Андроник Кантакузин (Антички Грчки: Ανδρόνικος Καντακουζηνός or Ανδρόνικος Βηστιάρης, Andronikos Vistiaris; Латински: Andronicus Cantacuzenus; Румунски: Andronic or Andronie Cantacuzino; 1553 – крајем 1601), такође познат као Михалоглу Дервиш, био је османски грчки предузетник и политичка личност, првенствено активан у Влашкој и Молдавији. Био је син Михајла Кантакузина Шејтаноглуа, моћног трговца Османског царства, којег је погубио султан Мурат III 1578. године. Приморан да испоштује очев дуг и накратко затворен као роб на галији, обновио је богатство кроз трговину и политичке интриге. Током 1590-их, наставио је да учествује у очевом ангажману као творац владара Влашке и Молдавије, делујући као покровитељ за низ Господара: војвода Стефан Глуви, војвода Петар Церцел, кнез Арон Тиранин и кнез Петар Хроми, сви су имали користи од његовог финансирања. Од 1591. године, директно се укључио у управу обе земље. Интегрисан у молдо-влашко бојарство, био је Вистиер, а потом и први бан Олтеније кога су директно поставиле Османлије.
Андроников коначни избор за влашког војводу, Михаила II Храброг, био је и његов најдуготрајнији, што је омогућило Влашкој да се побуни против османске власти. Устанак је на крају апсорбовао Андроника Кантакузина, који је избегао османску смртну казну и настанио се у Влашкој са својом женом, Иреном Рали. Он је наставио да служи војводи Михаилу II као Бан, Вистиер и Постелнић. На врхунцу Дугог турског рата, Андроник Кантакузин је надгледао дипломатске акције које су озваничиле савез Влашке са Светим римским царством и Светом лигом. Током Михаиловог освајања Трансилваније, остао је у Букурешту да помогне наследнику, Николају Патрашку. Преовлађујуће мишљење међу историчарима такође идентификује Андроника као једног од четири намесника Молдавије, након анексије те земље од стране војводе Михаила II, средином 1600. године. Касније те године, када је Михајлов савез Свете лиге почео да се распада, Андроник је предложио сепаратни мир са Османским царством. Послат је у Ђурђу да преговара о томе, али су га Османлије киднаповале и након тога губи му се сваки траг. Убијен је најкасније у новембру 1601. године, вероватно обезглављен у Молдавији.
Андроник је оснивач породице Кантакузино: њену грану у Влашкој основао је његов син Константин I, а Константинова браћа су се населила у Молдавији. У браку са локалним племкињама, ове гране су се свађале једна са другом и са другим породицама, што је постало истакнуто касније у XVII веку. Андроников унук, Шербан, био је војвода Влашке и Молдавије, док је праунук, Димитраску, био кнез Молдавије. Други праунук, Стефан Кантакузин, био је последњи војвода Влашке из доба пре фанариота, кога су Османлије погубили заједно са његовим оцем Константином II. Од те фазе, породица је опстала као једна од водећих компоненти „националне партије“, која се борила против грчког и фанариотског утицаја.
