Вељко Јанковић (1852−1915) био је каменорезац из Љутица (Општина Пожега). Родоначелник народног каменореза на простору јужне подгорине Маљена.

Израђивао је надгробне споменике и крајпуташе широм Пожешког и Црногорског среза од 1885, па до помора тифуса након Колубарске битке 1915.

Живот десно|300п|мини|Споменик каменоресцу Вељку Јанковићу (†1915) и четворици синова страдалих у Балканским и Првом светском рату. десно|300п|мини|Споменик Вељковој жени Јерини и петом сину који је страдао у Првом светском рату 1915. године. Вељко Јанковић потомак је старе породице Васовић из Колашина. Иако за оно време имућан, „промућурност и занаџијска довитљивост су га упутиле на додатну зараду”. Временом је израстао у цењеног и траженог мајстора.

Са супругом Јерином Вељко је имао петорицу одралих синова: Војислава, Павла, Момчила, Стојана и Радосава. Каменорезом су се, заједно са оцем, успешно бавила два најстарија, Војислав и Павле.

...Али су им Балкански и Први светски рат свима заувек ућуткали куцаје длета. Синови, као војници Десетог пука, изгинули и помрли, а отац пресвиснуо, више од превелике туге него од грозничаве врућице - пегавог тифуса. Зла судбина младих Чаброваца најбоље сведочи како су ратови зацрнили Србијом. За четири године пропаде у вихору ратовања из Јанковића породице и старешина и дом и сав његов мушки пунолетни пород.

Вељко Јанковић умро је почетком 1915. када му је „срце препукло” за Павлом који је преминуо у пожешкој болници, не слутећи да ће до краја године страдати и два преостала сина. Остала је само Јерина са унуцима - да им спомен подигне.

Ипак, каменорезачка „врежа” Јанковића није се прекинула. Клесањем је наставио да се бави Вељков унук од најстаријег сина Војислава, Љубиша, а након њега и праунук Веселин.

Споменик Вељку Јанковићу (†1915) и синовима Војиславу (†1912), Павлу (†1915), Момчилу (†1913) и Стојану (†1915) (Љутице, Јанковића гробље) Овде почива тело ВЕЉКА ЈАНКОВИЋА бившег каменоресца из Љутица.ѕ Живео је часно и поштено 63 год, а умро 25. фебруара 1915. год. Спомен подиже жена Јерина са унуцима:

И сина му ВОЈИСЛАВА ЈАНКОВИЋА [борца] 4 чете 2 баталиона Х пука. Живијо 35 год. а умро код Љум Куле у болници 15. новембра 1912. Спомен подигоше жена Станимирка и синови Живота и Љубиша:

Овде почива ПАВЛЕ ЈАНКОВИЋА [борац] 4 чете 2 баталиона Х пука. Живео је 32. год. а умро је 14. јануара 1915. у болници у Пожези. Спомен подигоше жена Даринка и синови Драгослав и Антоније:

МОМЧИЛО ЈАНКОВИЋ [борац] 4 чете 2 баталиона Х пука. Живео 25 год. а погибе 18ог јуна 1913. год. на Дренку.

СТОЈАН ЈАНКОВИЋ [борац] митраљез. оделења Х пука. Живео је 22 год. а умро је 28. децембра 1915. год у Албанији. Спомен подиже Јерина са унуцима.

Споменик Јерини Јанковић (†1928) и сину Радосаву (†1915) (Љутице, Јанковића гробље) Овде почива РАДОСАВ син Вељка и Јерине Јанковић Поживи 22 год. Као регрут погибе у Светском рату у најлепшем цвету своје младости за слободу и Отаџбину 6. окт. 1915. год.

Овде почива тело ЈЕРИНЕ жене пок. Вељка Јанковића Поживи 70 год. часно и поштено а умре 26. јан. 1928. год. Спомен подигоше чичи и баби Живота, Љубиша, Драго и Антоније, снаје Цаја и Даринка и сестра Миломирка:

Дело Вељко Јанковић надгробно спомење израђивао од беличастог, ситнозрног „кабларца”. У његовим рукорадима, нарочито изради фигура, евидентан је утицај каменоресца Јосифа Симића Теочинца. Људске ликове је моделовао је барељефно, можда и нешто боље од Јосифа: углађеније, нежније, продуховљеније. Најбоља остварења свакако су прикази младих мајки, помрлих заједно с тек рођеним чедима, које наликују приказима „страстне” Богородице са икона и фресака.

Фигуре су природнијих пропорција. Већина мушких ликова има по неки „особен знак” или предмет који ближе одређује његову професију и имовински статус. Израдио је и неколико фигура коњаника, који плене „наивистичким” приказом.

Надгробнике је украшавао религиозним симболима и флоралном орнаментиком. Рукопис му је леп и читак, а као и други мајстори тог доба, споменике бојио. Осим црне и беле, користио је тамно плаву, „цигласто” црвену и жућкастозелену.

На споменицима понекад се потписивао: „Писа Вељко Јанковић”, „Изради Вељко Јанковић из Љутица”, „Изради Вељко Јанковић и синови”.

По мајсторству израде, ликовним елементима и стилско-композиционим решењима, Вељко Јанковић уздигао се до најбољег каменоресца пожешко-косјерићког краја. Извршио је утицај на клесарско дело својих синова - Војислава и Павла и неколико млађих мајстора, од којих је свакако најпознатији Пантелија Драгутиновић из Каленића.

Епитафи Крајпуташ Јанку Павловићу (†1885) (Богданица) ЈАНКО ПАВЛОВИЋ из Богданице живијо 26 г. а погибе 4-ог новембра 1885. г. у српскобугарскоме рату на Владисавцима бранећи српску отаџбину осташе му кости на бојном пољу. Овај путни спомен сподиже његова једина ћерка Љепосава са своим мужем Илијом Радовановића из Тометина поља у 1907. г. Изради Вељко Јанковић из Љутица и син.

Споменик писару Тихомиру Филиповићу (†1895) (Душковци) Пред овим споменом почива ТИХОМИР ФИЛИПОВИЋ бив. Писар општине душковачке, кои поживи 26 г. свог живота. Својом науком са сваким лепо поживи и полага труд за народне и државне интересе. У томе звању погибе изненадно од хајдука у мекани душковачкој на Други Васкрс ове 1895. г.

Обележје Војину Петковићу (†1896) (Богданица) Овде одморене кости и тело упокојеног ВОИНА ПЕТКОВИЋА из Богданице пратећи тужно у гробље Који поживијо радно 35 г свог живота У најљепше доба ожалости мајку 17 августа 1896. Бог да му душу прости Мајка Василија и његови синови Миленко Драгиша Станиша и Велисав и њег супруга Милоика да им срц жалост прође.

Галерија

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1852. Категорија:Умрли 1915. Категорија:Пожешко-косјерићки каменоресци Категорија:Надгробни споменици у Пожеги Категорија:Пожежани (Србија)