bio je japanski filmski stvaralac. Karijeru je započeo u eri nemih filmova, a njegovi poslednji filmovi snimljeni su u boji početkom 1960-ih. Ozu je prvo napravio nekoliko kratkih komedija, pre nego što se okrenuo ozbiljnijim temama tokom 1930-ih. Najistaknutije teme Ozuovog stvaralaštva su porodica i brak, a posebno odnosi među generacijama. Njegovi najomiljeniji filmovi među publikom su Kasno proleće (1949), Tokijska priča (1953) i Jesenje popodne (1962).
Široko smatran jednim od najvećih i najuticajnijih svetskih filmskih stvaralaca, Ozuov rad je nastavio da dobija priznanja nakon njegove smrti. U anketi časopisa Sight & Sound iz 2012, Ozuova Tokijska priča je proglašena trećim najvećim filmom svih vremena od strane kritičara širom sveta. U istoj anketi, Tokijska priča je proglašena za najbolji film svih vremena od strane 358 reditelja i filmskih stvaralaca širom sveta.
Biografija Mladost Ozu je rođen u okrugu Fukagava u Tokiju, kao drugi sin trgovca Toranosukea Ozua i njegove žene Asae. Njegova porodica je bila ogranak trgovačke porodice Ozu Joemon iz Isea, a Toranosuke je bio menadžer u petoj generaciji porodičnog biznisa đubriva u Nihonbašiju. Asae je poticao iz trgovačke porodice Nakajo. Ozu je imao petoro braće i sestara. Kada je imao tri godine, dobio je meningitis i bio je u komi nekoliko dana. Asae se posvetila negovoj njezi, a Ozu se oporavio. Pohađao je meidži obdanište i osnovnu školu. U martu 1913, u uzrastu od devet godina, otac je poslao njega i njegovu braću i sestre da žive u rodnom gradu njegovog oca, Macusaka u prefekturi Miјe, gde je ostao do 1924. godine. U martu 1916. godine, kdad mu je bilo od 12 godina, upisao je srednju školu koja se sada naziva Udžijiamada.宇治山田高等学校 In je boravio u internatu pri školi i bavio se džudoom. Često je preskakao časove da bi gledao filmove kao što su Kuo Vadis ili Poslednji dani Pompeje. Godine 1917, video je film Civilizacija i odlučio da želi da bude filmski režiser.
Godine 1920, u uzrastu od 17 godina, izbačen je iz internata nakon što je optužen da je napisao ljubavno pismo zgodnom dečaku iz niže klase, i morao je da putuje do škole vozom.
U martu 1921, Ozu je završio srednju školu. Pokušao je da položi ispit za prijem na sadašnji odsek ekonomije Kobe univerziteta,神戸高商, Kobe Kosho ali nije uspeo. Godine 1922, polagao je ispit za učiteljski koledž,三重県立師範学校, Mie-ken ritsu shihan gakko ali je i na njemu pao. Dana 31. marta 1922, počeo je da radi kao zamena učitelja u školi u prefekturi Mie. Kažu da je prelazio dug put od škole u planini da bi gledao filmove vikendom. U decembru 1922, njegova porodica, sa izuzetkom Ozua i njegove sestre, vratila se u Tokio da živi sa njegovim ocem. U martu 1923, kada je njegova sestra diplomirala, takođe se vratio da živi u Tokiju.
Ulazak u filmski biznis thumb|Jasudžiro Ozu u Dragnet devojci 1933
Sa svojim ujakom kao posrednikom, Ozu je 1. avgusta 1923. godine, protivno želji svog oca, angažovan u Šočiku filmskoj kompaniji, kao asistent na odseku za kinematografiju. Njegova porodična kuća uništena je u zemljotresu 1923. godine, ali nijedan član njegove porodice nije povređen.
Dana 12. decembra 1924. Ozu je počeo godinu dana služenja vojnog roka.Ozu's military service was of a special type called ichinen shiganhei (一年志願兵) where the usual two-year term of conscription was shortened to one year on condition that the conscriptee paid for himself. Vojnu je završio 30. novembra 1925. godine, odlazeći kao kaplar.
Godine 1926, postao je treći pomoćnik direktora u Šočiku. Godine 1927, učestvovao je u svađi u kojoj je udario drugog zaposlenog jer je preskočio red u studijskoj kafeteriji, a kada je pozvan u kancelariju direktora studija, iskoristio je to kao priliku da predstavi filmski scenario koji je napisao. Septembra 1927, unapređen je u reditelja u odeljenju istorijske drame (istorijski film) i režirao je svoj prvi film, Mač pokajanja, koji je od tada izgubljen. Mač pokajanja napisao je Ozu, a scenario je napisao Kogo Noda, koji će mu postati koscenarista do kraja karijere. Dana 25. septembra je pozvan u vojnu rezervu do novembra, što je značilo da je film delom morao da završi drugi reditelj.
