Епархија аустријска () је епархија Српске православне цркве. Администратор епархије је митрополит бачки Иринеј.
Настала је поделом бивше Епархије аустријско-швајцарске 2024. године.
Историја Српске цркве у Аустрији Присуство Срба у главном граду Хабзбуршке монархије – Бечу и његовој околини, датира пре 17. века. У званичним документима Срби се први пут помињу 1670. Године. Тада је цар Леополд I опуномоћио Србе и Јермене да посредују у трговини запада и истока. После разбијања опсаде Беча 1683., Срби насељавају део града изван зидина који је назван Раценфиртл (Ratzenviertel). Мађари су Србе звали РАЦИ, због чега се сматра да је Раценфиртл био део града већински насељен Србима. До већег насељавања долази након прве Велике сеобе Срба 1690. под Арсенијем III Чарнојевићем. У то време је цар Леополд I Србима признао слободу вере и црквену аутономију.
Срби у Бечу су у 18. веку за верске потребе користили капелу Светог Георгија, а 1726. је подигнута прва црква – Храм Светог Георгија, коју је освештао митрополит карловачки Мојсије Петровић. Због несугласица између Срба, Грка и Цинцара у овој црквеној општини, Марија Терезија је 1776. овај храм уступила Грцима. Ово је условило да се један део верника црквене општине издвоји и сагради нови цркву – Свете Тројице. Оба храма остала су у надлежности Карловачке митрополије до 1874., када је православна Црква у Бечу потпала под управу новоформиране буковинско-далматинске митрополије. Ипак, сукоби између Грка и Срба су и даље постојали, што је довело до коначног расцепа између њих и оснивања ЦО Светог Саве 1860. године. И храм Свете Тројице прешао је у власништво Грка и у њему се окупљао Синод буковинско-далматинске митрополије.
Иницијативу за градњу српског храма је дао патријарх Јосиф Рајачић, који се након покушаја атентата на Фрању Јосифа 1853. обратио са малбом да се да дозвола за градњу српске цркве у којој би се Срби молили за његово царско височанство. Одговор на писмо патријарха Рајачића је стигао седам година касније, тако да је одобрење за градњу прве српске цркве дато 1860, кад је и основана ЦО. Земљиште за градњу цркве је купљено 1889. на локацији која се налази 300 метара од дворца Белведере. Након куповине земљишта састављен је црквени статут, а градња храма Светог Саве започета је тек 1890. Храм је освештан 19. новембра 1893. у присуству цара Фрање Јосифа, Бењамина Калаја и других значајних личности тога доба. Међутим, на освећењу није био присутан ниједан српски свештеник, јер је у то доба црква била под надлежношћу буковинскo-далматинске митрополије са седиштем у Черновцима, која је створена по разграничењу Аустрије и Угарске.
Први српски свештеник који је дошао у храм 1896. био је чувени парох Михајло Мишић. У то је доба Беч прешао под управу далматинских епископа, који су опет, били под јуриздикцијом митрополита у Черновцима. Уједињењем Српске патријаршије 1921., ЦО Светог Саве у Бечу потпала је под јуриздикцију српског Патријарха.
Током Првог и Другог светског рата, Српска црква и српски народ у Бечу преживели су тешке тренутке. Ипак, црква и зграда у којој се она налази сачувани су неоштећени, а шесдесетих и седамдесетих година двадесетог века обновила се и српска заједница, када су многи радници из Србије пристигли у Аустрију. Нажалост, 1974. године настала је подела међу Србима, канонски свештеник отац Драго Говедарице је протеран, те је храм Светога Саве потпао под управу Црквеног одбора који је био састављен од људи без икаквог црквено-правног знања. Држава Аустрија је нешто касније над ЦО Светог Саве поставила Куратора, који је спречио даљу продају и отимање црквене имовине. У овом периоду су нестали предмет од непроцењивог историјског значаја за Цркву у Бечу.
Канонска Српска црква преуредила је од Евангеличке цркве добијени простор у 17. бечком округу и новоосновану цркву посветила Успењу Пресвете Богородице. Ипак, 1987. године је враћена управа и над храмом Светога Саве, те се број храмова СПЦ удвостручио. Несрећни грађански рат у бившој Југославији и велика беда српског народа деведесетих година двадесетог века условиле су да се српска заједница у Бечу у једној деценији драстично увећа. Стога је већ 2002. године купљен и преуређен храм Васкрсења Христова у другом бечком округу, а и број свештеника је порастао. Крајем прве деценије двадесет и првог века, црквени живот Срба се одвија у три храма, а 2011. године Беч постаје и престоница новоосноване Епархије аустријско-швајцарске. Две године касније, 2013. на дар од Римокатоличке цркве добијен је велики храм Neulerchenfeld у 16. округу, чија се реконструкција очекује.
Од осталих градова у Аустрији, прва парохија ван Беча основана је 1948. године у Салзбургу, и то на иницијативу и предлог Владике Николаја и логораша из логора Свети Јохан у Понгауу. Ова парохија је обухватала покрајне Салзбург, Тирол и Форалберг и до 1974. године је била под јуриздикцијом Руске заграничне Цркве. Богослужбено место у Инсбруку основано је 1950. године, а 1976. покрајна Форалберг је постала посебна парохија. Парохија за Тирол у Инсбруку основана је 1992. Црквене матице у Салцбургу воде се од 1947. године.
Исте године званично је основана и парохија за Штајерску и Корушку са седиштем у Грацу. Од 1986. године, Грац је опслуживао свештеник Миленко Поповић из Загреба. Црквене матице у Грацу воде се од 1969.
Парохија у Линцу основана је 1969. године, и то на иницијативу и предлог римокатоличког бискупа Цаунера који је умолио Владику Лаврентија да у Линцу постави српског свештеника којег ће дијецеза Римокатоличке Цркве ставити на платни списак. Епископ Лаврентије је овај предлог прихватио. Током 90их година 20. века купљен је и преуређен храм светог Василија Острошког. У периоду од 1992-1994 на територији парохије Линц која је обухватала читаву Горњу Аустрију, основане су још две парохије – у Енсу и Гмундену. Црквене матице у Линцу воде се од 1969.
Током 2001. године основане су парохије у Винер Нојштату (Брургенланд и Доња Аустрија), Тулну (Доња Аустрија), Куфштајну (Тирол), Саалфелдену (Салзбург), Санкт Пелтену (Горња Аустрија).
Види још Епархија швајцарска Епархија аустријско-швајцарска Саборна црквa Светог Саве у Бечу Срби у Аустрији Односи Србије и Аустрије
Референце
Спољашње везе