мини|десно|Дјело непознатог умјетника из 19. вијека. Цезар прелази Рубикон. Дјело одражава романтичну слику догађаја који се у култури формирао прије свега на Светонијевим основама.

Прелазак Рубикона био је догађај од 10. јануара 49. п. н. е. и представља почетак грађанског рата између Цезара и Помпеја. Ријека Рубикон служила је као граница између провинције Цисалпске Галије и области под непосредном контролом Рима и његових савезника на југу. Галија је била законска провинција Цезара, гдје је имао право да командује трупама, а увођење трупа на територију саме Италије, према римском праву, била је побуна. Цезаров прелазак Рубикона са трупама не само да је имао огроман историјски значај, којим је означен пад Римске републике, већ је оставио и велики траг у култури, с двије фразе повезане са догађајем: „пријећи Рубикон” (значи одлучујући чин, пролазак „тачке без повратка”) и „Коцка је бачена” (; значи „избор је направљен” или „ризиковати све за велики циљ”, а користи се и да се нагласи неповратност онога што се дешава).

Ситуација на почетку 49. п. н. е. мини|десно|Рубикон зими. У позадини је .

До почетка 49. п. н. е. противрјечности између Цезара, с једне стране, и Помпеја и аристократске стране која је владала у Сенату, с друге стране, достигла је своју највишу тачку. Цезар, чији се мандат проконзула у Галији ближио крају, захтијевао је право да се кандидује на конзуларним изборима у одсуству, без да поднесе оставку на проконзуларну власти или распусти своје трупе (што је било незаконито, али се теоретски може дозволити као изузетак). Помпеј и Сенат су се категорички успротивили и захтијевали да Цезар безусловно распусти трупе (ако је сам Помпеј задржао проконзуларну власт у Хиспанији и, посљедично, војну команду и имунитет од кривичног гоњења). У исто вријеме, Цезарови непријатељи у Сенату, осјећајући да имају Помпејеву подршку, отворено су се спремали да га изведу пред суд за злостављања у Галији, чим се у Руму појави као приватно лице. Стога је Цезар категорички одбио да се придржава ових услова.

Према мишљењу , Цезар није желио да одбаци могућност законите политичке борбе до самог краја, што објашњава његово оклијевање прије наређења да се пређе Рубикон. Цезар је имао све разлоге да вјерује да ће у овој борби побиједити и Помпеја и сенатску олигархију и успоставити се као фактички најутицајнија личност у Риму. Стога му се прилика да се кандидује на конзуларним изборима уз гаранције безбједности (тј. уз задржавање команде над трупама) чинила најпожељнијом варијантом и тражио је компромис, као што је истовремена оставка власти и распуштање трупа Помпејевих и његових. Ипак, управо због тога је Помпеј тражио рат, ослањајући се на подршку сенатског племства, које је дуго сањало о потпуном (барем политичком) уништењу Цезара. И тек када је Цезар видио да је сатјеран у ћошак и да нема другог излаза осим рата (не рачунајући као „излаз” капитулацију пред Помпејем и Сенатом, суђење, изгнанство или потпуну политичку смрт) — издао је наређење да се пређе Рубикон и са својом уобичајеном енергијом почео је да води грађански рат.

Прелазак Рубикона мини|усправно|лево|Цезарова статуа на мосту преко Рибукона.

Сенат је 7. јануара 49. п. н. е. усвојио „ванредног сенатског консулта” (дао је конзулима ванредна овлашћења, што је отприлике аналогно ванредном стању) и наредио регрутацију трупа, а народни трибуни Антоније и Курио, који су били лојални Цезару, били су принуђени да побјегну из Рима. Цезар је ово схватио као знак за одлучну акцију. Војник 13. легије (једине која је била с њим у Цисалпској Галији) пребацио је 10. јануара преко Рубикона и заузео најближи град, Ариминум (око 17 км јужно од ушћа Рубикона), што је означило почетак грађанског рата. Према Апијану, одабраном одреду дато је непосредно наређење да заузме Ариминум: „центурионе са малим одредном најхрабријих војника, обучених у цивилну одјећу, послао је напред да уђу у Ариминум и изненада заузму град”. Сам Цезар о овим догађајима говори кратко и језгровито, не помињући чин преласка Рубикона: „Пошто се упознао са расположењем војника, Цар се 13. легијом пребацио у Ариминум и тамо се састао са народним трибунима који су побјегли к њему”. Светоније у „О животу дванаест царева” описује ту епизоду: дан раније, потајно преселивши своје кохорте на Рубикон, Цезар се у исто вријеме, да би изазвао сумњу, стално показивао у јавности у Равени, гдје је тада био: присуствовао је свечаностима, расправљао о плану за изградњу гладијаторске школе, увече је приредио велику вечеру, а на заласку Сунца је оставио госте и тихо се у једноставној кочији одвезао са својим војницима:

Прича је фантастичног карактера, али Цезаров претходни дан Светоније описује до најситнијих детаља, што сам очевидац може да зна (све до назнаке да су мазге за Цезарова кола доведене „из сусједног млина”). Светоније се, по свему судећи, ослања на обавијештеног, али веома пристрасног цезаријанског историчара (очигледно Азинија Полиона, који је био у Цезаровој пратњи на Рубикону), који покушава да овај чин, сумњив са грађанске тачке гледишта, представи као испуњење воље божанстава. Плутарх много реалније описује овај тренутак:

Алијан даје сличну слику:

Израз „Коцка је бачена” мини|десно|Римска оловна коцка

Популарни израз „Коцка је бачена!” () ушао је у културу из Светонијеве приче, који је описује као изговорену на латинском у тренутку духовног уздизања и готово божанског надахнућа. Према Плутарху, речено је „Коцка нека буде бачена” (), а он то карактерише као актуелни израз. Вјерује се да је Цезар употрijебио цитат из Менандрове комедије „Свирачица на фрули”. У сачуваном фрагменту комедије, један лик одвраћа другог од брака, на шта добија одговор: „Ствар је ријешена, коцка нека буде бачена!” (). Међутим, очигледно се већ код Менандра овај израз користио као уобичајена изрека.

Види још Црвена линија (фраза)

Напомене

Референце

Категорија:Метафоре Категорија:Јулије Цезар