мини|275x275п|Докторка за својим столом у болници у Египту. Присуство жена у медицини, посебно у хирургији и лекарској пракси, може се пратити до најраније историје. Традиционално, жене су биле мање заступљене у медицинским професијама у односу на мушкарце, при чему је степен учешћа варирао у зависности од расе, социоекономског статуса и географског подручја.
Жене су широко биле ангажоване у неформалном пружању медицинске неге, најчешће као неговатељке или у улози савезних здравствених професионалаца. Од почетка 20. века, већина земаља света омогућила је женама приступ медицинском образовању. Међутим, не све државе гарантују једнаке могућности запошљавања, а родна равноправност у медицинским специјализацијама и даље није у потпуности постигнута на глобалном нивоу.
Историја
Древна медицина Учешће жена у медицини забележено је у неколико раних цивилизација. Египћанка Песешет, која је живела у доба Старог краљевства Египта, у натпису је описана као „госпођа надзорница лекарки“ и сматра се првом женом по имену забележеном у историји науке. Убартум, која је живела око 2050. године пре нове ере у Месопотамији, потицала је из породице лекара. У античкој Грчкој, пре Тројанског рата, Хомер је помињао Агамедис као исцелитељку. Метродора је била лекарка и генерално се сматра првом женом која је писала о медицини. Њена књига О болестима и лечењу жена најстарији је медицински спис који је написала жена и служио је као референца многим каснијим лекаркама. Метродора је у својим радовима значајно користила идеје Хипократа.
Средњовековна Европа мини|Хилдегарда Бингенска Током средњег века, манастири су били централна места образовања за жене, а неке од ових заједница пружале су могућности за њихово учешће у научним истраживањима. Један од примера је немачка опатица Хилдегарда Бингенска, чији обимни списи обухватају третмане различитих научних тема, укључујући медицину, ботанику и природну историју (око 1151–1158). Она се сматра првом лекарком у Немачкој.. .
Жене су у средњем веку активно учествовале у лечењу и медицинском образовању, заузимајући одређене положаје у медицинским професијама. Радиле су као хербалисткиње, бабице, хируршки помоћници, бербер хирурзи, медицинске сестре и традиционални емпирици. Исцелитељке су лечиле већину пацијената, не ограничавајући се само на жене. Забележено је 24 жена које су између 1273. и 1410. године у Напуљу радиле као хирурзи, а у Франкфурту, између 1387. и 1497. године, пронађени су записи о 15 жена које су се бавиле медицином, од којих је већина била јеврејског порекла и ниједна није наведена као бабица. Најраније познате енглеске лекарке, Солицита и Матилда Форд, живеле су и радиле крајем 12. века и биле су означене као medica, што је термин за обучене лекаре.
Жене су се бавиле улогом бабице и исцелитељским вештинама, често без писаних трагова о њиховој делатности, нарочито у руралним подручјима или тамо где је приступ медицинској нези био ограничен. У средњовековном друштву улога жена као лекарки била је знатно ограничена. Када су универзитети у 13. веку основали медицинске факултете, женама је онемогућен приступ вишем медицинском образовању.
Лиценцирање је почело да захтева полагање црквених завета, за које жене нису биле подобне, чиме је медицина постала професија у којој су доминирали мушкарци. Жене су се често суочавале са оптужбама за незакониту медицинску праксу од стране мушких лекара, што је доводило у питање њихове намере. Ако нису биле оптужене за несавесно лечење, црквене и грађанске власти су их често сматрале „вештицама“.
Хирурзи и бербер хирурзи били су често организовани у еснафе, који су могли дуже одолевати захтевима за лиценцирање. Као и у другим еснафима, неки еснафи бербер хирурга дозвољавали су ћеркама и супругама својих чланова да постану чланице, обично након смрти мушког члана породице. Катерина la surgiene из Лондона, ћерка хирурга Томаса и сестра хирурга Вилијама, припадала је једном од еснафа 1286. године. Документа о женама чланицама еснафа у Линколну, Норичу, Даблину и Јорку постоје све до позног средњег века.
