Браћа Карамазови () је последњи роман Фјодора Михајловича Достојевског, који је писао скоро две године 1879—1880. Роман је објављиван у низу наставака у часопису „Руски вјесник“ () све до новембра 1880. године.

Књига Браћа Карамазови је страствени филозофски роман који истражује хришћанску етику, слободу воље, отуђеност, супарништво, морал. То је духовна драма о моралним дилемама у вези са вером, о сумњи и модерној Русији. Од њеног објављивања, књига је призната широм света. Мислиоци попут Зигмунда Фројда, Алберта Ајнштајна, Лудвига Витгенштајна, Мартина Хајдегера и папе Бенедикта XVI су сматрали ово дело као врхунско достигнуће у књижевности.

Четири радње романа

Први ток радње мини|десно|240п|Свеска Достојевског и скица 5. поглавља романа. Први ток радње у роману Браћа Карамазови може се покрити појмом „карамазовштина“. То је специфична пишчева визија двострукости људске личности, човекове подвојености на свесни и подсвесни део бића. Појам карамазовштине је, у ствари, појам подвојене личности, присутан код свих ликова у роману. Трагичност човековог бића потиче од људске немоћи да превлада стихијски, нагонски део своје природе. Ова подвојеност у основи је и сталних, наизглед и немотивисаних сукоба међу људима. На тој основи је Достојевски у овом роману изградио читав систем конфликтних линија које могу имати своје чисте токове, али се и међусобно сећи. Кад је у стању високе афективности, у старом Карамазову се буди интензивно осећање очинства. Он је тада разнежен отац, сузно болећив према својој деци, чијег се детињства и не сећа. Али то је тренутно; трајна је његова мржња према синовима у којима види само супарнике у својим неприличним љубавима. Сличне унутрашње конституције су и његови синови Иван и Дмитриј, као и ванбрачни син, Смердјаков. Али, „карамазовштина“ је ширег значења, није дакле специфичност једне генетички оптерећене породице. Трагична двострукост је у природи обе Дмитријеве љубави, и Катарине Ивановне и Грушењке, али и у природи низа споредних ликова. Сукоби између Дмитрија и оца, Ивана и оца, Катарине и Дмитрија, Дмитрија и Ивана, Катарине и Грушењке, а сваки од ових сукоба је читава прича за себе, мотивисани су искључиво многоструком подвојеношћу у природи ових јунака. "Карамазовштина“ је повукла све ликове. Свако од њих носи свој крст и своју несрећу. Иван је отишао у лудило, Митја је невин осуђен, стари Карамазов је убијен, Смердјаков је извршио самоубиство, а Аљошина несрећа је, у ствари, то што је остао сведок трагедије која је задесила његову породицу. Веома важна чињеница код тумачења појма „карамазовштине“ јесте недостатак мајке. Управо се због тог недостатка, који се осећао, „карамазовштина“ толико и развила. Али, да су Митја, Иван, Аљоша и Смердјаков одрасли уз мајку, онда то не би били Карамазови.

Други ток радње Друга прича, најобимнија по простору који заузима у роману, јесте психолошко-криминалистичка. Њу чини прича о убиству старог Карамазова, истрага о почињеном злочину и суђење Дмитрију Карамазову, кога је суд прогласио оцеубицом и осудио на прогонство у Сибир (то је једна од најстрашнијих казни у Русији). Ова радња је вођена тако да има све особине правих криминалистичких романа са сложеним заплетом, али без класичног епилога према коме правда мора да тријумфује. Наиме, суд је, и поред пажљиве истраге, ипак осудио недужног Дмитрија. Достојевски је са великом инвентивношћу градио сложене карамазовске односе и интриге учинивши на тај начин и суд немоћним пред загонетношћу људске природе. Тако се са криминалистичке приче прелази у област психоанализе, што је и утицало да роман уврстимо у жанр психолошког романа. Тиме је већ остварено преплитање два тематска слоја романа. У овом делу романа, Достојевски критикује нове, савремене судове које је сматрао лошијим од старих. Његова критика се огледа у осуди невиног човека на најстрожу казну, изгнанство у Сибир. Митја Карамазов јесте имао мотив, шансу и средство, али није починио злочин. Овај слој романа се завршава доношењем пресуде невином човеку, међутим шта се даље десило, не знамо. Писац је на нама оставио да размишљамо да ли је Митја поступио као Раскољников и отишао у Сибир или је побегао у Америку.