Godine 1928, Širo Kido, šefa Šočiku studij, odlučio je da se kompanija koncentriše na snimanje kratkih komedijskih filmova bez glumaca koji su zvezde. Ozu je snimio mnoge od ovih filmova. Film Telo prelepo, objavljen 1. decembra 1928, bio je prvi Ozuov film koji je koristio nisku poziciju kamere, što će postati njegov zaštitni znak. Posle serije filmova „bez zvezda“, u septembru 1929. godine, izašao je prvi Ozuov film sa zvezdama, Diplomirao sam, ali... sa Minoru Takada (高田稔) i Kinujo Tanaka u glavnim ulogama. U januaru 1930, poverena mu je Šočikuova glavna zvezda, Sumiko Kurišima, u njenom novogodišnjem filmu, Uvod u brak (結婚学入門). Njegovi naredni filmovi iz 1930. dovoljno su impresionirali Širo Kidoa da pozove Ozua na izlet u topli izvor. U svojim ranim radovima, Ozu je koristio pseudonim „Džejms Maki“ヂェームス・槇 pri pisanju scenarija. Njegov film Mlada gospođica, sa glumcima koji su svi bili zvezde, bio je prvi put da je koristio pseudonim Džejms Maki, a takođe je bio i njegov prvi film koji se pojavio na spisku „Najboljih deset“ filmskog časopisa Kinema Džumpo na trećem mestu.
Godine 1932, njegov film Ja sam rođen, ali..., komedija o detinjstvu sa ozbiljnim prizvukom, primljena je od strane filmskih kritičara kao prvo zapaženo delo društvene kritike u japanskoj kinematografiji, osvojivši mu široko priznanje. Godine 1935, Ozu je snimio kratki dokumentarac sa zvučnom podlogom: Kagami Džiši, u kojem je Kikugoro VI izveo kabuki ples istog naslova. Ovo je napravljeno na zahtev Ministarstva prosvete. Poput ostatka japanske kinematografije, Ozu je sporo prelazio na proizvodnju zvučnih filmova: njegov prvi film sa zvučnom trakom za dijalog bio je Jedini sin 1936. godine, pet godina nakon prvog japanskog zvučnog filma, Susedova žena i moja.
Ratno vreme Dana 9. septembra 1937, u vreme kada je Šočiku bio nezadovoljan Ozuovim nedostatkom komercijalnog uspeha, uprkos pohvalama koje je dobio od kritičara, tridesetčetvorogodišnji Ozu je regrutovan u Carsku japansku vojsku. Proveo je dve godine u Kini u Drugom kinesko-japanskom ratu. U Šangaj je stigao 27. septembra 1937. kao deo pešadijskog puka koji je rukovao hemijskim oružjem. Počeo je kao kaplar, ali je 1. juna 1938. unapređen u vodnika. Od januara do septembra 1938. bio je stacioniran u Nankingu, gde je sreo Sadao Jamanaku, koji je bio stacioniran u blizini. U septembru je Jamanaka umro od bolesti. Godine 1939, Ozu je poslat u Hankou, gde se borio u bici kod Nančanga i bici kod reke Sjušui. U junu mu je naređeno da se vrati u Japan, u Kobe je stigao u julu, a vojna obaveza mu je okončana 16. jula 1939. godine.
thumb|Ozu tokom snimanja filmaNeki od Ozuovih objavljenih dnevnika pokrivaju njegova ratna iskustva između 20. decembra 1938. i 5. juna 1939. godine. Jedan drugi dnevnik iz njegovih ratnih godina () on je izričito zabranio objavljivanje. U objavljenim dnevnicima, može se naći upućivanje na učešće njegove grupe u hemijskom ratu (kršenje Ženevskog protokola, iako se Japan povukao iz Lige naroda 1933. godine), na primer u raznim zapisima iz marta 1939. U drugim zapisima, on opisuje kineske vojnike omalovažavajućim rečima, upoređujući ih u jednom odlomku sa insektima. Iako deluje kao vođa vojnog odreda, Ozu je zadržao svoju rediteljsku perspektivu, jednom komentarišući da je početni šok i kasnija agonija čoveka dok je hakovan do smrti veoma sličan njegovom prikazu u istorijskim filmovima.
Ozuovi spisi takođe nude uvid u to kako japanska vojska koristi žene za komfor. U pismu upućenom prijateljima u Japanu 11. aprila 1938. iz okruga Dingjuan u kineskoj provinciji Anhuj, Ozu piše o protokolu komforne stanice u blago kodiranim terminima. U dnevničkom zapisu od 13. januara 1939. Ozu piše otvorenije o predstojećem okretu njegove grupe da koristi stanicu komfora u blizini Jingčenga. On napominje da su obezbeđene dve karte, ulje i profilaksa, a da su tri Korejke i dvanaest Kineskinja držane na stanici komfora za korištenje. Cene i raspored ovih stanica su takođe navedene.
