Јелена Шантић (Београд, 18. јул 1944 — Београд, 18. март 2000) била је српска балерина, теоретичарка балета и мировна активисткиња.
Детињство и младост Јелена Шантић рођена је 1944. године у Београду као Јелена Јовановић. Њена мајка Татјана Јовановић, рођена Лукашевич (), била је руско-пољског порекла. Отац Миливоје Јовановић, правник, у време њеног рођења био је заточен у Бањичком логору, све до распуштања логора.
Основну школу „Алекса Шантић” Јелена је завршила у Београду и истовремено започела учење балета у Градској балетској школи Смиљане Мандукић. Од 1954. до 1962. похађа Средњу балетску школу, касније названу „Лујо Давичо”, код професорки Соње Ланкау и Тилке Језершек (Олге Јаковљевић). У међувремену је 1960. најпре уписала Четрнаесту београдску гимназију коју је похађала три године, а потом завршила Музичку гимназију. Током лета, по завршетку гимназије, била је на специјализацији у Монте Карлу код професорке балета Марике Безобразове, а потом у Кану наставила школовање у Интернационалној школи Розеле Хајтауер (Rosella Hightower). У Ници је похађала курс код познатог украјинског кореографа Сержа Лифара (Serge Lifar).
Из 1960. сачуван је исечак из новина са првом критиком, нажалост без података (J.-M. Brosset, Initiation à la danse avec Rosella Hightower) поводом гала концерта Школе Розеле Хајтауер у канском Grand Théatre-у, у сали са 2.000 места који је припремила Maison de la Culture са чувеном трупом звезда балета Маркиза де Кјуеваса (Marquis de Cuevas). Она је играла у другом делу у Pas de quatre на музику Пуњија (Pougni) у кореографији Антона Долина (Dollin). Поред Јелене играле су Мајина Гилгуд (Maina Gielgud), Жаклина Демен (Jacqueline Demin) и Врени Верина; за све њих је написано да су показале „изванредну лакоћу, грациозност и сјајну поставку”, а цео спектакл је квалификован највишим оценама.
1962. Као ученица седмог разреда гимназије (садашњи трећи разред!) снимила филм Звиждук у осам (са Ђорђем Марјановићем и Јованком Бјегојевић, режија Сава Мрмак, сценарио Гордан Михић, Љубиша Козомара и М.М. Ланго, музика Дарко Краљић).
1969. Удаје се за глумца Гојка Шантића. оквир|200пиксел|Jelena-Šantić-Friedenspark у Берлину
Балетска каријера Балетско образовање завршила је у Средњој балетској школи у Београду, након чега постаје члан Балета Народног позоришта у Београду. Током каријере примабалерине, одиграла је велики број улога првог фаха, што класичног, што модерног репертоара. У сећању публике и критике остаће запамћене њена Жизела, Одилија, Вила Јоргован, Настасија Филиповна, Јулија и друге. Почиње каријеру у Народном позоришту у Београду, најпре са мањим, а затим са великим и главним улогама класичног и модерног балетског репертоара.
1963. Добија стални ангажман у Балету Народног позоришта у Београду. Игра први соло, Вилу Пролећа на премијери балета Пепељуга.
1965. Никола Рајић снимио филм Кораци балета, који је приказан у Кану децембра: Јелена игра једну од водећих улога.
1966. Игра Добру вилу у балету Весела прича. У представи Вече класичног балета игра улогу Гамзати у фрагменту из балета Бајадера. Партнер јој је био Владимир Логунов.
1967. 4. маја на премијери опере Манон Леско повредила је ногу; одлази на опоравак.
1968. 18. фебруара Концерт у Музеју савремене уметности, поводом затварања изложбе Трећа деценија – конструктивна уметност, играла на музику Игора Стравинског са Владимиром Логуновим. Осмог јула на премијери Зачаране лепотице игра Вилу Јоргован. Тринаестог октобра први пут наступа у улози краљице вила Мирте у Жизели: то је улога коју је најзрелије припремала са примабалерином Вером Костић, можда највише волела, играла скоро 20 година и за њу добијала најбоље критике.
1970. Седамнаестог маја, на првој репризи Лабудовог језера, у кореографији Димитрија Парлића, играла технички сложену улогу у Pas de trois из I чина и Валс невеста из III чина. Двадесетдеветог октобра игра Валс у балету Силфиде Фредерика Шопена.
