Трговина органима (позната и као тржиште крви или црвено тржиште) је трговина људским органима, ткивима или другим телесним производима, обично за трансплантацију.Carney, S. (2011). The red market: inside the business of selling human body parts. Wired, March, 94-101. Према Светској здравственој организацији, трговина органима је комерцијална трансплантација где постоји профит, или трансплантације које се дешавају ван националних медицинских система. Постоји глобална потреба или потражња за здравим деловима тела за трансплантацију, која премашује доступне бројке.
Од јануара 2020. године, у Сједињеним Америчким Државама има више од 100.000 кандидата који чекају на трансплантацију органа. Средње време чекања на трансплантацију срца и јетре у Сједињеним Америчким Државама између 2003. и 2014. године било је приближно 148 дана.
Комерцијална трговина људским органима тренутно је илегална у свим земљама осим Ирана. Недавне забране комерцијалне трговине органима (нпр. Индија 1994. године и Филипини 2008. године) повећале су доступност трансплантација и сигурност процедура. Упркос овим забранама, трговина органима и трансплантацијски туризам су и даље распрострањени (међутим, тешко је доћи до података о обиму трговине органима на црном тржишту). Питање да ли треба легализовати и регулисати трговину органима у циљу сузбијања илегалне трговине и значајног глобалног недостатка органа је у великој мери дебатовано. Ова дискусија се обично усредсређује на продају бубрега од стране живих донатора, пошто се људска бића рађају са два бубрега, али им је потребан само један да би преживели.
Историја Први научни извештај о овом феномену датира из публикације у The Lancet 1990. године. Студија је пратила 131 пацијента из Уједињених Арапских Емирата и Омана који су били подвргнути трансплантацији бубрега у Бомбају и који су наводно имали бројне постоперативне проблеме.
У свом извештају о трговини органима у Европи, Комитет за социјална, здравствена и породична питања Савета Европе је написао: „На глобалном нивоу, трговина органима није нов проблем. Осамдесетих година прошлог века стручњаци су почели да примећују праксу која је касније названа „туризам за трансплантацију“: богати Азијати су путовали у Индију и друге делове југоисточне Азије да би добили органе од сиромашних донатора. Од тада су се појавиле друге дестинације, као што су Бразил и Филипини. Трговина органима узетим од погубљених затвореника се наставља у Индији, упркос новим законима у земљи који чине ову праксу незаконитом у већини региона. Овај проблем не губи на озбиљности, јер је врло вероватно да ће, са новим медицинским напретком, јаз између понуде и потражње за органима наставити да се повећава."
Законска трговина органима
Иран Иран је једина нација која дозвољава да се органи купују и продају за новац. Због недостатка инфраструктуре за одржавање ефикасног система за трансплантацију органа раних 1980-их, Иран је 1988. године легализовао донацију бубрега странцима. Добротворно удружење за подршку бубрежним болесницима и Добротворна фондација за специјалне болести контролишу промет органа, уз подршку владе. Ове непрофитне организације повезују донаторе са примаоцима, постављајући тестове како би осигурали компатибилност. Донатори добијају надокнаду пореског кредита од владе, бесплатно здравствено осигурање, а често и директну уплату од примаоца, у просеку од 1.200 долара. Неким донаторима се такође нуде могућности запошљавања. Добротворне организације подржавају примаоце који не могу да приуште трошкове органа.
Иран заиста поставља ограничења на комерцијалну трговину органима у покушају да ограничи трансплантацијски туризам. Тржиште је садржано унутар земље, односно странцима није дозвољено да купују органе иранских држављана. Поред тога, органи се могу пресађивати само људима исте националности – тако, на пример, Иранац не може купити бубрег од избеглице из друге земље.
Заговорници легализоване трговине органима поздравили су ирански систем као пример ефикасног и безбедног модела трговине органима. Поред тога, овај модел је компатибилан са друштвеном климом у земљи. Религијске праксе у Ирану блокирају културу донирања у земљи, јер се донације органа често сматрају табуом. У 2017. години, од могућих 8.000 случајева мождане смрти, 4.000 органа је било одрживо, али је само 808 пресађено због недостатка сагласности.
Неки критичари тврде да је ирански систем на неки начин присилан, јер је преко 70% донатора сиромашно. Не постоји краткорочно или дугорочно праћење здравља давалаца органа. У ствари, постоје докази да ирански донатори доживљавају веома негативне исходе, како у погледу здравља тако и емоционалног благостања.
Цене органа На легалним тржиштима Ирана, цена бубрега се креће од 28.000 до 45.000 долара. На црном тржишту, исти бубрег може да вреди преко 100.000 долара, где већина прихода одлази посреднику. Сматра се да је типична цена која се плаћа донаторима на црном тржишту око 5.000 америчких долара, али неки донатори добијају само 1.000 долара. Поред тога, ове трансплантације на црном тржишту су често опасне и за донора и за примаоца, јер се неки од њих заразе хепатитисом или ХИВ-ом.
Државна накнада за донаторе Аустралија и Сингапур су недавно легализовали новчану надокнаду за живе донаторе органа. Заговорници оваквих иницијатива кажу да се овим мерама људима не плаћају органи, ове мере само надокнађују донаторима трошкове везане за донирање органа. На пример, аустралијски донатори добијају 9 недеља плаћеног одсуства по стопи која одговара националној минималној плати. Организације за заступање болести бубрега у обе земље изразиле су подршку овој иницијативи.
Иако амерички савезни закон забрањује продају органа, он дозвољава владама држава да надокнаде донаторима путне, медицинске и друге случајне трошкове повезане са њиховом донацијом. Године 2004, савезна држава Висконсин је искористила овај закон да обезбеди пореске олакшице живим донаторима, како би покрила трошкове донације.
