Марко Костић, „Цинцар-Марко” (Доња Белица 1777 — Шабац, 10/22. фебруар 1822) био је војвода соколске нахије и кнез шабачке посавине. У време Првог српског устанка посебно се истакао у борбама на Дрини, код Лознице и борбама за Шабац. Учествовао је у битки на Мишару. Био је члан српске мисије при команди руске Дунавске војске у Букурешту 1810. и као кнез Милошев пуномоћник на Бечком конгресу 1815. где се обратио за помоћ руском императору Александру I. У Другом српском устанку рањен је у битки на Дубљу. Кнез Милош поставио га је за кнеза шабачке посавине. У бројним биткама више пута је рањаван. Умро је у Шапцу 10/22. фебруара 1822.

Порекло детињство и младост

Цинцар-Марка су звали „Цинцар“, али његово порекло је српско.Драгиша Лапчевић, Цинцарство у Србији , Београд 1924, Одговори на посланичка питања у Трговинском гласнику, 1923, 1924, стр. 13. Почетком деветнаестог века, кад је Марко дошао у Србију, надимци су често били саставни део имена"Кара"-Ђорђе, „Коџа“ (велики) - Милош, „Чолак“ - Анта, „Узун“ (високи) - Мирко, Милутин „Турчин“, „Бакал“ (трговац) - Милосав, Петар - „Молер“ (сликар). Имена Турака скоро искључиво су двосложна Мула-Јусуф, Мехмед-ага, Кучук (мали) - Алија, Сали-ага, Кулин-капетан, Остроч-капетан, Хаџи-Мосто итд. Пошто је пореклом био из крајева у којима су заједно са Србима живели и Цинцари, а због утицаја Васељенске патријаршије и близине Москопоља, у хришћанском, поготово градском становништву превладавала грко-цинцарска култура, прозван је „Цинцар“ Марко.

Марко је рођен 1777. године у Доњој Белици од оца Константина, Косте, по коме се презивао Костић. Његова породица славила је Светог великомученика Димитрија - Митровдан. И данас у охридско-струшком крају у Македонији има неколико стотина староседелаца који славе крсну славу и изјашњавају се као Срби.

Из Доње Белице, која се налази у подножју источне стране планине Јабланице.Струшка нахија. близу границе са Албанијом. Данас у Доњој Белици, према попису из 2002. само један становник изјашњава се као Србин. Према попису из 1873. у Доњој Белици било је 109 домаћинстава, од којих 28 муслиманским (арнаутских), 40 словенских и 212 цинцарских. Вид. Ethnographie des Vilayets d'Adrianople, de Monastir et de Salonique , Цариград 1878. код Струге, пореклом је и Цинцар-Марков брат од стрица Цинцар-Јанко Поповић (Охрид, 1779 - манастир Раваница, 1833), војвода пожаревачки и родоначелник Цинцар–ЈанковићаР. Перовић, Грађа за историју Првог српског устанка , Живот Нићифора Нинковића , Београд 1954, стр. 117, Младен Т. Цинцар-Јанковић, Историјски подаци о Цинцар-Јанку Поповићу, војводи пожаревачком , Београд 1943, стр. 1. Јован Цвијић, Балканско полуосрво и Јужнословенске земље, стр. 126.

Због једног инцидента Маркова породица расељена је из Доње Белице. У Србију је дошао око 1800. године и живео је у Ваљеву, бавећи се трговином .Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 643, Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796, Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд – Загреб, Српска штампарија 1901, 1903, 1904, I књ. Бр. 67, стр. 110, Младен Т. Цинцар-Јанковић, Историјски подаци о Цинцар-Јанку Поповићу, војводи пожаревачком, Београд 1943, стр. 1.

