Вилијам Ослер

Сер Вилијам Ослер (Брадфорд Вест Гвилимбери, 12. јул 1849 – 29. децембар 1919) био је канадски лекар и један од „велике четворке” оснивачких професора Болнице Џонс Хопкинс. Ослер је створио први програм специјалистичке резиденције за обуку лекара. Често је описиван као отац савремене медицине и један од „највећих дијагностичара који су икада користили стетоскоп”. Поред тога што је био лекар, био је и библиофил, историчар, аутор и познат шаљивџија. Занимао се за медицинске библиотеке и историју медицине, те је основао Друштво за историју медицине у Краљевском медицинском друштву у Лондону. Такође је био кључан у оснивању Удружења медицинских библиотека Велике Британије и Ирске, као и Удружења медицинских библиотекара (касније Медицинског библиотечког удружења), заједно са још троје људи, укључујући Маргарет Чарлтон, медицинску библиотекарку његовог алма матера, Универзитета Макгил. Своју велику библиотеку историје медицине оставио је Универзитету Макгил, где је постала Ослерова библиотека.

Биографија

Породица Прадеда Вилијама Ослара, Едвард Ослар, различито је описиван као трговачки морнар или пират. Један од Вилијамових стричева, Едвард Ослар (1798–1863), био је медицински официр у Краљевској морнарици и аутор биографије Life of Lord Exmouth и поеме The Voyage.Osler, Edward (1798–1863). The Voyage: a poem, written at sea, and in the West Indies, and illustrated by papers on natural history. London: Longman, 1830.

Отац Вилијама Ослара, преподобни Фетерстон Лејк Ослар (1805–1895), био је син власника бродова из Фалмута у Корнволу и бивши поручник у Краљевској морнарици, који је служио на броду HMS Victory. Године 1831. позван је да се придружи експедицији брода HMS Beagle као научни официр на историјском путовању Чарлса Дарвина до Галапагоских острва, али је одбио понуду јер му је отац био на самрти. Две године касније, 1833, Фетерстон Ослар је објавио своју одлуку да постане свештеник у Англиканској цркви.

Као тинејџер, Фетерстон Ослар је био на броду HMS Sappho када је скоро уништен у олуји на Атлантику и остао насукан недељама. Током службе у морнарици, доживео је бродолом у близини Барбадоса. Године 1837. повукао се из морнарице и емигрирао у Канаду, где је постао путујући свештеник у руралним пределима Горње Канаде. Када су Фетерстон и његова супруга, Елен Фри Пиктон, стигли у Канаду, замало су доживели бродолом код острва Ег у заливу Сен Лорен. Њихова деца укључивала су Вилијама, Бритона Бата Ослара и сера Едмунда Бојда Ослара.

Младост Вилијам Ослар је рођен 12. јула 1849. године у Бонд Хеду, Канада Вест (данашњи Онтарио), а од 1857. године одрастао је у Дандасу, Онтарио. Име Вилијам добио је по Вилијаму Оранском, који је 12. јула 1690. победио у бици на Бојну. Његова мајка, дубоко религиозна, молила се да постане свештеник. Образовао се у школи Тринити колеџа (тада смештеној у Вестону, Торонто).

Године 1867. Ослар је најавио да ће следити очеве стопе и постати свештеник, те се у јесен уписао на Тринити колеџ Универзитета у Торонту. Међутим, под утицајем Џејмса Бовела и преподобног Вилијама Артура Џонсона, све више се заинтересовао за медицинску науку, што га је навело да промени професионални правац.Joseph Hanaway, '(1996). McGill Medicine: The First Half Century, 1829–1885. McGill-Queen's Press. p. 179

Године 1868. уписао је Торонто школу медицине,Osler, William (2008). edited by Mark E. Silverman, T. J. Murray, Charles S. Bryan. The Quotable Osler. ACP Press. p. 284 приватну институцију која није била део Медицинског факултета Универзитета у Торонту. Извесно време живео је код Џејмса Бовела, а преко Џонсона је упознао списе сера Томаса Брауна. Његово дело Religio Medici оставило је дубок утисак на Ослара. Напустио је Торонто школу медицине након што је примљен на медицински програм Медицинског факултета Универзитета Макгил у Монтреалу, где је 1872. године стекао диплому доктора медицине.

