапе које је завршио у првих десет, освојио је своје прве поене у ворлд туру, послије чега је изјавио да је срећан што вози са искусним возачима у тиму који може да побјеђује.
мини|десно|Алафилип на подијуму након освајања класификације за најбољег младог возача на Тур де л’Ен трци 2014.
Дана 16. априла возио је Брабантсе пајл, гдје је у финишу напао Филип Жилбер и побиједио у спринту, а Алафилип није могао да прати напад и завршио је на 14 мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ четири секунде иза. У јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је хронометар на првој етапи завршио на 14 мјесту, 14 секунди иза Криса Фрума. До краја је губио вријеме и завршио је на 57 мјесту у генералном пласману, сат времена иза Ендрјуа Таланског. Дана 10. августа возио је Рајд Лондон класик, гдје је отишао у бијег на почетку заједно са још четири возача. Они су остали на челу до краја, а на 200 метара до циља Адам Блајт је кренуо да спринта и побиједио је испред Бена Свифта, док Алафилип није могао да прати њихово убрзање и завршио је на трећем мјесту, секунду иза, испред Жилбера и Кристијана Корена. Два дана касније стартовао је Тур де л’Ен трку, гдје је пролог на отварању завршио на другом мјесту, двије секунде иза сувозача Ђанија Мерсмана, а на трећем и четвртом мјесту завршили су такође његови сувозачи Питер Сери и Ригоберто Уран. На другој етапи је спроводио Мерсмана за спринт, а затим и сам наставио да спринта и завршио је на четвртом мјесту, док је Мерсман побиједио. На трећој етапи је отпао на успонима, завршио је преко три минута иза Берта Јан Линдемана и пао је на шесто мјесто у генералном пласману. На последњој, четвртој етапи, на 20 -{km}- до циља се одвојила група од десет возача, у којој је био и Алафилип. Данијел Мартин је напао на 8 -{km}- до циља, али је достигнут, након чега је Алафилип напао на 3 -{km}- до циља, остао испред до краја и побиједио је пет секунди испред Мартина, чиме је остварио прву побједу у каријери. Изјавио је да је као сан остварити побједу као француски возач на трци у Француској и да је изузетно срећан. Завршио је етапу 48 секунди испред велике групе у којој су били Жан Кристоф Перо и Реми ди Грегорио, захваљујући чему их је прескочио у генералном пласману и завршио је на четвртом мјесту, уз освојене класификацију за најбољег младог возача и класификацију по поенима, један поен испред Мерсмана. Сезону је наставио на Ватенфал сајкласику, гдје је радио за Марка Кевендиша и завршио је на 16 мјесту у спринту, у којем је побиједио Александер Кристоф, а Кевендиш је завршио на петом мјесту.