Трећи ток радње

Трећи ток романа је идеолошког и религиозно-филозофског карактера. У његовој су основи два, на први поглед, међусобно опречна виђења судбине човека и његове будућности. Једно виђење јесте специфични социјализам Ивана Карамазова, у чијој је основи занимљива парабола о Великом Инквизитору, док је друго садржано у религиозно-филозофском трактату старог монаха Зосиме и његовог наследника Аљоше Карамазова.

Иван Карамазов је најкомплекснија личност романа. Њега не можемо свести на једноставну основу као Аљошу и Митју. Он је једини лик у делу кога можемо назвати филозофом и мислиоцем у правом смислу те речи, јер једини поседује толику интелигенцију и зрелост да се може упустити у филозофске теме и расправе. Наспрам филозофије старца Зосиме стоји филозофија Ивана Карамазова. Ове две филозофије се паралелно развијају, у истој равни и за обе можемо рећи да су у праву. Иван Карамазов, иако на први утисак, није атеиста. Он верује у Бога, само не прихвата свет какав је створио и сматра да је „улазница“ у тај свет прескупа. По Ивану, људи чине добре ствари из страха од казне која им следи и да сваки човек носи маску пред осталим светом. Сматра да човека треба волети све док не скине ту маску и открије нам своје право лице. Тачније, Иван сматра да је љубав краткотрајна и да треба волети у одређеном моменту или одређено време. Са друге стране, старац Зосима сматра да човек треба волети цео живот, а не само један моменат. Старац Зосима верује у љубав, као човеково најјаче оружје и у људску доброту. Старац Зосима такође указује на велики значај детињства за човека, што уочавамо у томе да роман почиње и завршава са детињством. На почетку романа имамо опис детињства Митје, Ивана и Аљоше, а на крају дела имамо опет децу и трагичну судбину малог Иљуше.

Четврти ток радње Четврти, релативно независан ток романа је мелодрамско-хуманистички. Он је садржан у причи о судбини породице капетана Сњегирјова. Ова прича даје роману виднију социјалну обојеност. Овај слој романа, односно причу о породици Сњегирјов можемо повезати са причом о породици Мармеладов у роману Злочин и казна. Сњегирјови су сиромашна породица која је материјално сиромашна, али не и духовно, за разлику од Карамазових. Кроз ову причу Достојевски је провукао мотив „малог човека“, који је обрађивао кроз цело стваралаштво. Сњегирјови су само симбол несрећног положаја руског сиромаха у тадашњем друштву. Достојевски их више обрађује на психолошком, него на социјалном плану. Не описује толико њихов сам материјални положај колико показује њихов страх од горег и патњу. Капетан „гута кнедлу“ због Митјине увреде и прелази преко тога, јер је свестан да против имућног човека какав је био Митја Карамазов, нема шансе. За њега је све увреда, па чак и жеља Катарине Ивановне и Аљоше да помогну. Капетану не треба милостиња, јер тиме он испада неспособан да брине о породици.

Креирајући лик малог Иљуше, Достојевски је показао колики се бол и мржња могу створити у тако маленом и неиживљеном бићу какав је био Иљуша. Дете је схватило положај оца и стао је у његову одбрану, без трунке страха и стида. Писац је показао како некад мала створења могу бити велики људи. Овим је Достојевски и потврдио речи старца Зосиме Тешко ономе ко увреди децу.

Синопсис

Прва књига: Лепа мала породица Отварање романа представља породицу Карамазов и повезује причу о њиховој далекој и ближој прошлости. Пописани су детаљи о два брака Фјодора Павловича, као и његова равнодушност према васпитању његово троје деце. Наратор такође утврђује веома различите личности тројице браће и околности које су довеле до њиховог повратка у очев град. Прва књига се завршава описивањем мистериозне источно-православне традиције монаха. Аљоша се посветио монаху у локалном манастиру.