Каријера мини|314x314п|Вилијам Ослер око 1880. године Након постдипломске обуке код Рудолфа Вирхова у Немачкој, Ослар се 1874. године вратио на Медицински факултет Универзитета Макгил као професор. Тамо је основао први формални часописни клуб, показао интересовање за компаративну патологију и сматра се првим који је предавао ветеринарску патологију у Северној Америци као део ширег разумевања патогенезе болести.

Године 1884. именован је за председника Клиничке медицине на Универзитету Пенсилваније у Филаделфији, а 1885. био је један од седам оснивача Удружења америчких лекара (Association of American Physicians), друштва посвећеног „унапређењу научне и практичне медицине”. Када је 1889. напустио Филаделфију, његово опроштајно предавање AequanimitasAEQUANIMITAS. Medicalarchives.jhmi.edu. Retrieved on May 30, 2014. било је посвећено импературбилности (спокојству у кризним ситуацијама) и екванимитету (умереној емоционалности и толеранцији) као неопходним особинама лекара.

Године 1889. Ослер је постао први главни лекар новоосноване болнице Џонс Хопкинс у Балтимору, Мериленд. Године 1893. одиграо је кључну улогу у оснивању Медицинске школе Универзитета Џонс Хопкинс, где је постао један од првих професора медицине. Брзо је стекао репутацију истакнутог клиничара, хуманитарца и педагога.

Током прве године рада болнице, којом је руководио, установљено је 220 болничких кревета, а примљено је 788 пацијената, који су укупно остварили више од 15.000 болничких дана лечења. Шеснаест година касније, када је Ослер отишао у Оксфорд, број примљених пацијената порастао је на преко 4.200, уз укупно скоро 110.000 дана лечења.

Године 1905. Ослер је именован за Регијус професора медицине на Оксфорду, где је остао на тој позицији до своје смрти. Такође је био члан колеџа Крајст Черч на Оксфорду.

У Великој Британији је 1907. иницирао оснивање Удружења лекара (Association of Physicians) и био први главни уредник часописа Quarterly Journal of Medicine, који је уређивао до краја живота.

Године 1911. Ослер је основао Удружење за постдипломску медицину (Postgraduate Medical Association) и постао његов први председник. Исте године, добио је титулу баронета на списку почасних одликовања поводом крунисања, као признање за свој допринос медицини.

У јануару 1919. именован је за председника Фондације за медицину (Fellowship of Medicine),Osler appointed President of the Inter-Allied Fellowship of Medicine. The Times. 14th January 1919. а у октобру исте године постао је први председник новоосноване институције настале спајањем Фондације за медицину и Удружења за постдипломску медицину,Cook G. John McAlister's other vision. Abingdon, Oxon: Radcliffe Publishing Limited; 2005 која је касније постала Фондација за постдипломску медицину (Fellowship of Postgraduate Medicine).

Највећа збирка Ослерових писама и докумената чува се у Ослеровој библиотеци Универзитета Макгил у Монтреалу, док се значајна колекција налази и у Националној медицинској библиотеци Сједињених Америчких Држава у Бетесди, Мериленд.

Утицај мини|301x301п|Слика Џона Сингера Сарџента, 1905, приказује четири лекара који су основали болницу Џонс Хопкинс. Највећи утицај који је Ослер имао на медицину било је његово инсистирање да студенти уче кроз директан контакт са пацијентима, као и успостављање медицинске специјализације (residency). Овај концепт се проширио широм енглеског говорног подручја и данас је основа обуке у већини наставних болница. У овом систему, лекари на обуци чине велики део медицинског особља наставних болница.

