Хилда Рикс Николас (рођена Рикс, касније Рајт; Баларат, 1. септембар 1884 – Делигејт, 3. август 1961) била је аустралијска уметница. Студирала је код једног од водећих аустралијских импресиониста, Фредерика Макубина, у Уметничкој школи Националне галерије Викторије од 1902. до 1905. године и била је једна од раних чланица Мелбуршког друштва сликарки и вајарки. Након смрти оца 1907. године, Рикс, њена једина сестра Елси и њихова мајка, отпутовале су у Европу, где је наставила школовање, прво у Лондону, а затим у Паризу. Њени учитељи у том периоду били су Џон Хасал, Ричард Емил Милер и Теофил Штајнлен.
Након путовања у Тангер 1912. године, Рикс је одржала неколико успешних изложби својих радова, а један од њених цртежа, Grande marché, Tanger, откупила је француска влада. Била је једна од првих Аустралијанки која је сликала постимпресионистичке пејзаже, постала чланица Société des Peintres Orientalistes Français и излагала своје радове у Паришком салону 1911. и 1913. године. Након избијања Првог светског рата, породица се евакуисала из Француске у Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске. Уследио је период личне трагедије: сестра јој је преминула 1914. године, а мајка 1915. године. Године 1916. упознала је и удала се за Џорџа Матсона Николаса, али је већ следећег месеца постала удовица када је он погинуо на Западном фронту.
Након повратка у Аустралију 1918. године, Рикс Николас се поново посветила професионалном сликарству и одржала изложбу са више од сто радова у Гилд холу у Мелбурну. Многи су продати, укључујући In Picardy, који је откупила Национална галерија Викторије. Почетком 1920-их сликала је у руралним пределима, а затим се вратила у Европу. Њена изложба у Паризу 1925. године довела је до продаје дела In Australia музеју Луксембурга, након чега је уследила велика турнеја њених слика по регионалним британским уметничким галеријама. Њена дела су убрзо излагана на престижним изложбама, као што су International Society of Sculptors, Painters and Gravers и Краљевска академија уметности у Лондону. Након што су јој радови били укључени у пролећну изложбу Société Nationale des Beaux-Arts 1926. године у Паризу, постала је њен придружени члан.
Године 1926. Рикс Николас се вратила у Аустралију, а 1928. удала за Едгара Рајта, ког је упознала током својих путовања почетком 1920-их. Пар се настанио у Делигејту, Нови Јужни Велс, где им се 1930. родио син Рикс Рајт. Иако је наставила да слика значајна дела, попут The Summer House и The Fair Musterer, Рикс Николас је била жесток критичар модернизма и није ценила нове уметнике попут Расела Драјсдејла и Вилијама Добела. Њене слике задржале су конзервативни модерни стил и приказивале идеализовани аустралијски пасторални живот, али су критике њених изложби постајале све мање наклоњене. Последњу самосталну изложбу одржала је 1947. године. Остала је у Делигејту све до своје смрти 1961. године. Данас се њени радови налазе у најзначајнијим аустралијским уметничким колекцијама, укључујући Уметничку галерију Јужне Аустралије, Аустралијски споменик рата, Националну галерију Аустралије, Националну галерију Викторије и Квинслендску уметничку галерију.