Често се олако и Цинцар-Марко и Цинцар-Јанко, због надимака, сматрају Цинцарима, иако је породично предање изричито да су српског порекла, а и у првим биографајима из XIX века о њима се не говори као о Цинцарима .Драгиша Лапчевић се у одговорима на посланичка питања супротставио олаком називању Цинцарима многих првака српског устанка родом из Македоније: „све до два сјајна јунака, такође чисте српске крви чији су потомци одлични грађани наши, до Цинцар-Јанка и Цинцар-Марка, који такве називе добише само зато што, иако чисти Срби из једне класичне области српске, имадоше нагласак мало друкчији од нагласка којим се говори у Тршићу, у Херцеговини и Црној Гори“. Драгиша Лапчевић, Цинцарство у Србији, Београд 1924, Одговори на посланичка питања у Трговинском гласнику, 1923, 1924, стр. 13. Сврставање Цинцар Јанка и Цинцар Марка у Цинцаре последица је политичких околности које са њима нису имале никакве везе.

Почетак Првог српског устанка и борбе у Западној Србији

Од самог почетка устанка у ваљевском крају 1804. године до 1812, када је именован за соколског војводу, Цинцар-Марко се борио на Дринском ратишту бранећи западну границу Србије. До 1806. борио се уз Ненадовиће и често заједно са Цинцар-Јанком, а од Битке на Мишару 1806. је са Карађорђем. Као заповедник „бећара“, добровољаца, Марко учествује у опсади и нападу на Шабац 14./26. јуна 1806.В. Стојанчевић, Шабац и Шабачка нахија од избијања Првог устанка до краја кнез-Милошеве владе, Шабац у прошлости 2, Шабац 1980, стр. 29. 14/26. јун 1806. као датум неуспелог напада на Шабац наводе Г. Исаковић у извештају митрополиту Ст. Стратимировићу (Р. Перовић, Први српски устанак, Акта и писма на српском језику , 1, 1804-1808, Београд, 1977, стр. 193) и немачке Франкфуртске новине , а преносе 14. августа Le Moniteur Universel 226 и Journal du Commerce 226, а 15. августа Le Publiciste, вид. Д. Јанковић, Француска штампа о Првом српском устанку , стр. 168. Описујући овај напад на шабачку тврђаву, прота Матеја Ненадовић, говори о Цинцар-Марку, који је са својим људима јуришао на градску капију: "... Цинцар Марко (Костић) са јалије, најбољи јунак, реши се са сто бећара ударити на капију доњу“Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Југословенска књига, Београд 1951, стр. 153.

Марко је заповедао бећарима, који су, за разлику од већине српске војске везане за своје породице и домове, били младићи „момци“, често пореклом изван Србије, примали су плату и као стајаћа војска стално били под оружјем.

Битка на Мишару, на Лозници и борбе у западној Србији

Цинцар-Марко је учествовао заједно са Цинцар-Јанком у битки на Мишару 1. августа /14. августа 1806. Вече уочи главне битке учествује на састанку команде српске војске у шанцу на Мишару.

После битке на Мишару, Цинцар-Марко је све време уз Карађорђа: „био је с њим готово у свим бојевима“Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 643, Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796..

Цинцар-Марко се посебно истакао у једној од битака на Лозници. Милан Милићевић каже да се за Цинцар-Марков „мегдан с неким Турчином (...) прича као за некакво чудо“ .Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796.

Нема података од када је са рудничким војводом Миланом Обреновићем, у то време јединим од најоданијих Карађорђевих сарадника.Карађорђе је Милану поред јужног дела Шумадије, поверио управу над југозападом Србије и њеном границом, који је одатле потиснуо Ненадовиће Милан Обреновић био је најоданији сарадник Крађорђев до 1809. године, када почиње да се договора са другим обласним господарима Миленком Стојковићем, Јаковом Ненадовићем о другачијој расподели власти у Србији. Жеља обласних господара била је да задрже самосталност од Карађорђеве централе власти. Цинцар-Марко је до Миланове смрти 1810. стално уз њега.Сима Милутиновић Сарајлија из данас непознатих разлога је био против поверења које је војвода Милан указивао Цинцар-Марку. У касније одбаченом нацрту дела Србијанке у записима који су сачувани, али нису ушли у завршну варијанту спева Милутиновић помиње Цинцар-Марка у стиховима: „И младога Цинцу, Милану љубимцу“

Купио је више некретнина, тзв. „поддућанских места“ у Ваљеву. Купио је 23. септембра 1808. године поддућанско место „по мери 71 ф. дужи, 71 ф. шир, под No 58, за 130 гроша“, и добио тапију „да свак знати може да је Марко Костич прави сајбија (сахибија, власник, пр.) од описатог места“. Купио је за 135 гроша и поддућанско место „по мери 19 ф. дуж, 5% шир, под No 59", очигледно суседни плац.Тапија на кућу и плац, Ваљево, потписан Правитељствујушчи совјет народа српског“. Оригинал ИГБ, инв. бр. 1018, Р. Перовић, ‘‘Акта, књига Прва 1804-1808''''', Београд 1977, стр. 385 и 386.