Биографија
Порекло и младост Андроников отац био је Михаило Кантакузин, опште познат по надимку Шејтаноглу („Сотонин син“). Овај трговачки шпекулант, власник рудника и порески пољопривредник такође је био пионир породичне праксе стварања владара у подунавским кнежевинама — историчар Неагу Дјувара тврди да су владари Влашке и Молдавије заправо били клијенти овог „немерљиво богатог“ предузетника. Хроничар из 1570-их Стефан Герлах је чак сугерисао да је Шејтаноглу био стварни „господар Влашке и Богданије“.; Поред тога што је политички контролисао ове две државе, Михаило „извештава се да је контролисао скоро сву трговину сољу у Влашкој и Молдавији“. мини|Султан Мурат III прима амбасадоре Светог римског царства. 1608. године, гравура на извештају Саломона Швајгера о посети Шејтаноглу је себе сматрао наследником Кантакузина, једне од најистакнутијих аристократских породица у позном Византијском царству. Ову лозу често описују као лажну и рани посматрачи и савремени историчари. Неки истраживачи су ипак подржали генеалошку тврдњу, која води до цара Јована VI из XIV века.; Неколико од ових аутора се слаже да је Шејтаноглуов прадеда био Ђорђе „Сахатај“, који је био праунук цара Јована VI. Све у свему, тврди историчар Том Пападеметрију, реконструкција ове генеалогије остаје „тешка“, без поузданих назнака ко је био Шејтаноглуов отац. Међутим, неки извори из периода описују друге Андроникове претке и породичне везе. Бројни записи помињу да је Шејтаноглу био у блиском сродству са муслиманским Кантакузином, писаром Ахмедом, који је наследио Ибрахима Печевија на дунавском дефтердару. Породица је такође имала огранак који је тврдио да су Палеолози, глава породице Константин био је наводни Шејтаноглуов сестрић. Шејтаноглу, Андроник и друге личности из обе гране породице користиле су печате означене двоглавим орлом, који потичу из византијске царске употребе.
Према различитим читањима, Грк познат као „Иане“, „Иани“ или „Ианиу“, вероватно укључен у влашку политику још од 1550-их, под кнезом Патрашкуом Добрим, је можда такође био Кантакузи. Овај Иане (Јован) је вероватно служио као Вистиер (ризничар) Молдавије у време владавине кнеза Јована III Грозног, затим се преселио у Влашку са Михнеом Турцитулом и постао бан Олтеније. Исти Иане је затим враћен у Истанбул као дипломатски изасланик обе кнежевине, што му је омогућило велики утицај приликом именовања владара и дворских великодостојника.; Родословац Јоан Ц. Филити се залаже против поистовећивања бана Иана са Кантакузинима, описујући га као обичног човека из Загорија. Међутим, према историчару Раду Штефану Вергатију, Иане је био Шејтаноглуов брат и Андроников стриц. Писац Константин Дапонтес очигледно сугерише да је Иан био Андроников старији брат, али научник Николае Јорга сматра овај дескрипт нетачним. Јорга претпоставља да је Иане био Михаилов брат, али примећује да је његово порекло генерално „сумњивије“. Генеалог Константин Гане заузима средњу позицију, тврдећи да је Иане из Загорија помешан са Шејтаноглуовим правим братом, Јованом; према Ганеу, и Иане и Јован су служили као банови, у веома кратким интервалима.
Андроникос је рођен из Шејтаноглуовог првог брака. Његова маћеха, Румунка, била је или ћерка Мирче V Чобана и Доамне Чиајне или, напротив, војводе Мирче III Дракула. Андроник је био једно од неколико деце: Шејтаноглу је имао још два много млађа сина, Димитрија (рођеног 1566. године) и Јована (рођеног 1570. године), и најмање две ћерке, од којих је једна била Андроникова старија сестра.. See also Cazacu, Добитник класичног образовања у палати свог оца у Анхијалу, Андроник је научио да говори и пише на грчком, италијанском, немачком, новолатинском и османском турском. Током детињства свог сина, Шејтаноглу је склопио политички савез са трговачком породицом Ралија, удавши Андроникову старију сестру за једног члана те породице, дајући јој мираз од 40.000 дуката. Друга сестра је појачала генеалошке претензије породице удајом за Антонија Кантакузина, трговца из Кримског каната. Шејтаноглу је 1576. годие, уговорио брак између Андроника и Ирине, ћерке трговца Јакова Ралија из Једрена.
