Кампања Анбар () односи се на војне сукобе између оружаних снага САД заједно са ирачким снагама безбедности и сунитских устаника у западној ирачкој провинцији Ал Анбар.

Рат у Ираку је трајао од 2003. до 2011. године, али се већина борби и кампање против устаника у Анбару одвијала у временском периоду између априла 2004. и септембра 2007. Иако су борбе у почетку представљале тешки градски рат, првенствено између устаника и америчких маринаца, устаници су се у каснијим годинама фокусирали на нападе америчких и ирачких снага безбедности импровизованим експлозивним направама, нападе великих размера на борбене испоставе и бомбашке нападе аутомобила. У кампањи је убијено скоро 9.000 Ирачана и 1.335 Американаца, многи у долини реке Еуфрат и сунитском троуглу око градова Фалуџа и Рамади.

Ал Анбар, једина провинција у Ираку у којој су већина сунити, није била поприште много борби на почетку инвазије. Након пада Багдада, Анбар је окупирала 82. ваздушно-десантна дивизија америчке војске. Сукоби су почели 28. априла 2003. када су амерички војници током антиамеричких демонстрација убили 17 Ирачана у Фалуџи. До априла 2004. године, провинција је била поприште великог устанка. До краја 2004. догодиле су се интензивне борбе и у Фалуџи и у Рамадију, укључујући и Другу битку за Фалуџу. Насиље је ескалирало током 2005. и 2006. док су се две стране бориле да обезбеде контролу над западном долином реке Еуфрат. За то време, Ал Каида у Ираку је постала водећа сунитска устаничка група у провинцији и претворила је главни град провинције Рамади у своје упориште. Корпус маринаца је урадио обавештајни извештај крајем 2006. у којем је навео да ће провинција пасти уколико не дође до значајнијег додатног ангажовања копнених трупа.

У августу 2006, неколико племена лоцираних у Рамадију које је преводио шеик Абдул Сатар Абу Риша почело је да формира оно што ће на крају постати група Буђење Анбара, која је касније довело до побуне племена против Ал Каиде у Ираку. Ово је помогло да се војно преокрене ситуација против устаника до 2007. Америчке и ирачке племенске снаге повратиле су контролу над Рамадијем почетком 2007. године, као и над другим градовима као што су Хит, Хадита и Рутба. Теже борбе су и даље потрајале током лета 2007. године, посебно у руралној западној долини реке, углавном због близине сиријске границе и огромне мреже пунктова којим су улазили страни борци у Ираку, преко Сирије. У јуну 2007. САД су ставиле у фокус источни Анбар и обезбедиле контролу над градовима Фалуџа и Ел Карма.

Борбе су углавном завршене до септембра 2007, иако су америчке снаге задржале присуство ради стабилизације региона и саветовања Ирачана, завршно са децембром 2011. У част прославе победе, председник Џорџ В. Буш долетео је у Анбар у септембру 2007. да честита шеику Сатару и другим вођама племена. Снаге Ал Каиде у Ираку су убиле шеика Сатара неколико дана касније. У септембру 2008. политичка контрола над територијом је пребачена на Ирак. Војна контрола је пренета у јуну 2009, након повлачења америчких борбених снага из градова. Маринце је заменила америчка војска у јануару 2010. Војска је повукла своје јединице до августа 2010. године, остављајући само саветодавце и јединице за подршку. Последње америчке снаге напустиле су провинцију 7. децембра 2011.

Позадина

лево|мини|Мапа провинције Ал Анбар из 2004. године, на којој је приказана подела америчке војске Ал Анбар је највећа и најзападнија провинција Ирака. Садржи 32 посто укупне копнене масе Ирака, 137.810 километара квадратних, што је нешто веће од читаве Грчке. Област је географски изолована од већине Ирака, али јој се лако може приступити из Саудијске Арабије, Јордана и Сирије. Река Еуфрат, језеро Хабанија и вештачки створено језеро Кадисија су најзначајније географске тачке. Изван области Еуфрата терен је претежно пустињски, обухватајући источни део сиријске пустиње. Температуре се крећу од највише 46 степени у јулу и августу па до испод 10 степени, у периоду од новембра до марта. Провинција нема значајне природне ресурсе. Становништву је програм социјалних давања владе коју је водила партија Баас значио за свакодневно функционисање, за шта је новац обезбеђиван на основу прихода од продаје нафте у другим крајевима земље.

