Ема Голдман (, ; Ковно, 27. јун 1869 — Торонто, 14. мај 1940) је била анархисткиња и социјални филозоф. Она је одиграла је кључну улогу у развоју анархистичке политичке филозофије у Северној Америци и Европи у првој половини 20. века.
Рођена у Ковну, Литванија (тада у саставу Руског царства), у литванској јеврејској породици која је припадалљ ортодоксној грани јудаизма, Голдманова је емигрирала у Сједињене Државе 1885. године.. . UIC Library Emma Goldman Collection. Retrieved on December 13, 2008. Привучена анархизмом након афере Хејмаркет у Чикагу, Голдманова је постала писац и реномирани предавач о анархистичкој филозофији, правима жена и друштвеним питањима, привлачећи хиљаде људи. Она и анархистички писац Александар Беркман, њен љубавник и доживотни пријатељ, планирали су да убију индустријалца и финансијера Хенрија Клеја Фрика као чин пропаганде тог дела. Фрик је преживео покушај убиства 1892. године, а Беркман је осуђен на 22 године затвора. Голдманова је неколико пута затварана у годинама које су уследиле, због „подстицања на нереде” и незаконитог ширења информација о контроли рађања. Године 1906, Голдманова је основала анархистички часопис Мајка Земља.
Године 1917, Голдманова и Беркман су осуђени на две године затвора због завере да „подстакну особе да се не региструју“ за новопостављену регрутацију. Након пуштања из затвора, ухапшени су — заједно са још 248 других — у такозваним Палмеровим рацијама током Првог црвеног застрашивања и депортовани у Русију у децембру 1919. У почетку подржавајући Октобарску револуцију у тој земљи која је довела бољшевике на власт, Голдманова променила своје мишљење након Кронштатске побуне; осудила је Совјетски Савез због насилне репресије независних гласова. Напустила је Совјетски Савез и 1923. године је објавила књигу о својим искуствима, Моје разочарање у Русији. Док је живела у Енглеској, Канади и Француској, написала је аутобиографију под називом Живећи мој живот. Објављена је у два тома, 1931. и 1935. Након избијања Шпанског грађанског рата, Голдманова је отпутовала у Шпанију да подржи тамошњу анархистичку револуцију. Умрла је у Торонту, Канада, 1940. године, у 70. години.
Током свог живота, поштоваоци су Голдманову називали слободоумном „женом бунтовницом“, а клеветници су је осуђивали као заговорницу политички мотивисаног убиства и насилне револуције. Њено писање и предавања обухватали су широк спектар питања, укључујући затворе, атеизам, слободу говора, милитаризам, капитализам, брак, слободну љубав и хомосексуалност. Иако се удаљила од феминизма првог таласа и његових напора за право гласа жена, развила је нове начине укључивања родне политике у анархизам. После деценија опскурности, Голдманова је стекла статус иконе током 1970-их оживљавањем интересовања за њен живот, када су феминистички и анархистички научници поново покренули интересовање јавности.
Биографија
Ема Голдман је рођена у јеврејској четврти Ковна у Русији, данас Литванији, 27. јуна 1869. Међу успоменама на детињство јесте и сведочење о насиљу над женама и децом, угњетавање сељака од стране земљопоседника, гетоизација Јевреја, који су често били присиљени да се селе у потрази за послом, те бескрајни низ ситних корумпираних службеника који изнуђују мито од беспомоћног народа. Њен породични живот није био једноставан. Свом оцу, кога описује као “ноћну мору свога детињства”, била је омиљени повод за честе провале беса. Њена мајка, која је умела да речито и уверљиво говори у име младића које је руска војска хтела да регрутује, била је емоционално удаљена од своје деце и често депресивна.
Са тринаест година заједно са породицом сели се у јеврејски гето Санкт Петербурга, где је атмосфера била наелектрисана идејом револуције. Руски популисти и нихилисти запалили су њену машту и усадили јој веру да се неправди може и мора супротставити. Као горљива читатељка, Ема Голдман је упијала забрањене романе и политичке трактате, а узор је открила у младим женама оданим револуцији. Очајнички је желела да помогне у стварању новог света једнакости, правде и породичног склада.
Њен отац није делио такву визију њене будућности, већ је био одлучан да је младу уда и да је присили да води конвенционалан живот. Његови напори да јој, са петнаест година, осигура веридбу, убрзали су њен бег од куће. Она и њена старија сестра из Русије беже у Америку. Пуна оптимизма Ема Голдман долази у нову земљу, за коју је веровала да ће јој омогућити бег од традиционалних препрека женској слободи, тако јаких у стварном свету. Године 1885. заједно са рођацима, насељава се у јеврејском гету у Рочестеру, у држави Њујорк. Нажалост, открила је да се породични живот у јеврејском гету Рочестера и мукотрпан рад у фабрици текстила не разликују битно од оног што је оставила за собом у Русији. Тражећи нову слободу интимног живота у Америци, Ема Голдман се убрзо заљубљује у фабричког радника и одлучује да се уда за њега.
Године 1886. један шокантан политички догађај мења јој живот. Да би се супротставили бруталном гушењу штрајка у фирми Макормик Харвестер, раднички и радикални активисти одржавају масовни митинг на тргу Хејмаркет у Чикагу. Експлодирала је бомба, која је усмртила седам полицајаца и ранила многе демонстранте у гужви. За тај инцидент је оптужено осам анархиста, седам на смрт вешањем и један на петнаест година затвора. Иако су докази на суђењу били неодрживи и непотпуни, четворица оптужених су погубљени (остали су помиловани неколико година касније). Када је сазнала за политичко суђење и уверења анархиста, одмах је препознала сличности између њихових идеја и идеја руских популиста. Почела је да чита све што је о анархизму могла пронаћи. Свесно је одлучила да свој живот посвети идеалима анархизма, како би доказала да порука мученика са трга Хeјмаркет није умрла заједно са њима.