Рани живот Хенри Финч Рикс и Елизабет Сатон, који су као деца са својим породицама мигрирали у Аустралију, упознали су се и венчали у Викторији 1876. године. Имали су две ћерке: Елси Берту, рођену 1877, и Емили Хилду (познату само као Хилда), рођену у Баларату 1. септембра 1884. године. Деца су одрастала у талентованој и енергичној породици. Хенри, наставник математике, постао је окружни школски инспектор 1880-их. Такође је био песник који је подржавао аустралијску федерацију и играо аустралијски фудбал за клуб Карлтон. Елизабет је одрастала помажући у породичном музичком послу у Баларату и била је певачица која је наступала са Баларатским хармонијским друштвом. Поред тога, имала је студио у улици Флиндерс у Мелбурну и била чланица комитета Аустралског салона, „места сусрета за интелектуалне жене заинтересоване за ликовне уметности.“ Сликала је у академском стилу, најчешће бирајући мртву природу и цвеће као теме, мада је сликала и неке велике пејзаже у региону Бичворт. мини|360x360п|Аутопортрет Фредерика Мекубина, аустралијског импресионистичког сликара и првог великог утицаја Хилде Рикс Николас. Хилда Рикс и њена сестра Елси свирале су музичке инструменте као деца, изводећи песме и игре на регионалним приредбама. Елси је била певачица и глумица, која је наступала на састанцима Аустралског салона, а сестре су заједно дизајнирале постере за овај догађај. Хилда је од детињства била одушевљена цртањем, а њене уметничке вештине добијале су похвале током њеног школовања у гимназији Мертон Хол, иако у осталим аспектима није била изузетна ученица. Обе су похађале часове уметности код извесног господина Матера, пре него што је Хилда студирала на Ликовној школи Националне галерије Викторије од 1902. до 1905. године, где ју је подучавао један од водећих аустралијских импресиониста, Фредерик Мекубин. Њени колеге били су углавном жене, међу којима су Џеси Трејл, Нора Гурдон, Рут Сатерланд, Дора Вилсон и Вида Лејхи.
Рикс је касније критиковала Мекубинов метод подучавања, називајући његов приступ „нејасним наговарањем“. Ипак, према речима Џона Пигоа, аутора једине свеобухватне биографије о њој, Мекубин је у неколико аспеката значајно утицаона Хилду Рикс Николас. Наглашавао је индивидуалну креативност уместо опонашања одређених уметничких школа, моделовао је важност националних идеја и тема које ће касније доминирати њеним радом, а његов стил давао је предност самој теми слике, у односу на техничке аспекте.
Радови које је Рикс израдила док је још била студенткиња били су укључени у годишње изложбе Викторијанског уметничког друштва и Аустралског салона. Истовремено, радила је као професионална илустраторка за уџбенике и часопис School Paper, који је објављивало Одељење за образовање Викторије. Године 1903, све жене из породице Рикс имале су своје радове изложене на изложби Аустралског салона.
Једна од њених раних скиц-књига је сачувана, а странице из ње репродуковане су у књизи In Search of Beauty из 2012. године. Иако је Рикс своје цртеже описала као „моје најраније радове из детињства у Мелбурну“, датирани листови показују да су неки настали и након што је напунила двадесет година. Већином приказују жене, а амбијент и одећа њених модела одражавају просперитетну и образовану средину, чији су део били чланови породице Рикс.
У том периоду, било је уобичајено да амбициозни аустралијски уметници траже даље образовање у Европи, посебно у Лондону и Паризу. Хенри Рикс је планирао да поведе породицу на пут у оквиру истраживања британских образовних реформи, за које је купио карте за прву класу 1906. године. Међутим, након периода прекомерног рада и нарушеног здравља, Хенри је изненада преминуо, што је довело у питање целокупно путовање. Његовој супрузи је ускраћена пензија за удовице, јер је Хенри преминуо са 58 година, што је било испод старосног прага за њено право на примања. Породица је морала да преиспита своју финансијску ситуацију и размотри да ли ће моћи да оствари свој план о одласку у Европу.
На крају, комбинујући наследство, приходе од изнајмљивања њихове куће и новац прикупљен продајом уметничких радова мајке и ћерке, успеле су да замене карте за прву класу за другокласне кабине. Породица је отпутовала у Енглеску почетком 1907. године.
Европа: 1907–1912 мини|294x294п|Артур Стритон, како га је насликао Том Робертс Непосредно пре одласка из Аустралије, Артур Стритон је саветовао Рикс да студира код различитих уметника, како би очувала сопствену оригиналност. Њена каснија каријера одражавала је тај савет. Један од њених првих учитеља био је Џон Хасал, који је у почетку протестовао, тврдећи да је она већ бољи цртач од њега. Рикс га је сматрала „једноставно сјајним“, а Џон Пиго је признао да је Хасалов једноставан и директан стил утицао на њен каснији рад.
