мини|усправно|Популарни знак у агностицизму.
Агностицизам јесте становиште које доводи у питање постојање Бога или божанског. На психолошком нивоу, то је лични став који подразумева уздржавање од суда (епохе), задржавајући и веровање и неверовање. У филозофији, агностицизам се често посматра као општа тврдња да је постојање Бога непознато или несазнатљиво. У најширем смислу, агностицизам није ограничен на теологију и може изражавати скептичне ставове према нерелигијским тврдњама.
Агностицизам је у супротности са теизмом, који тврди да Бог постоји, и атеизмом, који то негира. Схвата се или као неутрална средина између њих или као одбацивање њихове заједничке претпоставке да је знање могуће досећи. Агностицизам се често карактерише као промишљена неодлучност особе која је размишљала о овом питању, али није дошла до закључка, што разликује агностике од оних који никада нису ни разматрали то питање. Повезан је са скептицизмом и фалибилизмом, који негирају да су знање или апсолутна сигурност могући.
Аргументи за и против агностицизма разматрају се у академској литератури. Заговорници обично сматрају да су докази о постојању Бога неубедљиви и да интелектуална понизност захтева уздржавање од суда. Различите групе критичара тврде да постоје одлучујући докази или за или против постојања Бога, или да недостатак одлучујућих доказа чини неверовање, а не уздржавање од суда, подразумеваним ставом. Агностицизам се често повезује са секуларним начином живота који у пракси подсећа на атеизам, али не искључује нужно религију. На пример, агностички теисти верују у Бога, али поричу да је право знање о божанском могуће.
Термин агностицизам сковао је у 19. веку Томас Хенри Хаксли, који је одбацивао спекулативне теолошке и метафизичке закључке без довољно доказа. Међутим, његове претече и теоријски корени могу се пратити до антике, укључујући идеје које се налазе у старогрчкој и индијској филозофији.
Дефиниција мини|alt=Фотографија човека са белом косом у оделу|Томас Хенри Хаксли је сковао термин агностицизам.
Агностицизам је став који доводи у питање постојање Бога или божанског. То је неутрална позиција у којој појединац нити потврђује нити негира постојање Бога. Уместо тога, уздржавају се од суда и остају отворени за обе могућности. Агностицизам се обично супротставља веровању и неверовању, а схвата се или као одсуство оба или као засебан став, попут утврђене неодлучности. Често разматрани критеријум јесте да је агностик размотрио питање постојања Бога, али није дошао до позитивног или негативног закључка. У том смислу, неко ко не разуме питање или никада није размишљао о њему, попут новорођенчета, не сматра се агностиком. Агностици су често мотивисани идејом да су доступни докази неубедљиви, те радије бирају да ускрате сагласност као израз интелектуалне понизности уместо да заузму догматски став.
Филозофи често дефинишу агностицизам у јачем смислу као теорију да је постојање Бога несазнатљиво. Овај став превазилази уздржавање од суда прихватањем тврдње да је људска спознаја превише ограничена да би приступила или проверила ову информацију. У свом најширем смислу, агностицизам није ограничен на религијска питања, већ се може применити на било коју област. На пример, особа може бити агностична у вези са истинитошћу теорије струна или постојањем слободне воље ако није у стању да донесе суд о тим питањима.
Агностицизам се често супротставља теизму и атеизму и третира или као средина између њих или као одбацивање њихове заједничке претпоставке да је знање о Богу могуће досећи. Неки приступи групишу агностицизам са атеизмом као ирелигиозни став у којем одсуствује вера у Бога. Агностици нису нужно противници религије и могу се укључити у неке верске праксе и традиције док остају неопредељени у погледу постојања Бога.
Реч агностицизам потиче од старогрчких термина (), што значи , и (), што значи . Термин је сковао Томас Хенри Хаксли у свом говору пред Метафизичким друштвом 1869. године, како би описао гледиште да људима недостаје когнитивни капацитет за стицање дефинитивног знања о Богу и сродним темама. О агностицизму се расправља у неколико области истраживања, укључујући теологију, филозофију религије, психологију религије, религијске студије и друштвене науке.
Врсте Неколико врста агностицизма разматра се у академској литератури, а разликују се по врсти става, облику истраживања и обиму предмета.
Према ставу Психолошки или доксастички агностицизам јесте уздржавање од суда. У том смислу, особа је агностик ако је размотрила питање постојања Бога, али нити верује нити не верује у њега. Психолошки агностицизам описује нечије стање ума без имплицирања да је то стање рационално или да је нужно узроковано општим недостатком доказа. Он је у супротности са епистемолошким или когнитивним агностицизмом, који тврди да је постојање Бога непознато или несазнатљиво. Епистемолошки агностицизам тврди да људи нису у стању да дођу до такве врсте информација или да нема довољно доказа да би се донео коначан суд. Неке верзије тврде да докази уопште не постоје; друге сматрају да су докази за и против помешани или да се међусобно потиру. У сваком случају, епистемолошки агностицизам се бави тиме у шта би људи требало или не би требало да верују, а не у шта заиста верују. У складу с тим, он одбацује и теизам и атеизам јер тврде више него што докази дозвољавају. Епистемолошки агностицизам се понекад тумачи као скептицизам према Богу због свог фокуса на границе знања.