Успех овог система зависио је, у великој мери, од његове пирамидалне структуре, у којој је било много приправника, мањи број асистената, и један главни резидент који је у почетку остајао на том положају годинама. Док је радио у болници Џонс Хопкинс, Ослер је успоставио систем резидентуре у којем су млади лекари живели у управној згради болнице, проводећи велики део свог времена у болничком окружењу. У почетку је овај програм био отвореног трајања, а дугогодишњи боравак у њему био је правило. Лекари су често проводили седам или осам година као резиденти, водећи дисциплинован и готово монашки живот.

Ослер је у есеју Books and Men написао: „Онај ко изучава медицину без књига плови неистраженим морем, али онај ко изучава медицину без пацијената уопште не испловљава.“ Његова најпознатија изрека била је: „Слушајте свог пацијента, он вам говори дијагнозу“, чиме је нагласио значај пажљивог узимања анамнезе.

Највећи допринос медицинској едукацији, на који је био најпоноснији, била је његова идеја о клиничкој пракси (clinical clerkship), где су студенти треће и четврте године радили са пацијентима на болничким одељењима. Ослер је пионирски увео наставу поред кревета пацијента (bedside teaching), обилазећи болеснике са малом групом студената и демонстрирајући, како је један студент описао, свој „неупоредиво темељан физикални преглед“. Убрзо по доласку у Балтимор, инсистирао је да студенти медицине што раније почну да раде са пацијентима. До треће године, већ су узимали анамнезу, вршили физикалне прегледе и спроводили лабораторијске анализе секрета, крви и излучевина.

Ослер је смањио улогу дидактичких предавања и једном је рекао да би волео да на његовом надгробном споменику пише само: „Он је довео студенте медицине на болничка одељења ради наставе поред кревета пацијента.“ Такође је изјавио: „Не желим никакав други епитаф... осим тврдње да сам подучавао студенте медицине у болницама, јер то сматрам најкориснијим и најважнијим делом којим сам се бавио.“

Ослер је темељно изменио медицинску наставу у Северној Америци, а његов утицај се, уз подршку појединаца попут холандског интернисте П. К. Пела, проширио на медицинске школе широм света.

Био је плодан аутор и велики колекционар књига и материјала релевантних за историју медицине. Своју библиотеку је завештао Медицинском факултету Универзитета Макгил, где данас чини језгро Ослерове библиотеке историје медицине.Bibliotheca Osleriana . Mqup.mcgill.ca. Retrieved on May 30, 2014. Ослер је био снажан заговорник библиотека, учествовао је у њиховим одборима на већини универзитета на којима је предавао и био је члан Управног одбора Бодлејске библиотеке у Оксфорду.

Био је један од оснивача Медицинске библиотечке асоцијације у Северној Америци, заједно са својом сарадницом и штићеницом Марсијом Крокер Нојес, а од 1901. до 1904. године обављао је функцију њеног другог председника. У Великој Британији био је први (и једини) председник Медицинске библиотечке асоцијације Велике Британије и Ирске, као и председник Библиографског друштва Лондона (1913).

Ослер је био плодан аутор и јавни говорник, чији су говори и писани радови били изражени јасним и прегледним стилом. Његово најпознатије дело, Принципи и пракса медицине, брзо је постало кључни текст за студенте и клиничаре. Настављало се са објављивањем у многим издањима све до 2001. године и било је преведено на многе језике.(See Osler Library Studies in the History of Medicine vol. 8.) Оно је значајно и по томе што је подржавало употребу крварења као терапијске методе све до 1923. године.. Library.ucla.edu. Retrieved on May 30, 2014.

Иако је његов властити уџбеник имао велики утицај на медицину током много година, Ослер је Инб Сину описао као „аутора најпознатијег медицинског уџбеника који је икада написан”. Напоменуо је да је Канон медицине Ибн Сине остао „медицинска библија дуже него било које друго дело”.

Ослерови есеји били су важни водичи за лекаре. Назив његовог најпознатијег есеја, Аекуанимитас, који проповеда важност непоколебљивости, постао је девиза на Ослеровом породичном грбу и користи се на краватама и шаловима Ослеровог медицинског особља на Џонс Хопкинсу.

Контроверзе

Расизам