Крајем 1907. године, Рикс се преселила у Париз са мајком и сестром, где су живеле у Монпарнасу. Тамо се упознала са аустралијским уметником Е. Филипсом Фоксом, ишла на часове скецирања у Парк Луксембург, где је радила и Етел Карик Фокс, и постала студенткиња Академије Делеклиз, коју је водио академски сликар Огист Жозеф Делеклиз. Веома је ценила његове савете о цртању људске фигуре, мада је сматрала да је његов приступ боји „превише суморан“.. 65-73). Bendigo, Victoria, Australia: Bendigo Art Gallery.
Следеће године учила је код америчког импресионисте Ричарда Емила Милера. Од њега је преузела употребу релативно светле палете боја, не увек натуралистичке, као и његову вешту технику. Ипак, није следила његову склоност ка идеализованим композицијама, већ је више волела директне и јасне слике. Настављајући да стиче вештине од широког спектра уметника, касније је студирала и на Академији де ла Гранд Шомјер, укључујући рад са швајцарским илустратором Теофилом Штајнленом.
Рикс је са мајком и сестром проводила лета путујући. Године 1908. обишле су Француску и Италију, а касније су боравиле у уметничкој колонији у рибарском селу Етапл, на северу Француске. Међу уметницима активним у тој колонији био је и Француз Жил Адлер, који се заинтересовао за рад Риксове, као и бројни Аустралци, укључујући Руперта Банија, Џејмса Питера Квина, Едварда Офисера и једну од најдуговечнијих становника колоније, Исобел Реј.
Око 1909. године, Хилда Рикс упознала је Вима Брата, студента архитектуре из богате холандске породице. Он је затражио одобрење од Хилдине мајке за брак, и она је пристала. Међутим, почетна веридба се окончала неуспешно када је Рикс провела неко време у кући свог вереника, где је приметила да њиме доминира његова мајка, која се оштро противила браку. Рикс је раскинула веридбу.
Наставила је да се посвећује уметности и 1911. године је добила признање када су њена дела изложена на Паришком салону, заједно са радовима аустралијских уметника Артура Стритона и Џорџа Бела. У том периоду је студирала на Академији Колароси, у време када је Анри Матис сликао моделе са академије и нудио студентима могућност рада у његовом отвореном атељеу. У то време постала је тек друга Аустралијанка чије је дело купила француска влада. Према аустралијској кустоскињи Елени Тејлор, након истакнутих емиграната Банија и Филипа Фокса, Рикс је „без сумње била најуспешнија од аустралијских уметника у Француској“.. Mosman Art Gallery..
Мароканске слике: 1912–1914 Многе уметнице су крајем 19. и почетком 20. века посећивале и радиле у северној Африци. Хилда Рикс је два пута путовала у тај регион, што је резултирало неким од њених најзначајнијих уметничких достигнућа. Прво је у јануару 1912. године отпутовала у Мароко са америчким сликаром Хенријем Осавом Танером, његовом супругом и извесном госпођицом Симпсон. Путовали су преко Шпаније, где је Рикс имала прилику да види дела Дијега Веласкеза, чије је композиције и палету веома ценила.
Њихова коначна дестинација био је Тангер, град у ком су инспирацију пронашли многи уметници. Жан-Жозеф Бенжамен-Констан је тамо живео и стварао 1870-их, док је Џон Сингер Сарџент посетио град 1880-их. Анри Матис је такође боравио у Тангеру 1912. године и, попут Риксове, путовао у Тетуан, град удаљен око 60 километара источно од Тангера. Обоје су користили исте моделе током свог боравка.
Отприлике три месеца, Хилда Рикс је скицирала и сликала у Тангеру, проводећи време на пијаци или базару. Њен ентузијазам за овај град био је очигледан из њене кореспонденције: „Замислите мена овој пијаци. Проводим скоро сваки дан тамо, јер ме потпуно фасцинира. До сада сам урадила 16 скица и две уљане слике. Сада се већ осећам као код куће, па ћу извадити своју велику кутију са уљаним бојама. Желела сам да се прво навикнем на људе и ствари. О, како ја волим све ово! ... О, сунце сија, морам да изађем да радим.“