Донације упарених бубрега Иако све земље осим Ирана забрањују финансијске трансакције за органе, већина дозвољава "упарене донације" или замену бубрега међу више страна. Упарене донације решавају проблем компатибилности ткива у трансплантацији органа. На пример, можда желите да донирате бубрег свом супружнику, али не можете због некомпатибилности антитела. Међутим, ваш бубрег се добро слаже са странцем који је у браку са неким чији би бубрег био компатибилан са вашим супружником. У упарној донацији, пристали бисте да донирате свој бубрег странцу, у замену да супружник странца обећава да ће донирати бубрег вашем супружнику.
Такве упарене донације су облик продаје органа – уместо куповине бубрега за вољену особу готовином, особа то плаћа сопственим бубрегом. У ствари, у Сједињеним Америчким Државама, ширење донација упарених бубрега је првобитно било заустављено због језика у Националном закону о трансплантацији органа, који је забрањивао пренос људских органа за „вредну накнаду“. Тек након што је закон измењен да би се изричито омогућиле донације упарених бубрега, ова пракса је постала популарна.
Илегална трговина органима Према Светској здравственој организацији, илегална трговина органима се дешава када се органи ваде из тела у сврху комерцијалних трансакција. Упркос уредбама против продаје органа, ова пракса се наставља, са студијама које процењују да се од 5% до 42% трансплантираних органа илегално купује. Истраживања показују да је илегална трговина органима у порасту, а недавни извештај Global Financial Integrity-а процењује да илегална трговина органима генерише профит између 600 милиона и 1,2 милијарде долара годишње у многим земљама. Ове земље укључују, али нису ограничене на:
Анголу Бразил Канаду Кину Колумбију Костарику Египат Грузију Хаити Израел Либију Мексико Перу Филипине Русију Јужну Африку Уједињено Краљевство Сједињене Америчке Државе
Иако је тврдње о трговини органима тешко поткрепити због недостатка доказа и поузданих података, случајеви илегалне трговине органима су суђени и процесуирани. Особе и субјекти који су процесуирани су укључивали криминалне групе, болнице, посреднике у трговини органима, нефрологе, и појединце који покушавају да продају сопствене органе. Сиромаштво, корупција и недостатци у законодавству и спровођењу подстичу распрострањеност илегалне трговине органима. Ови фактори такође представљају потешкоће у праћењу тачне статистике трговине и тржишних снага у различитим земљама.
Трансплантацијски туризам Уједињена мрежа за дељење органа дефинише трансплантацијски туризам као „куповину органа за трансплантацију у иностранству која укључује приступ органу уз заобилажење закона, правила или процеса било које или свих укључених земаља“. Термин "трансплантацијски туризам" описује комерцијализам који покреће илегалну трговину органима, али није сав медицински туризам за органе незаконит. У неким случајевима, и давалац и прималац органа путују у земљу која има адекватне услове за обављање легалне операције. У другим случајевима, прималац путује да прими орган рођака који живи у иностранству. Трансплантацијски туризам изазива забринутост јер укључује пренос здравих органа у једном правцу, исцрпљујући регионе у којима се органи купују. Овај трансфер се обично дешава у трендовима: од југа ка северу, од земаља у развоју до развијених земаља, од жена до мушкараца, и од обојених људи до белаца. У 2007. години, у Пакистану је купљено 2.500 бубрега, при чему су страни примаоци чинили две трећине купаца. Исте године, у Канади и Уједињеном Краљевству, стручњаци су проценили да је око 30 до 50 њихових трансплантираних пацијената илегално купило органе у иностранству.
Бубрег је орган који се најчешће тражи у трансплантационом туризму, а цене органа крећу се од само 1.300 долара до чак 150.000 долара. Извештаји процењују да 75% све илегалне трговине органима укључује бубреге. Трговина јетром је такође истакнута у трансплантационом туризму, са ценама је од 4.000 до 157.000 долара. Иако су јетре регенеративне, због чега донације јетре нису фаталне, оне су много мање уобичајене због мучног опоравка који одвраћа донаторе. Остали скупи делови тела који се обично продају, укључују рожњачу (24.400 долара) и неоплођене јајне ћелије (12.400 долара), док телесни производи по нижим ценама укључују крв (25-337 долара), кожу (10 долара по квадратном инчу) и кости/лигаменте (5.465 долара). Иако постоји велика потражња, а самим тим и веома висока цена за виталне органе као што су срце и плућа, трансплантациони туризам и трговина органима у овим деловима су веома ретки због софистициране природе трансплантационе хирургије и напредних и опремљених операционих сала.[
Глобална реакција Међународна заједница је издала многе уредбе и декларације против трговине органима. Примери укључују пријаву органа за комерцијалну употребу од стране Светске медицинске управе из 1985. године:
Конвенција Савета Европе о људским правима и биомедицини из 1997. године и њен Опциони протокол из 2002. године о трансплантацији органа и ткива људског порекла
Истанбулска декларација о трговини органима и трансплантацијском туризму.Glaser, S. R. (2005). (2), 6. Истанбулска декларација дефинише комерцијализам трансплантације, трговину органима и трансплантацијски туризам. Она осуђује ове праксе засноване на кршењу правичности, правде и људског достојанства. Декларација има за циљ да промовише етичке праксе у трансплантацији и донирању органа на међународном нивоу. Она није обавезујућа, али преко 100 организација за трансплантацију подржава њене принципе, укључујући земље као што су Кина, Израел, Филипини и Пакистан, које су након објављивања декларације ојачале своје законе против илегалне трговине органима.