Коалициона привремена управа (-{CPA}-) проценила је да је око 1,2 милиона Ирачана живело у Анбару 2003. године, од чега више од две трећине у градовима Фалуџи и Рамадију. Деведесет и пет процената становника су се изјашњавали као сунити, од чега су многи били из племена Дулаими. Анбар је једина ирачка провинција без значајног шизамског или курдског становништва. Око 95 процената становништва живи у кругу од 8 километара од реке Еуфрат. У време инвазије, Фалуџа је била позната као верска енклава која је непријатељски расположена према странцима, док је Рамади, главни град провинције, био више секуларан. Ван градова, древни племенски систем који су водили шеици имао је и даље значајан утицај.

мини|Фотографија из ваздуха урбаних подручја око Рамадија и реке Еуфрат, где је живела већина становништва провинције Анбар Услови у Анбару су посебно погодовали подизању устанка, побуне. Провинција је била претежно сунитска. Сунити су били мањинска верска група која је изгубила моћ и утицај у Ираку после пада власти Садама Хусеина. Садам је такође био веома популаран у провинцији, више него било где у земљи. Многи становници провинције се нису борили током инвазије (што им је омогућило да тврде да нису поражени) и „и даље су хтели да се испуцају”, како наводи новинар Том Рикс. Служење војног рока је било обавезно у Садамовом Ираку, а област Амиријах садржала је значајан део ирачке индустрије оружја. Непосредно након што је Садам пао, устаници и други су опљачкали многа од 96 познатих локација где је била складиштена муницијом, као и локалне оружарнице и залихе оружја. Ово оружје је коришћено за наоружавање устаника у Анбару и другде. Док је само мала мањина сунита у почетку били у побуни, многи су их подржавали или толерисали. Делови владе и бивши Садамови званичници у егзилу у Сирији су давали новац, уточиште и слали су стране борце устаничким групама. Будући вођа Ал-Каиде у Ираку Абу Мусаб ел Заркави провео је део 2002. године у централном Ираку, укључујући и провинцију Анбар, припремајући се за отпор. У року од неколико месеци од инвазије, провинција је постала уточиште за све борце против окупатора.

2003. Инвазија У Анбар је било релативно мало борби током почетне инвазије на Ирак, пошто је главна америчка офанзива била усмерена кроз шиитске области југоисточног Ирака, на потезу од Кувајта до Багдада. Једна пешадијска дивизија била је планирала 2002. да обезбеди Анбар током инвазије. Међутим, Пентагон је почетком 2003. одлучио да третира провинцију „економијом силе” (). Прве коалиционе снаге које су ушле у Ал Анбар биле су америчке и аустралијске специјалне снаге, које су заузеле виталне циљеве као што су ваздушна база Ел Асад и брана Хадита тако спречивши лансирање пројектила Скад на Израел. Иако је генерално било мало борби, најзначајнији сукоб се догодио када су делови америчког 3. батаљона 75. ренџерског пука заузели брану Хадита 31. марта 2003. Окружени бројним ирачким снагама, Ренџерси су држали брану осам дана. Током опсаде уништили су двадесет девет ирачких тенкова и убили око 300 до 400 ирачких војника. Три ренџера су за акцију награђена Сребрном звездом. Поред тога, четири друга ренџера су убијена када је њихов контролни пункт у близини Хадите напао бомбаш самоубица.