Књига друга: Непримерено окупљање Књига друга започиње док породица Карамазов стиже у манастир, тако да монах Зосима може да делује као посредник између Димитрија и његовог оца у њиховом спору око наследства. Очева идеја је, очигледно у шали, била да се састанак одржи на тако светом месту у присуству чувеног монаха. Намерно увредљиво и провокативно понашање Фјодора Павловича уништава сваку шансу за помирење, а састанак резултира само појачаном мржњом и скандалом. Ова књига садржи и сцену у којој старешина Зосима теши жену која оплакује смрт свог трогодишњег сина. Туга сиромашне жене паралелна је са трагедијом самог Достојевског због губитка његовог младог сина Аљоше.

Књига трећа: Сензуалисти Трећа књига пружа више детаља о љубавном троуглу између Фјодора Павловича, његовог сина Димитрија и Грушењке. Димитриј се сакрива у близини очеве куће да види да ли ће Грушењка стићи. Његова личност се истражује у дугом разговору са Аљошом. Касније те вечери, Димитриј упада у очеву кућу и напада га; док одлази прети да ће се вратити и убити. Ова књига такође представља Смердјакова и његово порекло, као и причу о његовој мајци Лизавети. На крају ове књиге, Аљоша је сведок Грушењкиног понижавања Димитријеве веренице Катерине Ивановне.

Књига четврта: Раздеротине/сојеви Овај одељак представља споредну причу која ће се детаљније појавити касније у роману. Почиње са Аљошом посматрајући групу школараца који бацају камење на једног од својих болесних вршњака по имену Иљуша. Када Аљоша опомене дечаке и покуша да помогне, Иљуша угризе Аљошин прст. Касније се сазнаје да је Иљушиног оца, бившег капетана особља по имену Сњегирјов, напао Димитриј, извукавши га за браду из бара. Аљоша убрзо сазнаје за даље потешкоће присутне у домаћинству Сњегирјова и нуди бившем капетану новац као извињење за свог брата и да помогне болесној жени и деци Сњегирјова. Након што је у почетку са радошћу прихватио новац, Сњегириов га је бацио на земљу и згазио у блато, пре него што је потрчао назад у свој дом.

Књига пета: Про и контра Овде Иван Карамазов брани и заговара рационалистичку и нихилистичку идеологију која је у овом тренутку прожимала Русију док се у ресторану састајао са својим братом Аљошом. У поглављу насловљеном „Побуна“, Иван објављује да одбацује свет који је Бог створио јер је изграђен на темељима патње. У можда најпознатијем поглављу романа „Велики инквизитор“, Иван приповеда Аљоши своју замишљену песму која описује сусрет вође шпанске инквизиције и Исуса који се вратио на Земљу. Опозиција између разума и вере драматизована је и симболизована у снажном монологу Великог инквизитора који га је, наредивши хапшење Исусово, ноћу посетио у затвору.Зашто си сада дошао да нам сметаш? Јер Ти си дошао да нас ометаш, а Ти то знаш ... Не радимо с Тобом, већ с њим [Сатаном] ... Узели смо му оно што си с презиром одбацио, тај последњи дар који ти је понудио, показујући Ти сва царства на земљи. Узели смо му Рим и мач Цезара и прогласили се јединим владарима земље ... Тријумфоваћемо и бићемо цезари, а затим ћемо планирати универзалну човекову срећу.Велики инквизитор оптужује Исуса да је човечанству нанео „терет“ слободне воље. На крају дугих расправа Великог Инквизитора, Исус нечујно корача напред и пољуби старца у усне. Инквизитор, запањен и дирнут, каже му да никада више не сме тамо доћи и пушта га напоље. Аљоша, чувши причу, прилази Ивану и нежно га љуби у усне. Виче Иван од усхићења. Браћа се растају узајамном наклоношћу и поштовањем.

Књига шеста: Руски монах Шеста књига говори о животу и историји монаха Зосиме док лежи на самрти у својој ћелији. Зосима објашњава да је веру нашао у својој побуњеној младости, након неопростивог поступка према свом поузданом слуги, следствено одлуци да се замонаши. Зосима проповеда да људи морају опраштати другима признајући сопствене грехе и кривицу пред другима. Објашњава да ниједан грех није изолован, чинећи свакога одговорним за грехе свог ближњег. Зосима представља филозофију која одговара на Иванову, која је у претходној књизи оспорила Божје створење.

Књига седма: Аљоша