Како се кристалишу њене политичке идеје, тако наступају промене и у њеном приватном животу. Прихвативши стигме развода, Ема Голдман напушта мужа и креће у нови живот, најпре у Њу Хејвен, а потом у град Њујорк. Годину дана касније, живи у комуни са осталим руским анархистима, међу којима је и њена прва велика љубав и доживотни сапутник, Александар Беркман. Двадесетогодишња идеалисткиња убрзо постаје истакнута чланица емигрантске анархистичке заједнице Њујорка.
Та новонастала стабилност поткопана је 1892. када је Хенри Клеј Фрик из компаније Карнеги Стил изазвао крвави сукоб са радницима током штрајка у фабрици Кернеги у Хомстеду, Пенсилванија. Беркман и Голдманова одлучују да узврате: Беркман одлази у Хоумстед да убије Фрика, да би свету показао да насиље изазива насиље и да радници више неће прихватати бруталност власника капиталистичких фабрика. Тај чин је одјекнуо – Беркман је ранио Фрика, али га није убио. Одслужио је казну од четрнаест година затвора, не као херој радничке класе, већ као катализатор поновног оживљавања страха од анархиста у читавој нацији. Недовољни докази за саучесништво при покушају убиства Фрика спасили су Ему Голдман од затвора, но њену опште познату везу с Беркманом штампа је искористила и направила сензационалистички портрет “Црвене Еме”, страшног демона необуздане сексуалности и насиља.
Та насилна слика поново је на снази 1901, када је на председника Вилијама Макинлија извршио атентат Леон Чолгош, тврдећи да је анархиста који делује под утицајем Еме Голдман. Иако није познавала младића, који је очигледно слушао неко од њених предавања, сместа је ухапшена као саучесница у злочину. Стигма те повезаности била је толико јака да је, чак и након што је због недостатка доказа пуштена, прошло још неколико година пре но што се са сигурношћу смела појављивати у јавности под властитим именом. Но чак и тада, изазивала је судбину настављајући да се појављује на одабраним састанцима. До тренутка када се поново појавила у јавности, њена су предавања имала предзнак сумње у ефикасност тактика индивидуалних чинова политичког насиља, с једним позивом публици: молила их је да се одупру склоности одбацивања политичких затвореника чије се тактике можда разликују од њихових. На темељу свог све чвршћег уверења да је “најнасилнији елемент друштва незнање”, оснива политички и књижевни часопис Мајка Земља (Mother Earth), који је излазио од 1906. до 1917. Часопис није био само форум анархистичких идеја и новости о међународним кретањима, већ и прилика за објављивање песничке и драмске критике. Упознавао је своје претплатнике с драматурзима попут Ибзена, Стриндберга и Шоа, те политичким илустраторима и уметницима попут Мен Реја. Часопис се дистрибуирао и изван Америке. Како је растао међународни углед Еме Голдман, тако се постепено Европом ширио и утицај часописа и његова читалачка публика.
Ема Голдман проширила је свој утицај у САД преко националне предавачке турнеје, одржане у име часописа. Готово 10 година, од 1908. до 1917, на путовањима јој је помагао шармантни и екстравагантни менаџер, доктор Бен Рејтман. Ема и Бен прокрстарили су земљом појављујући се пред све бројнијом публиком, која је желела да зна све о њеним политичким и друштвеним изазовима, ценећи подршку коју је пружала свим тадашњим локалним радничким и политичким биткама. На пример, на турнеји 1910. године Ема је говорила 120 пута за 25 000 људи, у 37 градова у 25 држава.
Њени говори су били разноврсни и о разноликим темама. За њу није било неуобичајено да једно вече говори о “посредничком полу: расправа о хомосексуалности”, а следеће о “друштвеној вредности модерне драме”. Ценећи књижевност и драму као моћне покретаче за буђење друштвених промена, посебно по питању пола и рода, Ема је прихватила изазов и покушала да скрене пажњу и образује америчку јавност о важности модерне европске и руске драме. Сматрала је да је образовање процес који траје читав живот, те да јавне школе често из свог програма искључују провокативне расправе које доводе у питање статус кво. Као представница покрета Савремена школа (Modern School), који се залагао за независност и креативност, често је тврдила да су школе под покровитељством државе “за дете исто што и затвор за оптуженика, касарна за војнике, места на којима се користе сва средства да се сломи воља детета, те да га се обликује, меси и гњечи у нешто сасвим страно себи самом”.
То њено веровање у важност ширења искуства појединца имало је посебног значаја за жене. Ема Голдман биће упамћена због свог пионирског рада на ослобађању жена, утврђивању контроле зачећа као основног елемента у већој бици за сексуално и економско ослобађање жена. Ема Голдман је веровала да је закон који женама онемогућава приступ средствима контроле рађања симптом опште друштвене и економске неправде, као и посебан вид тлачења жена. Била је политичка менторка младе Маргарет Сангер, премда се она на крају раздвојила од Еме Голдман, усредсредивши се на један прагматични циљ, добијање законског права дистрибуције информација о контроли рађања. Ема Голдман наставила је да инсистира на свом ставу да је битка за женску контролу над својим телом тек део шире борбе против социјалних, економских и политичких разлога који подстичу и одржавају неједнакост.
То није једина прилика у којој се Ема Голдман разилазила с осталим феминисткињама свога доба. Критиковала је и женски покрет сифражеткиња, које су тврдиле да је гласање најбоље средство које може осигурати једнакост жена, указујући на то да право гласа неће на прави начин одговорити на питање ослобођења жена из радничке класе, нити ће осигурати бољи облик владавине.