Бабице, особе које су помагале трудницама током порођаја и пружале одређену постпорођајну негу, биле су искључиво жене. Оне су представљале приближно трећину женских медицинских практичара. Мушкарци се нису бавили женским здрављем, као што се ни жене нису бавиле здрављем мушкараца.
Јужни италијански приморски град Салерно био је у 12. веку значајан центар медицинског образовања и праксе. Лекарка Трота из Салерна сабрала је своје медицинске поступке у неколико писаних збирки. Једно дело о женској медицини, De curis mulierum („О лечењу жена“), које се повезује са њом, постало је основа онога што је касније било познато као Trotula ensemble, зборник од три текста, који се проширио широм средњовековне Европе. Трота је стекла углед који се проширио до Француске и Енглеске. У списима других салернитанских лекара налазе се и референце на mulieres Salernitane („салернитанске жене“), што даје известан увид у локалне емпиријске медицинске праксе.
Италијанска лекарка Доротеа Бука предавала је филозофију и медицину на Универзитету у Болоњи више од четрдесет година, почев од 1390. године. Друге италијанске жене чији су доприноси у медицини забележени укључују Абелу, Жаклину Фелис де Алманију, Алесандру Ђилијани, Ребеку Гварну, Меркуријаду (14. век), Констанцу Календу, Кларису ди Дурисио (15. век), Марију Инкарнату и Томазију де Матио.
Средњовековни исламски свет О женским медицинским практичарима у средњовековном исламском свету има мало доступних података, иако је вероватно да су жене у одређеној мери биле укључене у медицинску праксу. Мушки медицински писци помињу присуство лекарки (ṭabība) у описима одређених процедура или ситуација.
Андалузијски лекар и хирург ал-Захрави (крај 10 – почетак 11. века) писао је да су неке медицинске процедуре биле тешке за мушке лекаре када су лечили женске пацијенткиње због потребе за физичким контактом са гениталијама. У таквим случајевима, мушки лекар је морао пронаћи жену лекара која би извршила поступак или бабицу која би поступала по упутствима мушког хирурга.
Постојање жена практичара може се закључити индиректно, иако нема много експлицитних доказа. Бабице су имале истакнуту улогу у здравственој заштити жена. О њима постоје детаљнији подаци, како о угледу њиховог заната (Ибн Халдун га назива племенитим занатом, „нечим неопходним за цивилизацију“), тако и о биографским подацима историјских жена. До данас није пронађен ниједан медицински спис који је написала жена у средњовековном исламском свету.
Западна медицина у Кини Традиционална кинеска медицина, која обухвата употребу лековитог биља, акупунктуру, масажу и друге облике терапије, примењивана је у Кини хиљадама година. Западна медицина је у Кину уведена у 19. веку, углавном преко медицинских мисионара које су слале различите хришћанске мисионарске организације, попут Лондонског мисионарског друштва (Велика Британија), Методистичке цркве (Велика Британија) и Презбитеријанске цркве (Сједињене Америчке Државе).
Бенџамин Хобсон (1816–1873), медицински мисионар из Лондонског мисионарског друштва, 1839. године основао је клинику Wai Ai (惠愛醫館) у Гуангџоу. Године 1887, исто друштво је основало Медицински колеџ у Хонгконгу за Кинезе (香港華人西醫書院), а његов први дипломац 1892. био је Сун Јат Сен (孫中山).
Друштвени обичаји који су забрањивали блискост између мушкараца и жена довели су до тога да Кинескиње избегавају лечење код западних мушких лекара. Ово је створило потребу за лекаркама. Једна од њих била је Сигурни Траск из Методистичке епископалне цркве, која је средином 19. века основала болницу у Фуџоуу. Траск је такође организовала школовање локалне девојке, Ху Кинг Енг, на Женском колеџу Охајо Веслејан, са намером да се она по завршетку студија врати и практикује западну медицину у Фуџоуу. Након дипломирања, Ху је 1899. постала стални лекар у Вулстон Меморијалној болници у Фуџоуу и обучила неколико жена за лекарску професију.
