Александар Јаковлевич Миркович () је био руски официр који се борио против француске инвазије на Русију и на крају постао генерал-мајор руске царске армије.
Биографија мини|Супруга, Екатерина Александровна Александар је рођен у племићкој породици српског порекла у Тулској губернији. Његов отац је био државни саветник Јаков Степанович Миркович, а мајка Марија Гавриловна Голова. Његов брат је био Фјодор Јаковлевич Миркович, генерални гувернер Вилнуса 1840–1850.Светски лидери, Финска Пољска и Балтик
Александар је 1810. године дипломирао на престижном корпусу пажева Његовог Величанства у Санкт Петербургу, где је његово име записано на мермерној плочи. Као паж, присуствовао је сахрани цара Павла I. Године 1810, са 17 година, промовисан је у официре са чином потпоручника и постављен је у лајб-гардијски коњички пук, у чијим редовима је учествовао у Отаџбинском рату 1812. и у походима 1813-1814. Дана 14. фебруара 1812. године, у јеку инвазије савезника на Наполеонову Француску, Александр Миркович, млађи официр лајб-гардијског коњског пука, је имао своје ватрено крштење када је требало да прослави свој двадесет други рођендан.
У бици код Фер-Шампеноаза, по личном наређењу великог кнеза Константина Павловича, ескадрила овог пука упућена је да нападне посаду од шест топова непријатељске батерије, а гардијски ескадрон Његовог Величанства да изврши удар на непријатељски угао. Бриљантан напад ове две ескадриле резултирао је уништењем пешадијског трга и батерије. За своје акције у Лајпцигу и Фер-Шаменоазу награђен је орденом златног мача.
А 1817. године, поводом пресељења царског двора у Москву, где је Александар I намеравао да дуже борави, Миркович је био у том одељењу коњичке гарде који је ступио у састав Московског гардијског одреда, а 12. октобра присуствовао полагању темеља за нови Саборни храм Христа Спаситеља. Око 66 година касније управо је Миркович, међу ретким преживелим ветеранима Отаџбинског рата, добио позив да присуствује свечаном освећењу овог храма. Саборни храм је освећен 26. маја 1883. године, дан пре крунисања Александра III.
Преминуо је 22. јуна 1888. Имао је 94 године.
Признања Орден Свете Ане 4. степена (19.12.1812) Орден Светог Владимира 4. степена са луком (15.09.1813) [Златни мач „За храброст“ (13.03.1814) Орден Свете Ане 2. степена(26.10.1821, императорская корона к ордену пожалована 15.04.1845) Орден Светог Владимира 3. степена (31.01.1847) Орден Светог Георгија 4. степена (26.11.1853) Пруски Кулмски крст, ознаке гвозденог крста (1813)
Литература
Декабристы. Биографический справочник / Под редакцией М. В. Нечкиной. — М.: Наука, 1988. — С. 113, 284—285. — 50 000 экз. — Ильин П. В. Новое о декабристах. Прощённые, оправданные и необнаруженные следствием участники тайных обществ и военных выступлений 1825—1826 гг. / под ред. А. В. Гоголевского. — СПб.: Нестор-История, 2004. — 664 с. — Список полковникам по старшинству. Исправлено по 17-е марта 1844., СПб.: Военная типография, с. 213. Фрейман, Отто Рудольфович // Пажи за 185 лет: биографии и портреты бывших пажей с 1711 по 1896 г. / собрал и издал О. фон Фрейман. — Фридрихсгамн: Тип. Акц. о-ва, 1894—1897. — , IV, 952 с. — Изд. вышло в 10 вып. На тит. л.: Вып. 1; общ. загл.: «Пажи за 183 года (1711—1894). Биографии бывших пажей». Чернопятов В. И. Дворянское сословие Тульской губернии. Том 3, С 124.
Белешке
Референце
Спољашње везе Биографија на сајту Кронис Биографија на сајту енциклопедије Санкт-Петербурга
Категорија:Рођени 1792. Категорија:Умрли 1888. Категорија:Срби у Русији Категорија:Руски генерали Категорија:Личности Наполеонових ратова