мини|Илирско краљевство и Дарданско краљевство мини|Гласиначка култура Култура античке Илирије или илирска култура почиње да се издваја по све јаснијим цртама током средњег бронзаног доба, а посебно на крају касног бронзаног доба. Керамику као типичан елемент карактерише широка употреба облика са две дршке које вире са ивице као и декорација геометријским мотивима. У то време настала су прва утврђена насеља.
Домаћа металургија је производила разне врсте оружја на основу егејских прототипова са разрадом уметничких форми. Главно оруђе биле су секире овдашњих типова „Далмато-албанска” и „Шкодранска”, као и јужни тип двоструке секире. Духовна култура је изражена и погребним обредом са хумкама (тумулусима) у којима је пронађен богат материјал археолошких артефаката.
Преглед Илирски језик Илирски језик је био индоевропски језик или група језика којима су говорили Илири у југоисточној Европи током антике. Језик је непосведочен са изузетком личних имена и имена места. Из њих се може извући довољно информација да се закључи да је припадао индоевропској језичкој породици. У античким изворима, термин „Илири“ се примењује на широк спектар племена која су се населила на великом подручју југоисточне Европе, укључујући Ардијеје, Аутаријате, Далмате, Дасарете, Енхелеје, Лабеате, Паноније, Партине, Таулантије и друга (види списак старих племена у Илирији). Није познато у којој мери су сва ова племена чинила хомогену лингвистичку групу, али проучавање осведочених епонима довело је до идентификације једног језичког језгра на југу ове зоне, отприлике око данашње Албаније и Црне Горе, где се верује да се говорило илирским језиком.
Мало се зна о односима између илирског и његових суседних језика. У недостатку више информација, илирски се обично описује као засебан огранак у индоевропском породичном стаблу. Предложена је блиска веза са Месапиком, о којој се некада говорило у јужној Италији, али је и даље недоказано. О односу са венетским и либурнским такође се расправљало, али га већина научника сада одбацује.
У раној модерној ери и све до XIX века, термин „илирски“ се примењивао и на савремени јужнословенски језик Далмације, данас идентификован као српско-хрватски. Овај језик је само тангенцијално повезан са древним илирским језиком јер деле заједничког претка, праиндоевропског ; два језика нису била у контакту јер се сматра да је илирски изумро пре словенских миграција у југоисточну Европу.
Илирска религија мини|Грчки натпис са илирском ономастиком (име и патроним) на погребној стели, II век пре нове ере, Аполонија, Албанија. "In the third-second centuries BC, a number of Illyrians, including Abrus, Bato, and Epicardus, rose to the highest position in the city administration, that of prytanis. Other Illyrians such as Niken, son of Agron, Tritus, son of Plator, or Genthius, are found on graves belonging to ordinary families (fig.7)."Илири, као већина древних цивилизација, били су политеисти и обожавали су многе богове и божанства развијена од моћи природе. Најбројнији трагови – још увек недовољно проучени – религиозних пракси предримског доба су они који се односе на верску симболику. Симболи су приказани у свакој разноликости орнамента и откривају да је главни предмет праисторијског култа Илира било Сунце, обожавано у широко распрострањеном и сложеном религијском систему. Соларно божанство је било приказано као геометријска фигура као што су спирала, концентрични круг и свастика, или као животињска фигура попут птица, змија и коња. Симболи водене птице и коња били су чешћи на северу, док је змија била чешћа на југу. Илирска божанства се помињу у натписима на статуама, споменицима и новчићима из римског периода, а нека су их тумачили антички писци кроз упоредну религију. Чини се да не постоји један најистакнутији бог за сва илирска племена, а одређени број божанстава се очигледно појављује само у одређеним регионима.
У Илирису, Деи-Патроус је био бог обожаван као Отац неба, Пренде је била богиња љубави и супруга бога грома Перендија, Ен или Ењи је био бог ватре, Јупитер Партхинус је био главно божанство Партинија, Редон је био чуварско божанство које се појављује у многим светским божанствима. Љеш, Даорсон, Скадра и Драча, док је Медаур био божанство заштитник Рисинијума, са монументалном коњичком статуом која доминира градом са акропоља.