1972. Деветог јануара наступа у насловној улози Жизеле. Партнер јој је Радомир Вучић. Седмог септембра I програм ТВ Београд емитује получасовну балетску емисију "Први концерт" редитеља Арсе Милошевића о Јелени Шантић, младој солисткињи Балета Народног позоришта. Двадесетпрвог децембра премијера представе "У баштама Гранаде". Игра са Душаном Трнинићем, који ради и кореографију; Лоркину поезију рецитује Ксенија Јовановић на шпанску музику. Била је то једна од најпосећенијих и најпопуларнијих представа; следи велики број гостовања. Представа је добила награду Народног позоришта и награду Позоришне комуне.
1972/73. и 1973/74 Одлази на усавршавање у Москву код чувене балерине и педагога Марине Семјонове.
1973. Јуна Други програм ТВ Београд емитује "Епитаф Кир Стефану Србину" редитеља Александра Мандића; аутор музике, према средњовековној српској музици, био је Војислав Симић, а кореограф Душан Трнинић. Главна балетска улога била је поверена Јелени Шантић.
1974. Игра Уличну играчицу у балету "Дон Кихот" кореографа Дорис Лејн (Doris Laine). У Половецком логору у опери "Кнез Игор" игра Половецку девојку. Седмог маја Први програм ТВ Београд емитује получасовну балетску емисију "Макар Чудра" редитеља Саве Мрмка, у кореографији Миљенка Викића, на музику симфонијске поеме Петра Коњовић; либрето је рађен према приповеци Максима Горког. Јелени је поверена улога Циганке Раде. Партнер јој је био Радомир Вучић. Овај ТВ балет гостовао је на Међународном телевизијском фестивалу у Прагу. За ТВ Београд снима балет "Немири" у кореографији Душана Трнинића, на музику Цезара Франка. Редитељ је Арса Милошевић. Шантићева учествује са ансамблом Балета Народног позоришта.
1975. Игра грофицу Бетси у балету "Ана Карењина".
1976. Тридесетог јануара наступа по први пут у улози Одилије у "Лабудовом језеру" са партнером Радомиром Вучићем. Наступа први пут у Сељачком pas de deux-у у балету "Жизела" са партнером Александром Израиловским.
1977. У мају II програм ТВ Београд емитује балет "Флуиди" сценаристе и редитеља Петра Теслића, у кореографији Темире Покорни, на кореографску симфонију Растислава Камбасковића. Главне улоге поверене су Јелени Шантић и Боривоју Младеновићу. Тридесетог септембра премијера балета "Las passiones" на музику Ноћи у шпанским вртовима Мануела Де Фаље. Идеја и кореографија Душан Трнинић, игра са Соњом Вукићевић, Радомиром Вучићем, Душаном Симићем и балетским ансамблом.
1980. Једанаестог фебруара игра соло партију у балету "Силфиде", у кореографској поставци Жарка Пребила.
1981. У балету Циганска поема (Макар Чудра) кореографа Темире Покорни игра Раду. Првог октобра на премијери балета "Хофманове приче" кореографа Питера Дарела (Peter Darrell) игра Ђулијету.
1982. Деветог јуна друга премијера балета "Пер Гинт" на музику Едварда Грига, где игра Асе у кореографији Михаеле Атанасиу. Пер Гинта игра Душан Симић.
1983. Снима за ТВ "Месечеву сонату" Лудвига ван Бетовена; редитељ је Милан Пеца Николић, кореограф Владимир Логунов.
1984. Током пролећа, априла-маја боравила је на студијском путовању по САД где је упознала модерне аспекте игре.
1985. Десетог јануара у Народном позоришту са улогом Асе у балету "Пер Гинт" прославља Двадесет година уметничког рада; штампан посебан проспект/програм са текстом Милице Јовановић и плакат. 23. и 24. марта на Сусретању југословенских балетских уметника у Љубљани представила се са кореографском минијатуром Владимира Логунова Докле досеже моја рука. Уписује студије педагогије и кореографије на Академији драмских уметности у Београду; руководи тимом за реформу балетског школства, када је први пут код нас уведен смер модерне игре; ради и на оснивању Више и Високе школе за балетске уметнике. Почиње да се бави теоријом, историјом и критиком балета. Први текст објављен је у Политици 1. децембра под називом "Балетска професија трпи".
1986. Десетог маја премијера Настасје Филиповне; адаптација Анџеја Вајде (Andrzej Vajda) романа "Идиот" Фјодора М. Достојевског; драматуршка обрада и режија Мире Ерцег, сценограф Снежана Петровић, костимограф Љиљана Драговић, кореограф Владимир Логунов, музика Ивана Стефановић. Јелена Шантић игра са Предрагом Ејдусом и Данилом Лазовићем – последња велика улога са којом је завршила играчку каријеру. За ову улогу добила је награду Народног позоришта.