Godine 1939, napisao je prvi nacrt scenarija za Ukus zelenog čaja preko pirinča, ali ga je odložio zbog velikih promena na kojima su insistirali vojni cenzori. Prvi film koji je Ozu snimio po povratku bio je kritički i komercijalno uspešan Braća i sestre iz porodice Toda, objavljen 1941. Sledio je film Postojao je otac (Čići Ariki, 1942), koji je istraživao jake veze naklonosti između oca i sina uprkos godinama razdvojenosti.
Godine 1943, Ozu je ponovo pozvan u vojsku radi snimanja propagandnog filma u Burmi. Međutim, umesto toga je poslat u Singapur, da snimi dokumentarac „U Delhi, u Delhi“ (Derii e, Derii e) o Čandri Bose. Tokom svog boravka u Singapuru, sa malo sklonosti za rad, proveo je čitavu godinu čitajući, igrajući tenis i gledajući američke filmove koje je obezbedio vojni informacioni korpus. Posebno je bio impresioniran filmom Građanin Kejn Orsona Velsa. Boravio je u sobi na petom spratu okrenutu ka moru u Kataj zgradi gde je zabavljao goste, crtao slike i skupljao ćilime. Na kraju Drugog svetskog rata, avgusta 1945, Ozu je uništio scenario i sve snimke filma. Bio je zatočen kao civil, a radio je u plantaži kaučuka. Od njegovog filmskog tima od 32 osobe, bilo je mesta samo za 28 na prvom brodu za repatrijaciju u Japan. Ozu je dobio na lutriji dajući mu mesto, ali ga je dao nekom drugom ko je bio anksiozan da se vrati.
Posleratno doba
Ozu se vratio u Japan u februaru 1946. i preselio se kod svoje majke, koja je boravila sa njegovom sestrom u Nodi u prefekturi Čiba. Prijavio se za posao u studiju Ofuna 18. februara 1946. Njegov prvi film objavljen posle rata bio je Zapis jednog stanarskog gospodina 1947. Otprilike u to vreme, Čigasakikan茅ケ崎館 Rjokan je postao Ozuova omiljena lokacija za pisanje scenarija.
thumb|Ozuov grob u Engaku-ji, Kamakura, 2018. Tokijska priča je bio poslednji scenario koji je Ozu napisao u Čigasakikanu. U kasnijim godinama, Ozu i Noda su koristili malu kuću u planinama u Tatešini u prefekturi Nagano pod nazivom Unkoso雲呼荘 za pisanje scenarija, a Ozu je odsedao u obližnjoj kući zvanoj Mugeiso.無芸荘
Ozuovi filmovi od kasnih 1940-ih pa nadalje bili su pozitivno primljeni, a unosi u takozvanu „Noriko trilogiju“ (sa Secuko Harom u glavnoj ulozi) Kasno proleće (1949), Rano leto (1951) i Tokijska priča (1953) su među njegovim najviše hvaljenim delima, sa Tokijskom pričom koja se smatra njegovim remek delom. Kasno proleće, prvi od ovih filmova, bio je početak Ozuovog komercijalnog uspeha i razvoja njegove kinematografije i stila pripovedanja. Nakon ova tri filma usledio je njegov prvi film u boji, Ekvinoks cvet, 1958. godine, Plutajući korov 1959. i Kasna jesen 1960. Pored Node, među ostalim stalnim saradnicima su bili i kinematograf Juharu Acuta, zajedno sa glumcima Čišu Rju, Secuko Hara i Haruko Sugimura.
Njegov rad je retko prikazivan u inostranstvu pre 1960-ih; međutim, Tokijska priča je stekla priznanje nakon što je osvojila Saderlendov trofej na Londonskom filmskom festivalu 1958. godine. Poslednji Ozuov film bio je Jesenje popodne, koji je objavljen 1962. godine.
On je bio predsednik Udruženja režisera Japana od 1955. do svoje smrti 1963. godine. Godine 1959, postao je prvi dobitnik iz oblasti kinematografije koji je osvojio nagradu Japanske akademije umetnosti.
Ozu je bio poznat po piću. On i Noda su merili napredak svojih scenarija po tome koliko su flaša sakea popili. Ozu se nikada nije ženio. Živeo je sa svojom majkom do njene smrti 1961. godine.. Cambridge University Press
Teški pušač, Ozu je umro od raka grla 1963. na svoj šezdeseti rođendan. Grob koji deli sa svojom majkom u Engaku-jiju u Kamakuri nema ime — samo slovo mu („ništavilo“).
Nasleđe i stil thumb|200 px| Secuko Hara (levo) i Jasujiro Ozu (krajnje desno) na lokaciji Tokijske priče (1953)