У Далмацији и Панонији једна од најпопуларнијих обредних традиција у римско доба био је култ римског божанства чувара дивљине, шума и поља Силвана, приказаног иконографијом Пана. Римско божанство вина, плодности и слободе Либер је обожавано са атрибутима Силвана и Терминуса, бога заштитника граница. Таден је био далматинско божанство које је на натписима пронађеним у близини извора ријеке Босне носило идентитет или епитет Аполона. Делмати су такође имали Армата као бога рата у Делминијуму. Силване, множина женског рода од Силвана, биле су заступљене на многим посветама широм Паноније. У топлим изворима Топуског (Горња Панонија), жртвеници су били посвећени Видазу и Тани (поистовећени са Силваном и Дијаном ), чија имена увек стоје једно поред другог као пратиоци. Аекорна или Аркуорниа је била језерска или речна богиња чуварица коју су обожавали искључиво у градовима Наупорт и Емона, где је била најважније божанство поред Јупитера. Лабур је такође био локално божанство обожавано у Емони, можда божанство које штити лађаре који плове.Šašel - Kos, M. 1997, The Roman Inscriptions in the National Museum of Slovenia, Situla 35. pages 127 - 131
Чини се да Илири нису развили јединствену космологију на којој би усредсредили своје верске праксе. Један број илирских топонима и антропонима настао је од имена животиња и одражавао је веровање у животиње као митолошке претке и заштитнике. Змија је била један од најважнијих животињских тотема. Илири су веровали у снагу урока и урокљивих очију, у магијску моћ заштитних и благотворних амајлија које су могле да одврате урокљив поглед или зле намере непријатеља. Људске жртве су такође имале улогу у животу Илира.. Аријан бележи поглавицу Клита Илира како је жртвовао три дечака, три девојчице и три овна непосредно пре своје битке са Александром Великим. Најчешћи тип сахрањивања код Илира из гвозденог доба било је сахрањивање у тумулусима или хумкама. Око тога је сахрањен сродник првих тумула, а што је већи статус оних у овим сахранама, то је хумка виша. Археологија је пронашла многе артефакте смештене унутар ових тумула, као што су оружје, украси, одећа и глинене посуде. Богат спектар веровања и погребних ритуала који су се појавили у Илирији, посебно током римског периода, може одражавати варијације у културним идентитетима у овом региону.
Никита из Ремезијане мини|Никита из Ремезијане у марки из Албаније Никита (око 335–414) је био епископ Ремезијане, (данашња Бела Паланка), која се тада налазила у римској провинцији Дакија Медитеранеа. Према поузданим изворима архео-музикологије, укључујући оне британске, француске и италијанске, Никета је написао: „Ја сам Дарданац“ (“Dardanus sum”).Dr Shaban Sinani & Eduard Zaloshnja (2004) Albanski kodeksi - The Codices of Albania. pages 161 - 170 in International Conference "Church Archives & Libraries" Collection of works from International conference Kotor 17th – 18th April 2002. Kotor 2004 (English & Montenegrin)
Никита је промовисао латинску сакралну музику за употребу током евхаристијског богослужења и наводно је компоновао бројне литургијске химне, међу којима неки научници двадесетог века наводе главну латинску хришћанску химну хвале, Те Деум, која се традиционално приписује Амврозију и Августину. Претпоставља се да је мисионар варварског трачког племена Беси.
Сачувани су дугачки одломци његовог главног доктринарног дела, Упутства за кандидате за крштење, у шест књига. Они показују да је он наглашавао православну позицију у тринитарној доктрини. Они садрже израз „ заједништво светих “ о веровању у мистичну везу која спаја и живе и мртве у извесној нади и љубави у будућем Царству Божијем. Нема доказа о претходној употреби овог израза, који је од тада играо централну улогу у формулацијама хришћанске вере. Његов празник као светитеља је 22. јуна..