Кореографије и сценски покрет за драмске представе 1987. Првог јула премијера Сангсаут / Крвоскок Антонена Артоа, поред кореографије - гра Балијску и Индијску игру (редитељ Харис Пашовић, драматург Ирина Гилић), за Позориште промена које је покренуло Лабораторију "Аргус паноптес" - театарска антропологија, Академија уметности, Нови Сад - учествују на YУ фесту – Котор-арт јула 1987), играно у напуштеним магацинима на Дорћолу. Десетог октобра премијера "Думанске тишине" Слободана Шнајдера, режија Мира Ерцег, за Српско народно позориште, Нови Сад
1988. Шеснаестог априла премијера "Baal" Бертолда Брехта, режија Едуарда Милера, за Југословенско драмско позориште. Деведесетчетврти мај "Из живота кишних глиста" Пер Улова Енквиста, редитељ Ивана Вујић, за Атеље 212, Београд, (сценографија и костими Милена Јефтић Ничева Костић, графички дизајн Душан Оташевић); Двадесеттрећи јун "Богојављенска ноћ" Виљема Шекспира у режији Иване Вујић, Продукција Народног позоришта "Стерија" у Вршцу. Осамнаестог октобра "Балканке" (на основу Еуриподових „Алкестида”), режија Мире Ерцег, за Зеничко народно позориште; она прави избор музике и ради кореографију;
1989. Седмог септембра "Дибук" Ш.А. Ан-ски, режија Едуарда Милера, за Југословенско драмско позориште, Београд. Десети новембар “Орестија” Есхила - трилогија Агамемнон, Хоефоре, Еумениде (редитељ Мира Ерцег, Јелена Шантић ради кореографију и сценски покрет, сценографија Миодраг Табачки, костими Љиљана Драговић) - прва. премијера драме / прва представа у обновљеној згради Народног позоришта
1990. 18. фебруар “Војвоткиња од Малфија” Џона Вебстера у резији Иване Вујић. Сценограф Миодраг Табацки, костимограф Милена Јефтић-Ницева-Костић. Композитор Ивана Стефановић, кореограф Јелена СШантић. Продукција Народног позоришта у Београду
1998. "Мамац" Давида Албахарија, режија Мира Ерцег, за Народно позориште, Београд, главне улоге: Ксенија Јовановић, Раде Марковић, Тихомир Арсић.
1999. Двадесеттрећег августа "О Немачкој" Б. Брехта, Х. Броха, Циселдрофа и Х. Аренд, режија Ана Миљанић, за Центар за културну деконтаминацију / Павиљон Вељковић, Београд, дизајн представе Бранко Павић. Последња представа коју је Јелена Шантић радила
"Мачка на усијаном лименом крову"
"Екстаза смрти – Folie à deux"
"Избирачица"
Кореографије за филмове
1987 Већ виђено, редитељ Горан Марковић
1992 Тито и ја, редитељ Горан Марковић
Кореографије за балете 1981 Либрето за балет Макар Чудра
1992 Либрето и кореографија за балет Изадора (Исидора Данкан) приказан на БИТЕФ-у под ембаргом у Атељеу 212, за који је добила посебну награду за најуспешнији културни пројекат у 1992; музика Ивана Стефановић, костим Ангелина Атлагић, сценографија Бојана Ристић и Миливоје Стојановић, играли Ашхен Атаљанц и Константин Костјуков. Представа није била на репертоару; костими се чувају у Народном позоришту у Београду.
Са Лидијом Пилипенко написала либрето за балет "Изгубљени рај". Радила на међународном балетском пројекту о љубави и смрти, на музику Соркочевића, Петра Коњовића и Иване Стефановић, у сарадњи са париском Опером и миланском Скалом 1990 (неостварено).
Гостовања Гостовала са Београдским балетом је у многим великим градовима Европе (Париз, Копенхаген, Лозана, Москва, Палермо, Мадрид, Барселона, Берлин, Дрезден, Будимпешта), затим у Канади (Квебек), Ирану (Техеран) и др. као и по многим градовима бивше Југославије: у Загребу, Сарајеву, Љубљани, Сплиту, Новом Саду, Котору, Врању, Крушевцу, Тузли, Зеници, Мостару, Суботици,... Као културни посленик и као мировни активиста такође је путовала широм Европе: Холандија, Швајцарска, Италија, Француска, Немачка, Аустрија, Велика Британија, Тунис, Португалија, Белгија, Шпанија, Мађарска, Данска, Норвешка, Грчка, Турска, Русија, САД, Мексико.
Теоретски рад