Сродна подела се фокусира на степен посвећености. Слаби агностицизам је лични став особе која нити верује нити не верује. То је недостатак убеђења у којем се појединац не обавезује ни на једну опцију, а да овај став не уопштава у универзалну тврдњу о томе шта други могу или не могу знати. Снажни агностицизам, с друге стране, прихвата асертивнију позицију да је знање о постојању Бога немогуће. Контраст између слабог и снажног агностицизма понекад се формулише као тврдња о томе шта је разумно веровати. У том смислу, слаби агностицизам сматра да је рационално уздржати се од суда о Богу. Ово гледиште не сматра теизам и атеизам ирационалним; оно само третира уздржавање од суда као дозвољену опцију. Снажни агностицизам, с друге стране, укључује ширу тврдњу да је агностицизам једина одржива опција, што значи да тврдњама о постојању или непостојању Бога недостаје довољно оправдања и да би их требало одбацити.
Према истраживању Други скуп подела циља на истраживање које је укључено у агностички став. Утемељени агностицизам је резултат озбиљног истраживања: особа је размотрила опције, покушала да прикупи доказе и размислила о аргументима за и против. Након што је све узела у обзир, закључила је да ни веровање ни неверовање нису одлучујуће оправдани, што је наводи да сматра да је питање нерешиво. Неутемељени агностицизам, с друге стране, уздржава се од суда без упуштања у суштинско истраживање. У овом случају, особа разуме проблем и има основну представу о томе како би истраживање могло да се одвија, али га није предузела, на пример, зато што не сматра да је питање довољно важно. Термин похрањени агностицизам (енгл. ) понекад се користи за још слабији облик у којем особи недостаје мишљење јер никада није ни разматрала то питање. Спорно је да ли овај став треба сматрати правим обликом агностицизма, будући да није укључивао намерну процену проблема.
Још једна разлика је између оптимистичног, песимистичног и неодлучног агностицизма, који се слажу у вези са тренутним недостатком знања, али се разилазе око изгледа за будућа истраживања. Према оптимистичном агностицизму, који се назива и привремени агностицизам у пракси, питање би могло бити решено у будућности. У овом случају, особа се уздржава од суда, али остаје отворена за могућност да би будућа открића могла пружити одлучујуће доказе у једном или другом смеру. Песимистични агностицизам, или трајни агностицизам у принципу, одбацује ову могућност. Он сматра да је питање у начелу нерешиво, што значи да никаква количина истраживања не може да реши проблем. Неодлучни агностицизам је несигуран како по питању самог проблема, тако и по питању изгледа будућих истраживања. У складу с тим, није сигуран да ли даља истраживања могу пружити доказе или су препреке сазнању непремостиве.
Песимистични облици агностицизма се разликују по томе да ли је проблем у доступним доказима или у темељној чињеници. Према ставовима заснованим на доказима, доступни докази нису довољни да се питање реши. Једна претпоставка тврди да нема озбиљних доказа и да сви предложени аргументи не задовољавају стандарде рационалности. Друга претпоставка признаје присуство доказа, али тврди да се разматрања за и против Божјег постојања међусобно поништавају, тако да баланс свих разлога не фаворизује ниједну страну. Ставови засновани на чињеницама тврде да ниједно будуће истраживање не може да реши проблем јер не постоји одређена чињеница у једном или другом правцу. Према овом ставу, тврдња „Бог постоји” није ни тачна ни нетачна, већ је неодређена.
Остале Истраживачи такође разликују врсте агностицизма на основу теме о којој се уздржава од суда. Агностицизам се обично повезује са постојањем Бога, али се може применити и на друге теме. На пример, неко може бити агностик у вези са постојањем интелигентног ванземаљског живота или могућношћу Теорије великог уједињења у физици. У складу с тим, особа је агностик у вези са било којом религијском или нерелигијском тврдњом ако се уздржава од суда о њој или сматра да је несазнатљива. Такав став је локални или делимични агностицизам ограничен на одређени домен: неко може бити агностик у вези са Богом без да буде агностик у вези са ванземаљским животом. Глобални или потпуни агностицизам, с друге стране, представља шири став који тежи да се уздржи од суда о свему, тврдећи да ништа није сазнатљиво. Сличан је радикалном или филозофском скептицизму, који све доводи у питање. С обзиром на његове свеобухватне импликације и тенденције ка самоурушавању, глобални агностицизам се ретко брани као озбиљна позиција у савременој филозофији.
Секуларни и религијски агностицизам се разликују по свом односу према верским ставовима и праксама. Агностицизам се обично повезује са секуларним или атеистичким погледом на свет који сумња у постојање божанског и истинитост светих списа, што резултира нерелигиозним начином живота који избегава традиционално богослужење и фаворизује натуралистичка објашњења. Агностички атеисти директно комбинују ова два правца, оправдавајући свој недостатак вере тврдњом да је знање недостижно. Међутим, нису сви облици агностицизма супротстављени религији. На пример, особа може да се уздржи од суда само о одређеним аспектима доктрине док прихвата друге и учествује у верским праксама. Неке религијске традиције експлицитно прихватају облик агностицизма, као што су агностички теизам и хришћански агностицизам. Такав приступ може бити мотивисан идејом да је право знање о божанском немогуће и да верска преданост треба да буде вођена вером пре него разумом. На пример, фидеизам супротставља веру разуму и тврди да је вера боља у долажењу до религијских истина. Негативна теологија, још једна школа мишљења, тврди да божанско надилази људске концепте и језик, што значи да га се може описати само у негативном смислу наводећи шта оно није.
Методолошки агностицизам је приступ у проучавању религије који се уздржава од суда о истинитости религијских доктрина. Следећи овај приступ, истраживачи описују, анализирају и упоређују веровања, искуства и праксе верских традиција и њихових следбеника без одобравања или критиковања њихових тврдњи о истини. Кључна мотивација је обезбеђивање научне неутралности и испитивање религијских феномена под њиховим сопственим условима, без уношења личних натуралистичких или супранатуралистичких претпоставки истраживача.
Сродна гледишта Теизам и атеизам