Јероним лево|мини|Свети Јероним у својој радној соби (1480), Доменико Гиландајо Јероним (Eusebius Sophronius Hieronymus ; Ευσεβιος Σωφρονιος ; – 30. септембар 420), познат и као Јероним Стридонски, био је хришћански свештеник, исповедник, теолог и историчар; он је опште познат као Свети Јероним.
Јероним је рођен у Стридону (Илирик ), селу близу Емоне на граници Далмације и Паноније. Најпознатији је по преводу већине Библије на латински (превод који је постао познат као Вулгата) и својим коментарима целе Библије. Јероним је покушао да направи превод Старог завета заснован на хебрејској верзији, а не на Септуагинти, како су се преводи Библије на латинском језику изводили пре њега. Списак његових списа је обиман, а поред библијских дела, писао је полемичке и историјске есеје, увек из перспективе теолога.
Јероним је био познат по својим учењима о хришћанском моралном животу, посебно онима који су живели у космополитским центрима као што је Рим. У многим случајевима он је своју пажњу усмеравао на животе жена и идентификовао како жена одана Исусу треба да живи свој живот. Овај фокус је произашао из његових блиских покровитељских односа са неколико истакнутих женских аскета које су биле чланице богатих сенаторских породица.
Због Јеронимовог дела, Католичка црква га признаје као свеца и доктора Цркве, а у Источној православној цркви,In the Eastern Orthodox Church he is known as Saint Jerome of Stridonium or Blessed Jerome. "Blessed" in this context does not have the sense of being less than a saint, as it does in the West. Лутеранској цркви и англиканској заједници као светитеља. Његов празник је 30. септембар (грегоријански календар ).
Свети Јероним, допринео је и на пољу просвете, педагогије и културе.. Као хришћански научник, он је током свог живота у бројним писмима детаљно описао своју педагогију девојака. Он није веровао да тело треба да се обучава, и зато се залагао за пост и умртвљивање како би се тело покорило. Он само препоручује Библију као материјал за читање, са ограниченим излагањем, и упозорава против музичких инструмената. Он се залаже да се девојке не допуштају да комуницирају са друштвом и да имају „наклоности према једном од својих пратилаца него према другима“. Он заиста препоручује подучавање абецеде блоковима од слоноваче уместо памћења, тако да ће „Она тако учити играјући се“. Он је заговорник позитивног поткрепљења, изјављујући „Немојте је корити због потешкоћа које може имати у учењу. Напротив, охрабрите је похвалом...“
Дрилон-Мати-Гласиначка култура мини|Кочија култног гвозденог доба са птицама (VIII -V век пре нове ере) Мати-гласиначке културе Дрилон-Мати-Гласинчка култура је археолошка култура, која се први пут развила током касног бронзаног и старијег гвозденог доба на западном Балканском полуострву на подручју које је обухватало већи део модерне Албаније на југу, Косова на истоку, Црне Горе, југоисточну Босну и Херцеговину и делове северозападне Србије. Име је добио по локалитетима типа Гласинац и Маћа, који се налазе у Босни и Херцеговини, односно Албанији.
Ова култура представља како континуитет праксе средњег бронзаног доба на западном Балкану, тако и иновације специфично везане за рано гвоздено доба. Његов изглед се поклапа са порастом становништва у региону, што је потврђено у бројним новим локалитетима који су се развили у то доба. Један од дефинитивних елемената Гласинац-Мати је коришћење тумулуса као методе инхумације. Гвоздене секире и друго оружје типични су предмети пронађени у тумулима свих субрегионалних варијација Гласинац-Мати. Како се ширио и стапао са другим сличним материјалним културама, обухватио је подручје које је у класичној антици било познато као Илирија.
Комани-Круја култура мини|Стаклена огрлица, VII - VIII век, Шурда - култура Комани-Круја