Друга значајна медицинска мисионарка, Мери Х. Фултон (1854–1927),Fulton, Mary H. (2010). Inasmuch. BiblioBazaar. послата је од стране Презбитеријанске цркве да оснује први медицински колеџ за жене у Кини. Ова установа, позната као Хакет медицински колеџ за жене (夏葛女子醫學院), основана је у Гуангџоу 1902. године захваљујући великој донацији Едварда А. К. Хакета (1851–1916) из Индијане. Колеџ је имао четворогодишњи програм и до 1915. имао је преко 60 студенткиња, од којих су већина биле интернатске ученице. Већина њих је прешла у хришћанство под утицајем Фултонове. Ова установа имала је за циљ ширење хришћанства и модерне медицине, као и подизање друштвеног статуса Кинескиња. Међу дипломкињама овог колеџа биле су Чау Ли Сун (周理信, 1890–1979) и Вонг Јуен Хинг (黃婉卿), које су завршиле студије крајем 1910-их и затим радиле као лекарке у болницама у провинцији Гуангдунг.Rebecca Chan Chung, Deborah Chung and Cecelia Ng Wong, Piloted to Serve, 2012.
Улога бабице у Сједињеним Америчким Државама, 18. век Током овог периода, за већину Американки, било европског или афроамеричког порекла, порођај је сматран искључиво женским догађајем, где су жене из породице, пријатељице и локална бабица пружале подршку породиљи. Бабице су стицале своје знање кроз искуство и шегртовање.
Међу различитим занимањима којима су се жене у то време бавиле, улога бабице била је једна од најплаћенијих професија. У 18. веку, домаћинства су имала велики број деце, углавном захваљујући ангажовању помоћног особља и смањеној стопи морталитета.
Иако су компликације приликом порођаја биле честе, америчка бабица Марта Балард имала је висок проценат успешних порођаја, током којих су и мајке и новорођенчад остајали здрави.
Покрет за здравље жена 1970-их Седамдесете године 20. века обележиле су значајан пораст броја жена које су уписивале и завршавале медицинске школе и у Сједињеним Америчким Државама.
Од 1930. до 1970. године, медицинску школу је завршило око 14.000 жена. Међутим, у периоду од 1970. до 1980. године, за само десет година, дипломирало је више од 20.000 жена. Овај пораст резултат, је како политичких, тако и културних промена. Два закона у Сједињеним Америчким државама укинула су ограничења за жене у медицини — Наслов IX (Title IX) Aмандмана Закона о високом образовању из 1972. године и Закон о јавном здрављу из 1975. године, који су забрањивали дискриминацију на основу пола.
У новембру 1970. године, Скупштина Удружења америчких медицинских факултета залагала се за једнака права у медицинској струци. Истовремено, феминистички покрет 70-их година променио је начин на који су жене доживљавале своју улогу у медицини, што је довело до промена у односима између лекара и пацијената, као и у медицинској терминологији и теорији.
Једна од области медицине која је претрпела значајне промене била је гинекологија. Ауторка Венди Клајн истакла је да су лекари користили карлични преглед као вид сексуалне едукације за младе невесте. Са порастом броја жена у медицинским школама, ове праксе су доведене у питање и постепено измењене.
Године 1972, Медицински факултет Универзитета у Ајови увео је нови програм обуке за карличне прегледе и прегледе дојки, у коме су студенти наизменично играли улогу и доктора и пацијента. Ова метода омогућила је будућим лекарима да боље разумеју процедуру и усвоје нежнији и поштованији приступ. До 1980. године, више од 75 медицинских школа у Сједињеним Државама прихватило је ову нову методологију.
Са уласком жена у медицинску област и феминистичким правима, настала је и женска здравствена револуција која се залагала за алтернативне методе здравствене неге за жене. Ово је било остварено кроз стварање књига самопомоћи, а најпознатија је била Our Bodies, Ourselves: A Book by and for Women. Ова књига пружала је женама „упутство”, које им је помагало да разумеју своје тело, и изазивала уобичајене методе болничког лечења и праксе лекара.