Дипломатска мисија у Букурешту 1810. године

Цинцар-Марко је био заједно са Миланом Обреновићем у српској делегацији која је током 1810. била у Букурешту при команди руске Дунавске војске .Поједини чланови делегације, према потреби долазили су у Србију и враћали се поново у Букурешт. Војвода Милан Обреновић је из Букурешта у Србију накратко дошао јула 1810. и присуствовао је састанку са Јаковом Ненадовићем у Ваљеву

Скупштина одржана у Београду новембра и децембра 1809. донела је 2./14. децембра одлуку да се упути делегација у Русију у чији састав су одређени војвода Миленко Стојковић као шеф делегације, односно „први депутат“, војвода Милан Обреновић, архимандрит Хаџи-Мелентије Стефановић и Младен Грујовић .Уместо Стојковића, на крају је отишао Петар Добрњац. Вид. Радош Љушић, Вожд Карађорђе, биографија , Београд, 2005, стр. 295. Међутим, делегација није отишла у Петроград да је прими руски цар Александар како је било предвиђено, већ се задржала прво у Крајови, а после при штабу руске Дунавске команде у Букурешту, на чијем челу су се сменила током 1810. три команданта генерал кнез Петар Иванович Багратион (1809), генерал гроф Николај Иванович Каменски (1810) и фелдмаршал кнез Михаил Иларионович Голеншчев-Кутузов (1810-1812).

Један од захтева српског изасланста у Букурешту био је да руски гарнизони уђу у сва утврђења у Србији.

Милан Обреновић је из Букурешта, у време Руске офанзиве у Србији, одржавао у Карађорђево име и везу са владиком Петром I Петровићем Његошем.

Цинцар-Марко је био погодан за одлазак у иностранство, јер је, између осталог говорио и више страних језика.

Чланови делегације из опозије Карађорђу коју је предводио Миленко Стојковић, успели су да пољуљају оданост Милана Обреновића Карађорђу и да га на крају придобију за свој план ограничавања вождове моћи или његову смену .За опозицију Карађорђу придобили су га коначно шеф руске мисије у Србији Константин Константинович Родофиникин и Петар Добрњац. За Обреновићево пристајање уз опозицију Карађорђе је сазнао са великим закашњењем. Вид. Радош Љушић, Вожд Карађорђе, биографија , Београд, 2005, стр. 298.

У Букурешту 16/28. децембра 1810. умире војвода Милан Обреновић. После Миланове смрти, Марко се вратио у Србију.

Соколски војвода

У лето 1812. дошле су Крађорђу жалбе од сокоских кметова против војводе соколске нахије Петра Николајевића Молера, које је Карађорђе проследио Правитељствујушчем совјету да утврди постоји ли његова кривицу. Велики суд утврдио је приликом суочавања са тужитељима више тешких преступа, због чега је Молер притворен.Међутим, Молер је заједно са притвореним Павлом Цукићем и Димитријем Кујунџићем побегао из затвора. Крађорђе је расписао потерницу за њима у којој је наглашено да ако не могу да буду ухваћени да буду убијени. Пошто се Молер покорио Карађорђу потерница је повучена, али је он разрешен своје дотадашње дужности војводе соколске нахије. Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба , Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796, 387, Радош Љушић, Вожд Карађорђе , биографија, Београд, 2005, стр. 405.

Пошто је Карађорђе разрешио Петра Николајевића Молера, на место војводе соколске нахије поставио је 17/28. јула 1812. Цинцар-Марка. Седиште нахије и командно место био је шанац Баурић .Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796, Радош Љушић, Вожд Карађорђе, биографија , Београд, 2005, стр. 405.