На крају инвазије, просадамске снаге у Анбару – партија Баас, Републиканска гарда, Федајин Садам и Ирачка обавештајна служба — сачувале су своју инфраструктуру. Садам се почетком априла сакрио у Рамадију и Хиту. Друге просадамове снаге успеле су да се пребаце из Анбара у Сирију са новцем и оружјем, где су поставиле штаб. Језгро побуне у првих неколико месеци формирано је од просадамових снага у Анбару и Сирији. За разлику од пљачке широм Багдада и других делова земље, басистички штабови и куће високорангираних сунитских вођа били су сачувани током ратних дејстава. Шеф ирачких копнених снага у провинцији, генерал Мохамед Јарави, званично се предао елементима 3. пешадијске дивизије у Рамадију 15. априла 2003.

Почетак побуне

Убрзо након пада Багдада, америчка војска је претворила провинцију Анбар у један пук, 3. оклопни коњички пук (-{ACR}-). Са само неколико хиљада војника, та снага није имала много наде да ће ефикасно контролисати Анбар.

Непосредни катализатор сукоба у области Фалуџе био је оно што су многи Ирачани и страни новинари назвали „масакром” у Фалуџи. Увече 28. априла 2003, на рођендан Садама Хусеина, око стотину мушкараца, жена и деце организовало је антиамеричке протесте испред америчке војне испоставе у Фалуџи. Ирачани су тврдили да су били ненаоружани, док су америчке трупе рекле да су неки људи носили и пуцали из АК-47. Војници 82. ваздушно-десантне који су били у школској испостави пуцали су на гомилу, убивши најмање дванаест, а ранивши још десетине. Војска се никада није извинила за убиства нити платила одштету. У недељама након тога, раније проамерички градоначелник тог града позвао је Американце да напусте град.

-{CPA}- је 16. маја 2003. издала Наредбу број 1, којом је укинула партију Баас и започела процес „дебаасификације”, а 23. маја 2003. издала Наредбу број 2, којом је распуштена ирачка војска и друге безбедносне снаге. услуге. Оба реда су додатно супротставили сунитима из Анбара. Многи сунити су били веома поносни на ирачку војску и на распуштање војске су тумачили као чин презира према ирачком народу. Распуштање је такође довело до тога да стотине хиљада људи остане без посла, јер су многи били припадници војске или партије. Три дана након прокламације наредбе бр. 2, мајор Метју Шрам постао је први убијени Американац од инвазије на провинцију Анбар; његов конвој се нашао под нападом ракетних граната (RPG) 26. маја, у близини Хадите.

Јун—октобар 2003. мини|Амерички војници са 115. четом војне полиције која делује у близини Фалуџе у јуну 2003. Ови војници користе Хамви возила без оклопа. Након распуштања ирачке војске, устаничке активности су се повећале, посебно у Фалуџи. У почетку су се оружане групе отпора могле окарактерисати или као сунитски националисти који су желели да врате партију Баас на челу са Садамом Хусеином на власт, или са друге стране, као борци против Садама Хусеина. Први велики вођа побуне у Анбару био је Кхамис Сирхан ал-Мухамад, председавајући Бааса за провинцију Карбала, који је првобитно био на броју 54 на америчкој листи најтраженијих Ирачана. Према америчкој војсци, Хамис је своја средства и наређења добијао директно од Садама, који је тада још увек био у бекству.

У јуну су америчке снаге извеле операцију Desert Scorpion. Операција углавном није остварила оперативни циљ слома растуће побуне. Изоловани успех догодио се у близини Раваха, где су амерички војници 12. јуна окружили и убили више од 70 бораца и заузели велико складиште оружја.

Генерално, америчке снаге су имале потешкоћа да разликују ирачке цивиле и устанике, а цивилне жртве претрпљене током чишћења повећале су подршку устаницима. Бомба је 5. јула у Рамадију убила седморо људи на церемонији доделе диплома за прве полицијске кадете обучене у САД. Шеснаестог јула су убијени Мохамед Наил Јураифи, провладин градоначелник Хадита, као и његов најмлађи син.

десно|мини|Амерички војници са 115. четом војне полиције претресају Ирачане на контролном пункту за возила у Фалуџи у јулу 2003.