Прогон и повратак Само раскошно венчање је можда играло улогу у Шејтаноглуовом паду, доприневши његовом хапшењу због утаје пореза, током које се показало да је био умешан у анти-османске интриге. Једна теорија коју је изнео научник Матеј Казаку је да је султан Мурат III открио да Михаило Кантакузин помаже Јоана Потцоава, који је желео да Молдавију избаци из сфере утицаја Османлија. Андроник је такође био затворен, а затим је у марту 1578. године био приморан да гледа како му оца вешају у Анхијалу. Избегао је озбиљнију казну тако што је преко Црног мора допловио у Истанбул, где је затражио и добио заштиту од Шејтаноглуовог пријатеља Соколу Мехмед-паше, великог везира. Био је заточен као роб на галији у Османској морнарици, али га је велики везир Мехмед - паша Соколовић пустио после неколико недеља ропства, а Андроник је обећао да ће вратити дугове свог оца.& (1971), Прогони су пали и на огранак „Палаиолога“, при чему је Константин побегао у на сигурно у Кримски канат.. See also Gane,
Отприлике од 1585. године, Андроник је обновио очеве пословне подухвате и обновио контакте са трговцима из Венецијанске републике и из целе Ломбардије; као Иане, такође се укључио у уносан посао владарских именовања у Влашкој. У различитим записима приписује му се да је 1591–1592 . године, добио влашки престо за молдавског кнеза Стефана Глувог. Он је сам био Вистиер кнеза Стефана од 1. јуна 1591. до 28. маја 1592. године и поново у јулу 1592. године.. See also Vergatti, Према Јорги, он је вршио ову службу а да није био присутан у Влашкој. Неколико истраживача, укључујући Јоргу, примећују да је једна од Андроникових ћерки вероватно постала Стефанова жена.& (1971), . See also Cazacu, Према Јорги, та дама се можда заправо удала за другог претендента, војводе Петра Церсела, док је њена сестра сигурно била супруга кнеза Арона Тиранина од Молдавије.;& . See also Gane, Казаку оспорава сваку такву везу, који примећује да је Јорга погрешно превео Андрониково писмо: оно што је Јорга прочитао као референцу на своје „унуке“ од оба владара, у ствари се могло превести као „слуге“.
Далекосежније је било учешће Андроника Кантакузина у промовисању каријере Михаила II Храброг, који је служио као бан Олтеније. Можда га је на ову функцију именовао сам Иан, око 1590. године, Михаило је био у отвореном сукобу са војводом Александром Злим после 1593. године и, према легенди, чудом је избегао погубљење. Кантакузини, а посебно Андроник, били су кључни у добијању влашког престола. Ово укључује прикупљање 400.000 дуката (45 милиона УСД у 1995. године) од разних поверилаца Истанбула, зајам који је Михаило исплатио у септембру 1593. године. У једном од Андроникових писама молдавском миљенику кнезу Петру Хромом се наводи да су Кантакузини видели Михаила као јединог одрживог кандидата „од свих оних других грешника [и] лукавих бегова“. Андроник Кантакузин је такође поносан што примећује да су Власи „захвалили Богу“ и „благословили моје покојне родитеље“ за његов избор „таквог доброг пастира, тако доброг хришћанина“ као што је Михаило. Према Јорги, помагач је имплицитно критиковао Петра, али га је ипак задржао као своју резервну опцију за молдавски престо против кнеза Арона. Као што Вергати примећује, таква размишљања такође указују на то да је Андроник очекивао висок принос на своју првобитну инвестицију и да је већ очекивао да ће га војвода Михаило поново именовати за Вистиера.
Међу историчарима траје спор око тога да ли су војвода Михаило и Андроник били породица: италијански извор из око 1600. године, помиње Андроника као „родитеља војводе“. Каснија стипендија идентификује Михаилову мајку, Теодору (Тудора), као Андроникову сестру и љубавницу или жену Патраскуа Доброг.;& . See also Ionescu, Друге дедукције се ослањају на идентификацију Ианеа као Кантакузина. Неки извори из тог периода приказују Ианеа као Михаиловог ујака или стрица; различита сведочанства такође наводе да је 1590. године помогао да се физички елиминише Церсел, који је наводно био Михаилов полубрат. Према Ганеу, војвода Михаило Храбри и Ијан су били сестрић и ујак, али ниједан није био Кантакузин.
Влашка буна мини|Црква Банулуи, коју је саградио Андроник Кантакузин у Бузауу